’Ne volim Božić, odvratan mi je’: Intervju sa Šejnom Mekgovanom

Subota je pred Božić, i Šejn Mekgovan leži na sofi u svojoj dnevnoj sobi u Dablinu, i u jednoj ruci drži elektronsku cigaretu, a čašu viskija u drugoj. Na prvoj stolici do njega stoji polupopijena boca belog vina, skoro skroz popijena boca „Smirnofa", gomila čaša i prazna šolja sa likom Barta Simpsona. Na drugoj se nalazi kesa puna lekova.

Prošlog leta je polomio karlicu kada je odlazio iz jednog studija u Dablinu, i od tada jedva da može da se kreće. „Loše sam pao", kaže on. „Polomio sam karlicu, što je najgora stvar koja može da ti se desi. Jedna noga mi je bangava, ne mogu da hodam bez štake. Malo mi je bolje, ali ovo baš drugo traje. Nikada se ovoliko dugo nisam oporavljao od neke povrede. A imao sam mnogo povreda."

Ako je nekada dobar trenutak za posetu frontmenu Pougsa – jednog od najvećih pesnika svoje generacije i autora opštepriznate „najbolje božićne pesme svih vremena", Fairy Tale of New York, to je verovatno tokom nedelje kada njegov glas trešti iz svakog paba, prodavnice i usrane božićne žurke na koju ćete otići. Ali mi se nalazimo sa Šejnom da tobože razgovaramo o njegovim zubnim implantima, zahvaljujući kojima se njegov krezavi osmeh pretvorio u pravi holivudski. Ovaj proces je snimljen za jednočasovni dokumentarac na televiziji Sky, pod nazivom „Šejn Mekgovan: preporođeni raspad".

Ako postoji još nešto što je zasenilo Šejnovu karijeru osim one pesme, to je svakako njegova sposobnost da uništava piće i teške droge. Ali izraz „raspad" deluje malo preoštro. „Ma jok, naslov je bio moja ideja", kaže on. Šejnova supruga Viktorija Meri Klark, sa kojom je već 30 godina u braku, sedi na kauču pored njega. „Ja sam htela da se zove 'Bajka o novim zubima', ali njemu se to nije dopalo". Iskezio se. Kaže da je boja koju je izabrao „A1", „belo da belje ne može biti". Boju je izabrala Viktorija, po uzoru na Majkla Fasbendera. „Bio je na naslovnoj strani 'Tatler mena', i pitala sam zubara – mislite li da bi Šejn mogao da ima takve zube? A on je odgovorio, nema problema."

Za razliku od Fasbendera, Šejn je insistirao na tome da ima jedan zlatan zub. „Pre više godina sam bio na letovanju na grčkim ostrvima, i grčki ribari su me zadivili. Mnogo sam pio s njima", kaže on. „Zubi su im bili truli, ali svi su imali po jedan zlatan zub – to im je bila ušteđevina. Ako im ponestane para, imaju zlato u ustima."

U trenutku kada je film trebalo da počne da se snima, Šejnovo lice se, kako kaže, „raspadalo… grozno sam izgledao". „Jeste", dodaje Viktorija, „ali sada fino izgledaš". „Ne znam ja to", kaže on. „Izgledaš", ponavlja ona. Onda ustaje i ispravlja mu jastuke.

Često se kaže da Šejn možda više uopšte ne bi ni bio među nama, da nije bilo Viktorije. Danas se neprekidno muva oko njega, namešta ga da mu bude udobno, donosi mu piće. Kada sedne pored njega da bi se slikali zajedno, Šejn se ispravlja – i tada najviše živne.

Njih dvoje mi pričaju da su se upoznali u sada zatvorenom pabu „Rojal ouk", u Templ Fortjunu, na severu Londona. Upoznao ih je zajednički prijatelj, Spajder Stejsi, frulaš Pougsa. „Psovali smo jedno drugo", kaže Šejn. „Ne, ja sam ti rekla da odjebeš, ti mene nisi psovao", brecnula se Viktorija. „Rekao si mi da kupim Spajderu piće". „Pa, bio mu je rođendan, a ja sam potrošio sve pare", kaže Šejn.

Viktorija je tada imala 16 godina. Tek što se iz Irske preselila u London. Ona i Šejn nisu odmah počeli da se zabavljaju, već su započeli staromodno udvaranje koje je sredinom osamdesetih bilo krajnje neuobičajeno. Šejn joj je plaćao taksi da se vrati kući sa svirki Pougsa, išli su na ples po klubovima gde se puštao soul, i kasno noću gledali filmove strave i užasa. „Išli smo u 'Skalu' na Kings Krosu, i gledali Džordža Romera i Kripšou, Noć živih mrtvaca i sve te filmove o zombijima", smeje se ona. „Voleli smo da ostanemo budni po celu noć. Voleli smo da idemo i u restorane. I da tamo provodimo dugo vremena. Jednom smo u nekom grčkom restoranu 13 sati sedeli za istim stolom". 13 sati? „Konobari su bili baš ljubazni, znaš. Došli bi i pitali nas, 'Želite li sada da večerate?' I mi bismo ponovo jeli."

Šejn je rođen na Božić 1957, u Kentu, ali rano detinjstvo je uglavnom provodio sa majčinom porodicom u Tiperariju. „Bilo je kao da odrastaš u pabu, bilo je fenomenalno", kaže on. Bilo je užurbano, puno muzike, knjiga, povremeno bi dolazili pripadnici IRA, jer su njegovi bili jataci republikancima. Bio je i strastan čitalac – čitao je Džojsa, a zatim Berouza – i dobio je književnu stipendiju za Vestminister u Londonu. „Bio sam pametan", kaže on. „Položio sam prijemni iz engleskog sa 13 godina. Ali su me uhapsili zbog droge, horsa, tableta i esida, pa su me izbacili. Nisam se opirao. Nisam baš voleo da odlazim tamo". Pank je bio u zamahu, pa je nalazio razne poslove u pabovima (uključujući i „Grifin" na Čering Krosu), a radio je i u prodavnici ploča.

U decembru 1976. je objavio fanzin pod nazivom Bondidž, sa Seks Pistolsima i Džem na naslovnoj strani. „Snifin glu, najpopularniji fanzin u to doba, koštao je 10 penija", kaže on. „Ja sam moj naplaćivao 30. Lepo sam to spakovao – dao sam otkaz na poslu. Ali nikada nisam seo da napravim drugi broj. Imao sam 18 godina – morao sam da idem na koncerte, u klubove i da muvam ribe."

Onda je 1982. godine osnovao bend Poug Mahon, što na geliku znači „poljubi me u dupe". Svirali su hibrid panka i tradicionalnog keltskog folka, koji do tada nije mogao da se čuje. Do 1984, bend se transformisao u Pougs, potpisao ugovor sa pankerskom diskografskom kućom Stif, bio predgrupa Klešu na turneji i objavio debitantski album – Red Roses For Me. Viktorija se seća njihovih ranih koncerata: „Ja dolazim iz mesta gde je irska muzika svetinja. Kada sam prvi put gledala Pougse, bila sam šokirana. Mislila sam da se samo zajebavaju. Bilo je ludo. Svi su bacali stolice i čaše. Bilo je opasno, i za bend i za publiku."

Njihov prekretnički album je bio Rum, Sodomy & the Lash iz 1985. Producirao ga je Elvis Kostelo i čini ga besprekorna kolekcija sirovih balada i hrapave razuzdanosti. Džoni Dep je 2013. godinenazvao Šejna „jednim od najbitnijih pesnika dvadesetog veka". Poslušajte The Old Main Drag i A Pair Of Brown Eyes sa ovog albuma, i biće vam teško da se ne složite s njim.

Veliki uspeh Pougsa je usledio 1988. godine, sa trećim albumom If I Should Fall from Grace with God. Na njemu se nalazi A Fairy Tale of New York, Šejnov duet sa pokojnom Kirsti Mekol, ćerkom Juana Mekola, čiju je pesmu Dirty Old Town bend fantastično obradio. Kako se oseća kada sada čuje tu pesmu? „Dosadno mi je", kaže. „Ali lepo je čuti Kirsti kako peva". Na trenutak zastane. „To je sjajna ploča – u stanju sam da budem dovoljno objektivan da bih čuo da je u pitanju sjajna ploča. Svi znamo da smo snimili sjajnu ploču. Bili smo sjajan bend."

Pougsi su se ponovo okupili 2013, samo da bi odsvirali jednu božićnu turneju, ali od tada nema novosti o njima. Jesu li prestali sa radom? „Ne, nismo", kaže on.

Šejn je 1991. izbačen iz Pougsa zbog alkoholizma. Bend je nastavio sa raznim zamenama za pevača, uključujući i Džoa Stramera, ali su se do sredine devedesetih polako ugasili. Ponovo su se okupili 2001, i Šejn otvoreno priznaje da su to učinili zbog para. „Vratio sam se Pougsima, i ponovo smo počeli da mrzimo jedni druge."

„Ne mrziš ih", kaže Viktorija. „Svaki put kada neko napiše da ih mrziš, oni se naljute."

Šejn poriče. „Uopšte ne mrzim članove benda – oni su mi prijatelji. Mnogo ih volim. Bili smo prijatelji i godinama pre nego što smo napravili bend. Samo smo se malo smučili jedni drugima. Dokle god nismo na turneji, prijatelji smo. Išao sam ne bezbroj turneja. Dosta mi je toga."

Šejn ovih dana najviše vremena provodi u svojoj kući od crvenih cigala. Na vratima visi božićni venac, u ćošku je božićna jelka, sa fotografijom princa Vilijama i Kejt Midlton na vrhu, i crtežom Če Gevare u šljokicama. Iznad kamina se nalazi ogledalo na kojem je naškrabano Jeb'o U2. Poznaje taj bend od početka, i čak je pre nekoliko meseci otišao na njihov koncert u kolicima. Ipak je na žurci posle svirke ostao do pet ujutru.

Pitam Šejna kako će ove godine provesti Božić. „Pa, neću imati božićnu večeru, to mogu da ti kažem". Čak ni sa novim zubima? „Ne, ne podnosim takve stvari. Ne volim Božić, mislim da je odvratan. A i ne jedem mnogo, čak ni otkad imam zube". Znači, nećeš ništa da radiš? „Hoće", kaže Viktorija. „Idemo na večeru kod njegove sestre. Ali on je vegetarijanac, pa nema ćurke za njega". Šejn se iznenada ispravlja, negodujući. „Nisam vegetarijanac", urla, gotovo pljujući na samu pomisao. „Samo sam malo batalio meso. Jedem ga celog života. Dok sam odrastao na farmi u Irskoj, jeo sam slaninu, kupus i krompir. Jeo sam ono što su mi davali. Nisam vegetarijanac, samo ne volim jagnjetinu. Nemam ništa protiv da tu i tamo pojedem biftek."

Da li ga je kao klinca nerviralo to što je rođen za Božić? „To je bilo pedesetih i šezdesetih, nije bilo para – ljudi su za Božić dobijali po par čarapa. Poslednje oko čega sam brinuo zbog toga što sam rođen na isti dan kao i Isus Hrist je bilo to da li ću dobiti jednu gomilu jadnih poklona, umesto dve gomile jadnih poklona", kaže on.

I šta je sledeće za Šejna Mekgovana? „Želim da mi ovo prođe", kaže, pokazujući na povređenu karlicu. Pitam ga da li je ikada razmišljao o tome da napiše roman, kao njegov prijatelj Nik Kejv, sa kojim je 1992. godine sarađivao na obradi džez standarda What a Wonderful World. „Ne", kaže on. Stvarni život je mnogo zanimljiviji". Pretpostavljam da jeste, ako si Šejn Mekgovan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu