​Kako je to kada padneš sa četiri i po kilometra visine na zemlju i preživiš

U decembru 2006. Majkl Holms je iskočio iz aviona iznad Taupa, na Novom Zelandu. To je bio jedan sasvim običan dan u životu ovog dvadesetpetogodišnjeg padobranskog instruktora, koji je do zada imao 7000 skokova. Ali ovom prilikom se njegov padobran nije otvorio, i Holms je padao četiri i po hiljade metara, pre nego što se srušio na zemlju. Nekako je preživeo, čime je ušao u jedan ekstremno ekskluzivan klub ljudi.

Istorija avijacije prepuna je ljudi koji su pali sa nezamislivih visina i nekako preživeli. Kada se prouče indvidualno, ovi slučajevi deluju kao čuda, ali među svima njima ima dovoljno korelacija da osim puke sreće postoje i neke stvari koje možeš da učiniš da bi uvećao svoje šanse.

Zbog jednostavne činjenice da mi je pad iz aviona najveći strah, pozvao sam Majkla da mi da neke savete.

VICE: Zdravo, Majkl, hajde da počnemo od samog tog dana. Možeš li da me uputiš u to što se događalo?

Majkl Holms: Mislim da je to verovatno bio treći skok tog dana. Već na početku dana sam proverio svoju opremu. Proverio sam je i pre nego što sam je stavio na sebe, a onda je ponovo proverio kada sam ulazio u avion, i sve je bilo u redu. Nije bilo nikakve žurbe, i sve je urađeno tačno po spisku provera, ponovnih provera, i provera od strane nekog drugog.

Skakali smo sa četiri i po hiljade metara. Ja sam skakao sa jednim parom u tandemu, i lebdeo sam oko njih da ih slikam iz različitih uglova. Onda sam na nekih 700 metara otvorio padobran, ali sam smesta upao u divljački kovit. Padobran se zakačio za nešto, ali ja sam znao da nije bilo načina da to sredim, zato što sam se vrteo velikom brzinom, pa sam pokušao da ga otkačim. Kada otkačiš neispravan padobran, trebalo bi da odleti da bi mogao da otvoriš rezervni. Ali nije odleteo, pa sam se i dalje vrteo. Tako sam se zatekao u situaciji u kakvoj nikada ranije nisam bio. Smesta sam znao da je veoma verovatno da ću da poginem, zato što se dogodilo nešto što nije trebalo da se dogodi.

Šta si prvo pokušao da uradiš?

Pokušao sam da dohvatim padobran iza leđa i da ga odsečem nožem, ali toliko brzo sam se vrteo da nisam mogao da podignem ruke. Razmišljao sam o tome da otvorim rezervni padobran, ali on bi se verovatno umrsio u ovaj neotvoreni, i ništa se ne bi dogodilo. Ali nisam imao drugih ideja, pa sam na nekih 200 i nešto metara otvorio rezervni… i ništa se nije dogodilo. Rekao sam sebi da sam učinio sve što sam mogao, i da ću poginuti. Nisam baš bio u panici, samo sam se pomirio sa situacijom.

O čemu si u tom trenutku razmišljao?

Da, pomislio sam da nekome ili nečemu izgovorim neku poruku, ali shvatio sam da bi to predugo trajalo. Zato sam samo mahnuo u kameru i rekao, „U redu, zbogom". Onda sam tresnuo o zemlju.

Sećaš li se ičega kada si pao na zemlju?

Baš ničega. Jedina pomisao mi je bila, Oh, sranje, mrtav sam . Onda sam pao u nesvest. Tek kada mi je prišao jedan prijatelj sam shvatio da nisam mrtav, zato što sam bio zbunjen usled kontuzije. Pomislio sam, Šta se dogodilo? Više sam se brinuo da li sam, sa svojim nivoom iskustva, napravio neku grešku.

Znači, kada si se osvestio te je bilo skoro sramota?

Da, više sam bio zbunjen, dok nisam saznao činjenice. Onda me je donekle bilo sramota.

Aterirao si u žbun kupina, zar ne?

Da, bio je niži od metra, i nije bio preterano gust, ali je ipak bilo bolje nego da sam pao na tvrdu zemlju ili u jezero. Da sam aterirao u jezero, isto bih se onesvestio, i polomio bih tačno iste kosti. Ali pluća bi mi otkazala, i udavio bih se, zato što sam bio u nesvesti.

U kojem položaju si bio?

Udario sam u zemlju levim člankom i maltene otkačio stopalo od noge. Onda sam udario levim kukom, levim ramenom i glavom. Kažu da je to bio jedan od faktora zbog kojih nisam poginuo. Znaš ono kada ljudi koji se bave parkurom skoče sa zgrade i ateriraju na tlo koristeći moment sile i otkotrljaju se dalje? To što nisam tresnuo na zemlju vertikalno je ublažilo udar drugih delova tela.

Jesi li to uradio s namerom?

Ne, nisam svojevoljno tako pao, jer sam očekivao da ću umreti. Učinio sam sve što sam mogao da pokušam da preživim, pa sam se gotovo pomirio s činjenicom da ću umreti. Takođe mislim i da je to što mi je telo bilo opušteno doprinelo mom preživljavanju.

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE film Ruski piloti u Kongu

___________________________________________________________________________

Za potrebe ovog članka, da li to znači da misliš da je idealno mlitavo aterirati u neki žbun?

Da, u veliki, gusti žbun. Tokom istorije, razni vojni piloti su tokom ratova iskakali iz aviona i aterirali u guste krošnje drveća, što im je ublažavalo pad. Mnogo toga mi nije išlo na ruku, ali ona mi se u poslednjih par sekundi posrećilo: pre svega, način na koji sam aterirao, i to što sam aterirao u žbun kupine. Čitaocima bih savetovao da pokušaju da se opuste i prepuste se.

Šta si iz tog iskustva naučio o preživljavanju? Postoje li još neki opšti saveti?

To je teško pitanje. Samo bih rekao da rizik u svakom aspektu života mora da bude uračunat. I kada se dogodi nešto loše, opustite se i pokušajte da usporite situaciju. Setite se osnovne obuke,i rešavajte stvar korak po korak. Povrh toga, ne odlučujte se za opciju koja bi ugrozila neku drugu opciju. Na primer, ja sam mogao odmah da otvorim rezervni padobran i nadam se najboljem, ali sam znao da je to rizično. Želeo sam da sačekam da se spustim na 200 metara, tako da je to bio dobro sračunat rizik.

I na kraju, kao što sam pomenuo u uvodu, to se tu i tamo događa. Jesi li se ikada sreo sa nekim ko je doživeo slično iskustvo?

Da, i postarao sam se za to da me ne trpaju u isti koš sa tom osobom. Postoji neki tip kojeg znam godinama, i koji je bio sam kriv za svoju nesreću, i koji mi je rekao, Oh, ti i ja smo u istom sosu, a ja sam mu odgovorio, Ne, ni na koji način nismo u istom sosu . Razlika je u pristupu. Da obojica jurimo kolima ka zidu od cigle, ja bih pokušao da popravim kočnice korak po korak, a on bi samo zatvorio oči. Ne odustaj dok ne iscrpiš sve opcije. To je sve što ću reći.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu