​Šta se desilo kad sam u tajnosti otišla na konferenciju protiv abortusa

Ovaj tekst je preuzet sa Broadly-a

Učestvovala sam u brojnim marševima i protestima pobornika prava na izbor, ali želela sam izbliza da se uverim kako izgleda rasprava o abortusu sa druge strane. I tako sam završila na danu obuke za aktiviste borbe protiv abortusa u Londonu.

U podrumu katoličke crkve usred Sohoa, slavnom londonskom kvartu crvenih fenjera, oko stotinu ljudi sastalo se da bi se obučilo za okončavanje abortusa. Jednodnevnu konferenciju organizovala je "40 dana za život", međunarodna anti-abortus grupa najpoznatija po svojim molitvama i 'bdenjima' uz post ispred klinika za abortuse.

Dok sam se spremala, bila sam zabrinuta jer nisam znala šta da obučem i kako da se ponašam, a još me je više brinulo što bi neko od aktivista borbe protiv abortusa mogao da me prepozna sa kontra-protesta. Potpuno sam bila nespremna za mučni osećaj provođenja jednog čitavog dana sa ljudima — uglavnom muškarcima — čvrsto rešenim da onemoguće pravni pristup ovom krajnje nužnom medicinskom zahvatu.

U svakom drugom pogledu, konferencija protiv abortusa je kao svaka druga konferencija; u sali je neizdrživo toplo, govornici zbijaju neukusne šale o tome koliko su Amerikanci glasni, a ljudi se na pauzama okupljaju oko velikih imena. Neobavezna ćaska tokom tih pauza, međutim, mnogo je više teološke prirode nego na nekim drugim mestima.

Suosnivač organizacije "40 dana za život" Šon Karni, počasni govornik dana, deli polaznicima savete kako da vode svoje kampanje. "Abortus je globalna kriza, ali ona ima lokalno rešenje." Kad bismo se usredsredili na abortuse koji se dešavaju u našim zajednicama, savetuje on, bili bismo svedoci istinskog božjeg dela. Pod božjim delom se, naravno, misli na zatvaranje klinika za abortuse.

Zabrinut za ono što naziva "genocidom nad svim genocidima", Karni je pomogao osnivanje "40 dana za život" u Koledž Stejšnu, gradiću u njegovom rodnom Teksasu. On i njegova supruga započeli su sa jednočasovnim molitvama ispred njihovog lokalnog ogranka "Planiranog roditeljstva" 2004. godine. Kad se ta klinika zatvorila, proširili su kampanju na čitave Sjedinjene Države, a, odnedavno, i na čitav svet.

On tvrdi da je od tada organizacija "40 dana za život" preobratila 11.165 žena koje su želele prekid trudnoće i navela 127 pružalaca usluge abortusa da napuste svoj posao. Među njih spada i Ebi Džonson, bivša direktorica "Planiranog roditeljstva" koja je danas lice pokreta "pro-life". Na svom sajtu, ova organizacija tvrdi da je od 2004. godine zatvorila 64 klinike za abortus.

Karnijevo počasno obraćanje prisutnima vrlo brzo postaje bizarno. On smatra abortuse odgovornim za propast zapadne kulture i nestanak univerzalne i racionalne istine. Ostatak dana odlazi u razne bizarne i krajnje uznemirujuće pravce.

Svakog od govornika predstavljaju brojem njegove dece, a publika njihovu plodnost nagrađuje frenetičnim aplauzom. Tokom prve pauze, jedna žena mi zavereničkim tonom saopštava kako na klinikama za abortuse zapravo rade satanisti. Kasnije tokom dana, dobijam letak o specijalnoj 'Brojanici nerođenih': brojanici sa malecnim fetusom nalik tuđinu nanizanim među perlama.

Doktor Džozef Mini, čovek sa licem nalik kuvanoj šunki (i još jedan ponosni Teksašanin pride), publici nudi istorijsko viđenje onoga što naziva "kulturom života", usvojenim terminom aktivista borbe protiv abortusa za raspravu o ukidanju pristupa bezbednom i legalnom abortusu.

Mini podseća pažljivu publiku da usredsređivanje na abortuse itekako ima smisla — on tvrdi da je abortus najveći uzročnik smrti na svetu, oduzevši u poslednjih 50 godina dve milijarde "života". Ko je za to kriv? Pa "zagovarači abortusa", koji, Mini nas podseća, nisu "smireni, neostrašćeni ljudi… već agresivno nameću abortus."

Prema njegovim rečima, rani hrišćani bili su slavni po tome što su spasavali decu koju su grozni pagani ostavljali da umru. Judeo-hrišćanska kultura, tvrdi on, oduvek se protivila abortusu. Naravno, čak i letimičan pogled na istorijske knjige pokazaće da abortus nije oduvek bio tako velik trn u oku organizovane religije. Abortus se izričito ne pominje ni u jednom zavetu, a tokom istorije hrišćanstva zastupali su se različiti stavovi o tome kad zapravo počinje život. Čak je i katoličko Kanonsko pravo sve do 1917. godine razgraničavalo abortus u ranom i odmaklom stadijumu trudnoće.

Mini nas pita koja je zemlja prva legalizovala abortus; kad niko ne uspeva da ponudi tačan odgovor, on sa ushićenjem otkriva da je to bio Sovjetski Savez. Lenjin je, govori nam on, želeo da uništi porodicu. Propustivši da pomene kako je Staljin kriminalizovao abortus svega 16 godina kasnije, Mini vozi dalje sa svojom pričom. Sledeća zemlja, objavljuje on, bila je, naravno, nacistička Nemačka — zaboravivši da napomene kako je to bio deo eugenističkog programa usmerenog protiv svakog koga su nacisti smatrali genetski nižom vrstom. Minijev veliki zaključak je: "Legalni abortus poreklo vuče iz dve najgnusnije ideologije 20. veka."

Sledi pauza i stvaraju se redovi za čaj i kafu. Ostajem da sedim na svom mestu, oborenog pogleda, nadajući se da je moje hvatanje beleški shvaćeno kao marljivost a ne kao sumnjivo ponašanje. Jedan muškarac me pita gde najbolje da se počne sa učenjem o pokretu "pro-life", jer je sa sobom doveo ženu koja je tek počela da se interesuje za stvar. Ubeđena sam da sam provaljena i da je to samo test. Mrmljam nešto o tome kako "Planirano roditeljstvo" prodaje bebe, nadajući se da moja gađenje izgleda kao usplahirenost i tuga zbog "ubijanja beba". Srećom, i dalje prolazim kao smeran i iskreni budući aktivista protiv slobode izbora. Spremamo se za nastavak programa.

"Otkriću vam kako da vas ne uhapse." Nil Edison iz Pravnog centra Tomas Mor možda ne pleni teksaškim glamurom naših ranijih govornika, ali uspeva da pridobije simpatije mase. Edison nam priča o tome na koje je sve načine pružao podršku "pro-life" aktivistima, uključujući sve brojniji studentski "pro-life" pokret u Velikoj Britaniji. On navodi koja su sve zakonska prava aktivista za borbu protiv prava na izbor, praveći bizaran izlet u legalnost Magna Karte i sopstvenu mržnju prema Zakonu o ljudskim pravima.

Savetujući da se ne koriste eksplicitne slike — taktika koju primenjuju nasrtljive grupe poput Abort67 — Edison predlaže smiren, dostojanstven i racionalan nastup, kao i ograđivanje od svih članove vaše grupe koji deluju ekstremno.

Slede najnovije vesti iz poslednje kampanje organizacije "40 dana za život" u Hrvatskoj: u poslednje dve i po godine održali su tamo 58 bdenja i tvrde da su spasli 27 života. Razgovaram kratko sa ženom koja drži molitvena bdenja ispred londonskih klinika za abortus, u sklopu Mreže dobrih saveta. Čini se da su ti ljudi na ulici svaki dan, a, na osnovu impresioniranih zvukova koje proizvodi žena do mene, stičem utisak da se oni smatraju nešto tvrdokornijim od drugih molitvenih aktivista. Drže i centre za savetovanje trudnica, gde se, kao što se kasnije saznaje na konferenciji od njihovog direktora, trudnice podstiču da se mole zajedno sa osobljem, a pri ruci drže i eksplicitne slike zahvata abortusa, "ako bude neophodno".

Naša poslednja govornica je zvezda pokreta u usponu, Rozlin Tomas, koja je držala bdenja "40 dana za život" u Kardifu. Mnogo mlađa od ostalih predavača, ona je verzirani govornik pred publikom koji nas podseća da je abortus uvek pogrešan, čak i u primerima incesta ili, kao u slučaju Savite Halapanavar u Irskoj, kada je abortus bio nužan da bi se spasao život trudnice. Tomas zapada u ostrašćenu tiradu protiv protivnika abortusa koji se ne pojavljuju na bdenjima i ne učestvuju u akcijama.

Kada završava, muškarac koji mi sedi sleva kaže da je teško održati zamajac na bdenjima. Trudim se da delujem zabrinuto, u sebi se nadajući da je to zbog kontra-protesta. Nažalost, ispostavlja se da je razlog mnogo banalniji — ne radi se o reakciji koju izazivaju, već o fizičkim teškoćama molitve i posta na smenu, kao i o pronalaženju dovoljnog broja dobrovoljaca.

Tomas je poslednja govornica pre plenarne diskusije sa svim uvaženim gostima dana. Iako je još ostalo vremena, videla sam dovoljno.

U svetu "pro-life" aktivista, đavo sprema nešto iza svakog ćoška, a molitve nekim čudom zatvaraju medicinske ustanove. Oni ne mare mnogo za trudne osobe kojima bi po definiciji trebalo da pomažu; za njih svaka osoba koju su odvratili od reproduktivnog zdravstvenog centra predstavlja "jednu spašenu bebu".

Drago mi je što se nisam dala isprovocirati. Tokom molitve "Zdravo, Marijo" kojom je otpočela konferencija i molitve za ručak bilo je napeto; moje jedino iskustvo sa molitvom za ručak potiče iz američkih humorističkih TV serija. Bio je čak i jedan zastrašujući trenutak kada su prikazali snimke sa svog godišnjeg Marša za život — kom sam prisustvovala kao besni kontra-demonstrant. Najdraže od svega, međutim, bilo mi je kad sam se iskobeljala iz te podzemne grobnice i popela nazad na prijatno dekadentne ulice Sohoa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu