Kako sam odrastao uz film "Lepa sela lepo gore"

Sve ono šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka, deca uče u istorijskim udžbenicima. I učiće dok god bude tih udžbenika. U zavisnosti od toga koja ih strana piše i koliko su deca bistra, ta dešavanje će biti tumačena na ovaj ili onaj način. Međutim, ono oko čega nema ni sada, niti će ikada biti dileme, to je da se devedesetih na prostoru SFRJ odvijao krvav rat u kome su hiljade ljudi izgubile život.

Ono što razlikuje tu decu ovog veka i mene, to je da sam devedesetih godina bio na prostoru bivše Jugoslavije. Istina, osim bombardovanja 1999. nisam video ni „r" od rata, ali sama činjenica da sam živeo u Srbiji devedesetih, lišava me potrebe da o tom periodu učim iz udžbenika. Kao i većina ljudi koja je provela to vreme ovde, ja danas imam izgrađen stav o tome šta se i kako desilo (o tome šta se ovde dešavalo znaju ili „znaju" čak i oni koji Srbiju devedesetih viđali samo u kafanama u Cirihu, Torontu, Čikagu i Frankfurtu, na koncertima Miroslava Ilića i Lepe Brene). Ipak, kako sam tada bio prilično balav i nezreo, to moje saznavanje o razlozima rata i građenje sopstvenog stava, teklo je u etapama.

Imajući u vidu da sam 1990. imao 12 godina, jasno je da mi na početku raspada SFRJ mnogo toga nije bilo jasno. Kada se sve završilo i kada je Sloba otišao 2000, imao sam 22 godine i poprilično jasnu sliku šta se i zbog čega desilo. Ta slika je u mojoj glavi i danas manje-viša ista. No, kako se ona formirala?

Sredinom osamdesetih sam postao pionir. Na zidu učionice je bila Titova slika, učiteljica nas je učila da je bratstvo i jednistvo nešto super, išli smo na rekreativnu nastavu u Hrvatsku. Nedeljom ujutru sam gledao sarajevski Nedeljni zabavnik sa Vajtom i Zijahom Sokolovićem. Petkom nisam propuštao zagrebačku Kviskoteku sa Oliverom Mlakarom. Kasnio sam na prve časove jer sam do duboko u noć u sarajevskom noćnom programu Noć i Dan pratio sudbinu Rebeke u seriji „Povratak u Idn". U zagrebačkom Programu plus sam se smejao dogodovštinama vanzemaljca Alfa. Navijao sam u zimskim sportovima za Slovence Bojana Križaja, Roka Petrovića i Primoža Ulagu.

Gutao sam stripove Alan Ford u savršenom hrvatskom prevodu Nenada Briksija. Imao sam prve seksualne fantazije o zgodnoj Dalmatinki Veri kod koje sam kupovao Njofra sladoled na Hvaru i koja mi je svaki put uz osmeh govorila „Pa, di si ti mali cilo jutro". Smejao sam se Đekni koja još nije umrla i Top listi nadrealista. Čak sam voleo i one crnogorske, pomalo soci, dečje emisije Dragana Radulovića, koje su mojim drugarima uvek bile dosadne. Gubio sam dah gledajući spuštanje boba Trebevićem i svečano otvaranje Olimpijade u Sarajevu. Pevao sam iz sveg glasa pesmu „Za milion godina" i ložio se na Marinu Perazić. To je bila moja Jugoslavija pre devedesetih.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Sarajevo iz serijala Podeljeni gradovi

__________________________________________________________________________

A onda su počeli ratovi. Prvo Slovenija, pa Hrvatska, pa Bosna. Srpski mediji su počeli da pričaju kako su Hrvati zli, a Srbi žrtve. Iako sam bio deran, i tad mi je bilo teško da poverujem da je sve tako crno belo. Ne može bre tek tako Oliver Mlakar da postane zlikovac, da Đura i Nele postanu neki tamo stranci, da Krašova Domaćica izgubi ukus, da Alan Ford postane glup i da više pod tušem ne razmišljam o Veri. Nisam to ni umeo, ni hteo. Pitao sam roditelje šta se tu dešava, a oni su samo govorili kako je sve to strašno, zabrinuto uzdisali i gledali sa knedlom u grlu kako gađaju Dubrovnik, jedini grad u kome smo do tada porodično bili na moru, početkom osamdesetih. Deda je glasao za Slobu, psovao Hrvate i svađao se sa televizorom svaki put kad se pojavi Vuk Drašković. Ja sam voleo dedu. Moji roditelji nisu voleli Slobu. Znao sam da je neko od njih u pravu. Kada su izašli tenkovi na ulice Beograda posle martovskih demonstracija 1991, uplašio sam se kao nikad do tad. Pitao sam tatu ko ih je poslao. Od te noći sam mrzeo Slobu. I od tada sam se sa dedom neslagao samo u toj jednoj stvari.

Ako sam donekle i imao predstavu da je povod za pucanje u Hrvatskoj njihova želja da se otcepe, rat u Bosni mi je bio prava enigma. Samo mi je bilo jasno da tamo ratuju muslimani, Srbi i Hrvati jedni protiv drugih i ništa više. Ko, gde hoće da se otcepi i zbog čega? Ko puca na Sarajevo? Ovde su govorili da pucaju na Srbe, tamo da pucaju Srbi, oni treći da ova dva naroda pucaju na njih….Mislim da sam više razumeo sinuse i kosinuse kod Nikodija na matematici nego to. A da budem iskren, imao sam tih godina preča posla.

Kada imate 14-15 godina i počinjete da se zaljubljujete u muziku, filmove i devojčice, sve drugo postaje periferno. Pa čak i takve strahote kao rat koji se dešava na par stotina kilometara od vas. Odlasci na kućne rođendane na Dušanovcu, kašljanja od prvih cigareta u parkiću iza škole, čekanje novog albuma Nirvane kod SKC-a i subote sa društvom u bioskopu, postale su deo mojih prioriteta. U jednom od tih subotnjih odlazaka u bioskop gledao sam film "Mi nismo anđeli". Sećam se da sam se smejao kao blesav. Sreća pa sam tad bio na nekoj od svojih 3423. dijeta u životu, inače bih se sigurno udavio od kokica i smeha. Većinu glumaca u filmu sam znao od ranije, ali nikad pre nisam čuo za tog reditelja Srđana Dragojevića.

Tih godina sam počeo da se družim sa mojim vršanjacima koji su izbegli od rata, došavši ovde. Neki su bili iz Hrvatske, neki iz Bosne. Devojka mog najboljeg druga je bila iz Sarajeva i sa njom sam se skapirao više nego sa mnogim koji su rođeni u istoj ulici kao i ja. Pokušavao sam od nje da saznam šta se zapravo dešava u Bosni, ko koga i zbog čega. Iako je delovala kao da joj je mnogo toga jasnije nego meni, ni posle njenih priča nisam baš bio siguran u pravu istinu. Znam samo da su joj tatu i strica ubili u Sarajevu. Obojica su bili Srbi, civili. Tatu je ubio snajper iz srpske crkve, stric je stradao od granate. "Ali zašto su ti tatu Srbina ubili iz Srpske crkve?" pitao sam tiho, u strahu da joj ne povredim emocije. "Rat ti je to, bolan" rekla mi je.

Onda sam 1996. video da u bioskopima igra novi film Srđana Dragojevića. Zvao se "Lepa sela lepo gore". Iako sam iz inserata skapirao da ovoga puta nije snimio komediju već ratni film, morao sam da ga pogledam. Niko od mog društva tog vikenda nije bio slobodan, tako da sam otišao sam u Kozaru. Sećam se da je bila gužva, da su svi jeli semenke i kokice, i da su se smejali čak i kad nešto meni nije bilo smešno (to je razlog zašto nikad nisam voleo da gledam komedije u bioskopima). Iako je bilo smešnih replika, humor je bio tu tek propratna stvar (film je zapravo toliko težak, da sam ga u ovih 20 godina pogledao samo još jednom). Kada se film završio, izašao sam iz sale emotivno razbijen. U grlu sam imao knedlu i srce mi je brzo lupalo. Imao sam 18 godina. To je poslednji put da sam bio u bioskopu Kozara.

Nikada pre ni posle nisam gledao film koji na temeljniji i dublji način obrađuje grozotu rata u, tada već, bivšoj zemlji. Iz toliko uglova, sa toliko predznanja, bez trunke predrasuda, sa toliko pogodaka pravo u centar mete. On nije zauzimao strane, iako su u centru pažnje srpski vojnici (da se Srđan zove Krešimir, verovatno bi i vojnici u tunelu bili druge nacionalnosti). Nacionalnost aktera je samo način da se ispriča priča sa nedvosmislenom poentom. A poenta je svakako da je rat jedno veliko sranje i da je ljudima tako lako manipulisati. Taj film na savršen način pokazuje da su ljudi mahom stoka, i u neštoj manjoj meri da su ipak ljudi, bez obzira na to da li se krste sa dva ili tri prsta, ili sklapaju šake dok se mole (a verovatno bi za sve bilo bolje da su prste koristili za neke druge radnje).

"Lepa sela lepo gore" su me terala na razmišljanje koje traje i danas, toliko godina posle. Ni tada, ali ni sada mi nije jasno kako dva čoveka koja su odrasla zajedno mogu da postanu smrtni neprijatelji. Razumem da je rat, da su mozgovi isprani, ali da poželiš smrt nekoga sa kim si proveo pola svog života, nekog ko ti je pozajmio zadnji dinar kada si išao na sastanak sa njom dva dana pre plate, nekog ko ti je čuvao dete dok si bio kod oca u bolnici, i to samo zato što njegov bog sluša drugu muziku od tvog – ne ide mi u glavu.

Posle filma sam razmišljao i o ratnim profiterima, koji su mi uz ratne huškače najgori soj ljudi na planeti. I dalje mislim o njima. Iako danas ovde nema rata (bar ne još uvek), ti isti profiteri su i dalje tu. Eno ih na kioscima, razvlače po naslovnim stranama nerazjašnjena ubistva, bolesne od raka, ljudsku patnju. Oni su isti kao ona trojica iz filma koji u traktorsku prikolicu tovare televizore i veš mašine iz spaljenih kuća. Ovi kradu od mrtvih jer to neko hoće to kupi, ovi razvlače po novinama mrtve jer to neko hoće da čita. Na osnovu toga, kada bi se sutra zaratilo, ne morate biti Ajnštajn pa da provalite ko bi bili prvi huškači.

Onaj uplašeni klinac sa početka filma koji je unezvereno ispaljivao rafale u orman one kuće, koji je pisao nacionalističke grafite po ruševinama, kog su svrbeli prsti kada se dva dana ne puca i koji je izgubio život iz straha, isti je kao ovi klinci koji ostavljaju retardirane naci komentare na portalima, koji se biju oko stadiona, koji dižu tri prsta iako nemaju pojma šta to znači, koji iz zatucanosti i straha prave razna sranja. Svo to zlo kog vidimo u filmu nažalost nigde nije otišlo. Tu je oko nas. Sriče naslove iz onih novina sa kioska i "zna" da je baš njihov bog najbolji. Samo je promenilo trenerku i samo se pritajilo. Ne želim da znam šta je potrebno da se opet probudi i iskreno se nadam da se to neće nikad desiti. Plašim se što toliko lošeg iz "Lepih sela" viđam i danas, svuda oko nas.

Kada si tinejdžer, formiraš mišljenje i stavove. I pre ovog filma sam imao stav o ratu u bivšoj zemlji, ali sam ga te subotnje večeri u Kozari pečatirao. Ovaj film je rekao sve ono što je bubuljičavi ja tada mislio, a pre toga nije glasno govorio, jer nije bio baš siguran da je u pravu. Za rat u bivšoj Jugoslaviji (ali i za gotovo svaki drugi) krivi su oni što drže sve pare ovog sveta, ali i oni lokalci koji su tupavi to da vide, pa oni lihvare čine još bogatijim tako što se međusobno ubijaju, misleći da to rade iz nekih sasvim drugih razloga. Svi oni, i Srbi, i Hrvati, i muslimani. Ili neki drugi ljudi, u nekom drugom delu sveta.

Nisam veliki ljubitelj nove domaće kinematografije. Tužno je na šta se svela filmska industrija posle one velike zemlje. Tu i tamo proleti ponekad zvezda padalica, ali ništa više od toga. Loša gluma, naivni scenariji, predvidivi zapleti…Devedesetih je posebno bilo loše. Sem prvih "Anđela", "Rana" i "Lepih sela", ne sećam se da sam tad video film koji je ostavio neki jači utisak na mene. Možda je i to jedan od razloga zašto se "Lepih sela" sećam i dve decenije kasnije. Ono u šta sam siguran, to je da na ovim prostorima nije snimljen bolji ratni film. Što se mene tiče, bolje da je budžet svih onih "Ranjenih zemalja", "Nebeskih udica", "Ratova uživo" i ostalih gluposti završio u Kinoteci na primer, nego tamo gde je već završio. Može do sutra da mi se pegla od nastav(a)ka "Anđela", od Dragojevićevih argumenata zašto se učlanio u SPS, ili da me ne impresioniraju njegovi novi filmovi, zbog "Lepih sela" će uvek biti neko (ako ne i jedini) od koga u srpskom mejnstrim filmu mogu očekivati nešto veliko.

Moja drugarica se u isto vreme kada sam gledao "Lepa sela" vratila u Sarajevo, a godinu dana kasnije sam i ja posetio taj grad po prvi put. To mi je još uvek jedno od najpotresnijih iskustava u životu. I dalje je većina zgrada bila srušena, zapaljena, rane su bile sveže. Tada sam konačno razjasnio i poslednju enigmu vezanu za rat u bivšoj zemlji. Znao sam da je Sarajevo bilo pod opsadom nekoliko godina, ali nisam bio siguran ko su ti ljudi koji su pucali. U razgovoru sa mnogim mojim vršnjacima koji su rat proveli u gradu, koji su kao i ja imali Bad Religion i Pearl Jam majice na sebi, saznao sam da je Sarajevo bilo pod opsadom Srba. Najježio sam se, jer sam tada skapirao da sam se možda sa nekim od njih vozio u dvadesetšestici. Ipak, to saznanje nije preterano uticalo na moje stavove, već je samo značilo da knjigu na tu temu konačno mogu da zatvorim. Ionako su mi i pre i posle toga Hrvati, Srbi ili muslimani vazda bili isti.

Većina tih Sarajlija sa kojima sam se družio nije bila moje nacionalnosti, ali nikome od njih nije smetalo što se prezivam na "ić", što su mi matorci iz Šumadije ili što im je možda neki iz dvadesetšestice snajperom probušio baln za vodu dok su pretrčavali ulicom. Znali su šta osećam i šta mislim, a da im ništa nisam rekao. Bilo je dovoljno što smo sate pre toga pričali o filmovima i muzičkim festivalima na koje bismo da idemo. Znali su da se ne ponosim, niti stidim što sam Srbin. Ne možeš se stideti ili ponositi jebenim sticajem okolnosti. Moja nacionalnost je Vladimir Skočajić. I nema dalje. Taj stav imam odavno, ali je zacementiran jedne subotnje večeri, u jednom beogradskom bioskopu, koji odavno više ne postoji.

Ne postoji odavno ni Jugoslavija, ni Tito, ni Rok Petrović, a ko zna šta je sa onom slatkom Verom. Ideja bratstva i jedinstva jeste bila super, ali ljudi koji su je smislili i navodno sprovodili u delo nisu. Ljudi koji treba nešto da sprovedu, uglavnom nikad nisu dobri. Ni ja već dugo nisam zbunjen i odavno razumem mnogo toga. Ono što mi nije išlo u glavu posle gledanja "Lepih sela" uglavnom su iste stvari koje ne kapiram ni danas, a sigurno neću dok god sam živ. Mislim da više ne želim, nego što neću.

Foto via Flickr user

Nisam doživeo katarzu kada sam odgledao "Lepa sela lepo gore", nije mi bio potreban taj film da shvatim da je rat sranje, niti da nacionalnost i veroispovest nemaju nikakve veze sa onim osobinama koje cenim kod ljudi. Ali kako sam tada tek zagazio u punoletsvo, film je mnogo uradio da mi glas više ne drhti kada izgovaram stvari koje mislim. I pomogao mi je da se suočim sa svim onim stvarima koje su se dešavale tik pored mene, a o kojima (manje ili više svesno) nisam razmišljao, dok sam snimao muzičke kompilacije simpatijama u osnovnoj. Ne može da te se to uopšte ne tiče dok hiljade ljudi ubijaju na mestima gde si nedavno letovao i zimovao. Posle ovog filma je mnogo toga počelo da me dotiče. Valjda je to jedan od znakova da odrastaš.

Zbog svega toga, "Lepa sela lepo gore" sigurno nije najbolji film koji sam gledao u životu, ali kada je u pitanju formiranje mene kao odraslog bića, svakako je jedan od najvažnijih.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu