​Šta se u holivudskim filmovima često ignoriše kada su u pitanju droge

Šmrkanje linija, seks na hemikalijama, krađe, prljave hotelske sobe, nema nestašice ovakvih prizora u holivudskim filmovima koji prikazuju žestoko drogiranje. Ali ono što u njima često izostavljaju je period oporavka kroz koji oni koji se spasu zavisnosti moraju da prođu. U prvom dugometražnom igranom filmu Ešli Mekenzi, Vukodlak, ona se hvata u koštac sa neprikazanom borbom onih koji pokušavaju da srede svoj život posle zavisnosti od opioida, i žive od jedne do druge doze metadona.

Radnja je smeštena na istočnu obalu Kanade, i Vukodlak istražuje gotovo predivno banalnu egzistenciju Blejza i Nese, mladog međusobno zavisnog para, prognanika u svom malom gradu.

VICE se susreo sa Mekenzi posle svetske premijere Vukodlaka na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, da saznamo nešto više o tome zašto je rešila da provede nekoliko godina istraživajući i pišući scenario za film o metadonskoj terapiji, i da čujemo šta misli o tome što se pojavio u trenutku kada je broj smrtnih slučajeva usled prekomerne doze opioda u Kanadi i SAD dostigao rekordni nivo.

VICE: Jedan tvoj prijatelj je bio inspiracija za Vukodlaka, zar ne?

Mekenzi: Mnogo toga se dogodilo. Pre više godina, tamo gde sam živela, bilo je mnogo mladih ljudi koji su kosili travnjake da bi zaradili pare za svoju drogu. Bilo je neobično to gledati na svom kućnom pragu. Obično to ne bih ni videla; to se više dešavalo iza zatvorenih vrata. Kada sam videla taj par, delovalo mi je veoma sinematično. Kada sam ih videla kako prilaze kući mog komšije, kucaju na vrata i ulaze, to mi je izgledalo kao početak filma.

Ali da, jedan moj prijatelj, Fil [Tar], koji je bio član benda Mess Folk, rekao mi je: „Ubaci me u neki film". Volim da radim sa ljudima koji nisu glumci. Kada sam se selila u Kejp Breton, vozila sam se kući i pomislila, On bi baš bio dobar u tom filmu sa košenjem trave. Bio bi sjajan za glavnu mušku ulogu . Počela sam da pišem scenario imajući njega na umu. U roku od nekoliko meseci, on je preminuo, i to mi je ponovo potvrdilo da moram da ispričam tu priču, zato što sam imala osećaj da ta priča o mladima iz mog rodnog grada mora da bude ispričana. Odjednom je sve postalo lično… on se ubio.

Rekla si i da voliš da u filmove ubaciš svoja lična iskustva. Kako to izgleda u kontekstu Vukodlaka?

Bila sam u ljubavnoj vezi sa jednim prijateljem, koja je postala grozna. Prekid te veze je bila najteža stvar koju sam ikada morala da uradim. Nisam očekivala da će se to goditi. Kada pomislim na celu tu priču o vukodlacima, o transformacijama kroz koje veze prolaze, ili kada si zavisan od bilo čega, na kraju možeš da završiš onako kako stvarno nisi očekivao.

Motiv međusobne zavisnosti provejava kroz čitav film. Meni je zanimljivo to što se ne bavi samo zavisnošću, već i tim vezama koje se razviju između dvoje ljudi koji su u romantičnoj vezi, a njihova zavisnost je protkana kroz sve.

To je nekako sjedinjeno, i to sam pokušavala da shvatim… često nisam o njemu mislila kao o filmu o zavisnosti od droge, razmišljala sam u širem kontekstu, pokušavajući da razumem probleme zavisnosti koje svi imamo… zašto se previše oslonimo na jednu osobu? Zašto se previše oslanjamo na neku supstancu? Nisam zaista našla odgovore, ali pokušala sam time da se pozabavim… mislim da to ima veze sa izolacijom. Kada si izolovan, nemaš dovoljno zdravih opcija između kojih možeš da balansiraš, pa postaneš isuviše zavisan od jedne stvari. Tu postoji neka vrsta kompleksa ostrva, ili nečeg takvog.

Koliko je problem zavisnosti od droge istaknut u oblasti Kanade iz koje potičeš?

Rudarska i metalska industrija je propala, i mnogo radnika iz čeličana i rudara je počelo da uzima prepisane lekove. Onda su svi izgubili posao, i upali u teško ekonomsko stanje; naravno, ljudi su bili pod velikim stresom, što dovodi do zavisnosti. Onda se pojavio problem sa zloupotrebom prepisanih lekova. Ne znam da li si gledao dokumentarac Zemlja pamuka, snimljen je u zalivu Glejs i u industrijskom Kejp Bretonu, i govori o zloupotrebi opioida. Industrija je propala 1999. i 2000; onda su 2004, uveli metadonski program.

Mnogi filmovi o drogama su više usmereni na period zavisnosti nego oporavka. Zašto si ti odlučila da se u Vukodlaku usredsrediš na ovo drugo?

Mislim da sa se to dogodilo kada sam razgovarala s ljudima o paru koji sam videla. Tada sam prvi put počela da saznajem nešto više o metadonskoj terapiji. U to vreme sam bila zaposlena, i u istoj zgradi je radio jedan čovek koji je bio na metadonskoj terapiji, i upravo je dobio posao. Nekih par godina je metadonski program imao i stimulisanje zaposlenja, proces reintegracije. Posle toga sam znala da je to veoma prošireno, i pomisila sam da bi bilo sasvim verovatno da su mladi beskućnici, u svojim kasnim tinejdžerskim ili ranim dvadesetim godinama, na metadonu.

A i jednostavno sam želela da napravim nešto drugačije, kada je u pitanju predstavljanje droge na filmu. Navikli smo da gledamo – pošto upravo sedim ispred plakata za Trejnspoting – nisam mogla da zamislim da snimam film u kojem Igi Pop peva Žudnju za životom , trči se po ulici, krade se… iako toga ima u filmu, mislim da mi ta energična, glamurozna strana zavisnosti – ekstremni vrhunci i ekstremni padovi – nije svojstvena. To ne bi bilo iskreno. Prirodno sam gravitirala ka metadonu zato što je mnogo banalniji, ali možda čak i dramatičniji, na neki užasan način. Nešto kod banalnosti te borbe, kada nisu urađen; više nema ekstaze. Nema više ni teške apstinentske krize, ali ipak svakodnevno moraš da nađeš motivaciju da kažeš ne tom drugom životu koji pokušavaš da ostaviš iza sebe.

Da li je na tvom filmu radio neko ko je iz prve ruke iskusio zavisnost od opioida?

Moj prijatelj koji je sa mnom radio na jednom kratkom filmu je izgubio sve, i završio na metadonskoj terapiji. I dalje je na metadonskom programu, ali on je bio glumac koji je u to doba prestao da glumi, jer je baš zaglibio sa drogom, a onda se vratio glumi u jednom mom kratkom filmu. Videla sam da je član udruženja glumaca u Kejp Bretonu… kontaktirali smo ga i ja sam ga pitala da li je slobodan, a on je rekao, „Voleo bih da dođem na audiciju, nisam glumio deset godina, ali ne verujem da ću moći, zato što nemam zube". Mi smo mu odgovorili, „Zapravo, to je savršeno za nas. Biće autentičnije".

Došao je na audiciju, i bio je najbolji glumac u prostoriji. Smesta smo mu dodelili ulogu. To je bilo za moj film Lutanje. On je bio pravi izvor informacija kada sam počela da pišem Vukodlaka, i radio je na filmu kao deo ekipe. Toliko mnogo toga je podelio sa mnom, i upoznala sam i druge ljude koji su na metadonu… u jednom slučaju, jedan od angažovanih na filmu je bio na metadonskom programu, ali ja to stvarno nisam znala. Počeli smo da snimamo, a on je bio u fazonu, „Oh, moram u Sidnej da uzmem dozu."

Scene u apoteci deluju kao da su snimane u pravoj apoteci. Kako ste ih nagovorili da to snimite?

Zvali smo sve apoteke u Kejp Bretonu i govorili im da je u pitanju ljubavna priča, ali ipak niko nije bio zainteresovan da nam dozovoli da snimamo u njegovoj apoteci. Naravno, mnogo pipavih stvari se tamo dešavalo – ljudi su overavali u njihovim apotekama. Zarađuju mnogo na ljudima koji uzimaju metadon. Bili smo u fazonu, „Sranje, šta da radimo". Onda smo prolazili pored metadonske klinike u Glejs Beju, gde sam bila nekoliko puta dok sam istraživala. Ali ovog puta, prošla sam pored metadonskog programa u tržnom centru, i ugledala natpis Apoteka Blek Dajmond, i zapitala se, „Šta je ovo"? Bila je nova, i bila je zatvorena tog dana kada smo bili tamo, ali smo zavirili unutra i pomislili, „Je li ovo scenografija za flim"? Izgledala je kao da je scenograf napravio apoteku. Zapravo smo bili u fazonu, „Ako ćemo ovde da snimamo, moraće da izgleda malo manje autentično".

Moj producent ih je potražio u Guglu, našao njihov nalog na Tviteru… poslali smo im direktnu poruku preko Tvitera, i oni su odgovorili, „Sjajno, kontaktirajte nas". Ko su ovi ljudi, zapitali smo se. Kao da su se pojavili niotkuda… i bili su nam velika podrška.

Imam prijatelja koji je na sličnom tretmanu lečenja zavisnosti od opioida, i borba koju prikazuješ u svom filmu – čak i obuka za posao sladoledžije na minimalcu – deluje tako uverljivo. Zanimljivo je što Vukodlak počinje da se prikazuje u ovom trenutku, kada je problem sa opiodima toliko raširen.

Ako uspem da isprovociram diskusiju i navedem ljude da pričaju o tom problemu, onda sjajno. Ja svoje filmove pravim u nekoj vrsti mehura; veliki deo rada na filmu je bio privatan, ličan proces…. ako se film pojavljuje u trenutku kada će značiti nešto ljudima i kada ljudi mogu da se identifikuju s njim… ja u filmu ne pokušavam da kažem ništa preterano jasno, samo sam pokušavala da istražim ideje i stvari koje su se događale oko mene i u mom životu, koje nisam razumela, a želela sam. Sada samo želim da pustim ljudima da ga tumače i povežu se s njim na bilo koji način na koji to žele.

Ovaj intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu