Lemi, Bouvi i sećanje na naše junake kao na ljudska bića

Bouvi i Lemi (Fotografije: Hunter Desportes i PS Parrot)

U predgovoru svoje autobiografije, Bela linija zauvek, Lemi priča priču o tome kako je seo u avion da ode na dodelu Gremi nagrada.

Kako kul tip! Pokazao si toj kučki! Kao bogata rok zvezda, definitivno nije trebalo da joj jednostavno daš flašu i kupiš novu u avionskom djuti fri šopu. Kladim se da bih tako gledao na to da stojim u redu i da zakasnim da presednem na drugi let, dok gledam kako je neka pijana rok zvezda nepristojna zbog Džej Dija prema nekome čija plata je ispod proseka. Nisi raspali, pijani idiot, Lemi!

Kada sam bio tinejdžer, Lemi mi je bio apsolutni heroj, i mislio sam da je ova anegdota samo još jedan dokaz koliko je zajeban i mističan. Svirao sam bas u jednom bendu, i iako smo svirali nekakvu mešavinu The Used i Panic!At the Disco, ja sam nosio opasač od čaura i rej-banke, na koje sam kao kreten stavio pantljiku za naočare, u slučaju da mi spadnu kada nespretno hedbengujem na bini komunalnog centra u Mertonu.

Izgledao je kao sve što sam želeo da budem, ali nisam. On je bio jebač, ja sam bio nevin. On je po ceo dan pio Džek i koka-kolu, a mene bi jedva uslužili i sa lažnom ličnom kartom. On je bio kul, ja nisam.

Teško mi je da preteram u isticanju koliko sam u to vreme jako želeo da verujem da Lemi utiče na moj život adolescenta, i koliko sam želeo da budem kao on. Sećam se da bih, kada bih se našao u nekoj situaciji, najiskrenije pomislio, „Šta bi Lemi učinio"? A u stvari, bio sam isuviše stidljiv i neodlučan da uradim bilo šta što bi Lemi želeo. Imao sam majicu koju je on dizajnirao, sa sloganom, Quid me anxius sum? („šta, da li sam zabrinut", na latinskom), ali svako ko me poznaje, zna da je odgovor Semper (uvek). Rođen kao gubitnik, živim kao pobednik je veoma zavodljiv slogan, kada si nespretni gubitnik autsajderskog mentaliteta, čak iako si rođen u porodici u kojoj se voze službena kola.

Uprkos tome, kada je nedavno umro, nisam učinio mnogo toga u procesu tugovanja. Napisao sam glupavi tvit o pesmi Motorheda „Ubijen smrću" (uglavnom kao izgovor da postavim ovu ubitačnu verziju uživo). Onda sam mnogo umešnije ponovio ovu šalu i posvetu na Fejsbuku, čisto iz osećaja obaveze. I to je uglavnom bilo to.

Uporedimo ovo sa masovnom žalosti zbog smrti Dejvida Bouvija. Niko nije bio bolji od njega. Ljudi mojih godina su imali svoja prva sećanja na njega. Njegova međugeneracijska privlačnost je spojila članove porodice. Bio je „revolucionar", kaže Pol Mejson. Ono što me je začudilo nije bilo to što ljudi govore takve stvari, već to što svi govore takve stvari. To o mojim krugovima na društvenim mrežama govori sve što treba da se zna, ali delovalo je kao da nema granica dirljivosti posveta.

Moja prva pomisao je bila, šta sam to propustio (Naravno, znam hitove, sa žurki, iz kafića i reklama, dopadaju mi se, ali promakao mi je taj deo sa uticajem i kada mi je zauvek promenio život). Ali kao drugo, zašto nisam uspeo da se povežem sa svojim herojem na takav način?

Prestao sam da pratim Lemija kada sam pročitao intervju s njim u novembru 2010. u Indipendentu nedeljom, u kome je zvučao kao utučeni samac, a ne kao bezbrižni neženja. Takođe je pomalo zvučao i kao kreten.

Toliko toga kod Lemijevog pogleda na svet zaslužuje komentar: njegov „jebite se" stav prema autoritetu, njegova netolerancija za sranja, ali nemogućnost da se živi sa ženom čim počne da radi bazične ljudske stvari mi ne deluje kao ponašanje nekoga koga sam smatrao za uzor.

Taj isti intervju prate njegove fotografije u nacističkoj odeći. „Slušaj, kao što sam uvek govorio, nisam ja kriv što su zlikovci uvek imali najbolja sranja", objašnjava on, „ali to što skupljam nacističke suvenire ne znači da sam fašista ili skinhed. Nisam. Jednostavno, sviđaju mi se njihove krpe… uvek sam voleo lepe uniforme, i tokom istorije, negativci su uvek bili najbolje obučeni: Napoleon, vojska Konfederacije i nacisti. Kada bismo mi imali lepe uniforme, i njih bih skupljao, ali šta britanska vojska ima? Sivomaslinastu. Izgledaju kao jebene žabe u močvari".

Znajući veoma dobro kakvi su njegovi pogledi na svet, meni je očigledno da on nije naci, i nije fer reći suprotno. Svejedno, iako sam u svojoj tinejdžerskoj naivnosti mogao da prihvatim ideju da je u redu nositi fašističke uniforme ako su posebno dobro iskrojene, sada više nisam. Kada bi mi neko ko nema glas kao motorna testera ili mu bas gitara ne zvuči kao grom rekao da mu se, „samo dopada odeća" Trećeg rajha, dvaput bih razmislio pre nego što bih ga pustio u kuću, a kamoli da kupim njegovu majicu.

Ubrzo nakon toga, gledao sam ih uživo, i pri kraju koncerta bendu su se na bini pridružile plesačice. Gledao sam ih tri puta ranije, i nije bilo plesačica. Ovo je bilo jadno. Najzajebaniji drkadžija na planeti mi je delovao iznenađujuće ne-kul. Nemojte pogrešno da me shvatite, pesme su i dalje odvaljivale, a on se i dalje držao bolje nego što ću ja ikada biti u stanju, ali za mene, čarolija je nestala.

Motorhed mi više nije bio toliko važan u životu. Kada imaš 20 godina i devojku, manje je verovatno da ćeš želeti da slušaš pesme o seksu za jednu noć, kao kada si imao 15 godina i cevčio bocu Bele munje pre nego što povratiš na sebe. Umesto toga, ja sam postao opsednut grupom Vizer. Posesivna, željna interpretacija veza Riversa Kuoma je bolje odgovarala mojoj beznadežnoj situaciji. Takođe mi je pomogla i da pogrešno razumem i donosim pogrešne zaključke povodom gadnih raskida koji su usledili. Hvala, Rivers (Opraštam ti, Rivers. Nikada nemoj da me napustiš.)!

Ali ipak, kada sam gledao Lemijevu sahranu, u grlu mi je zapela mala knedla. Ne tolika kao kada sam gledao kako Lemija na koncertu izdaje glas, kada je zdravlje počelo da ga napušta, što mi je bilo isuviše tužno da bih odgledao do kraja. Uzimajući u obzir njegove navike, to što Lemi nije umro pre mnogo godina me je nateralo da pomislim da je nepobediv, i bilo mi je užasno da vidim da nije tako. Malo smo se otuđili, ali i dalje mi je mnogo značio.

Zbog svega ovoga, nameće se jedno pitanje: koliko mana ljudi treba da imaju da bi postali nedostojni dubokog poštovanja? Šta da radiš kada postaneš sentimentalno vezan za nekoga čiji si pogled na svet uglavnom odbacio, ili ko je radio stvari ili imao mišljenja za koje nisi znao kada je njegova umetnost ostavila prvi utisak na tebe?

Ponovo Bouvi i Lemi (Lemijeva fotografija: Džastin Stejpl)

I Lemijeve i Bouvijeve najveće mane su prilično poznate i iznenađujuće slične, ako uzmemo u obzir umetničke razlike između njih. Lemi je otvoreno govorio o svojoj fascinaciji nacističkim suvenirima (nakon njegove smrti, neko je na Tviteru napisao, „Možemo li da pričamo o Lemijevoj kolekciji nacističkih suvenira, ili je još uvek prerano", kao da je to za njegovog života bila nekakva prljava tajna. Njegovo insistiranje da ga to ne čini nacistom nije zadovoljavalo neke ljude, i ubrzo su se na društvenim mrežama mogle videti optužbe da je Lemi bio rasista.

S druge srane, Bouvi je u China Girl pevao o „vizijama kukastih krstova u glavi/planovima za sve", fotografisali su ga salutira nacističkim pozdravom, opisivao je Vitkog belog vojvodu kao „veoma arijevski, fašistički tip", i takođe je bio kolekcionar nacističkih drangulija. Za ovu fascinaciju je krivio to što je bio sjeban zbog droge i rekao je da ga je preseljenje u Berlin „spustilo na zemlju" , po pitanju nacista.

Tu su zatim i mlade devojke. Lemi je napisao pesmu pod nazivom Mamac za zatvor, nedvosmislenu odu maloletnim devojkama. Prilično je otvoreno govorio o takvim stvarima u Beloj liniji zauvek: „Zvala se Su, i bila je prva devojka sa kojom sam ikada živeo. Imala je 15 godina kada smo se smuvali – bilo bi baš neprijatno da me je policija uhvatila, ali tako to ide. Ja sam ionako imao samo 21 godinu kada smo se 1967. upoznali, tako da nisam bio neki napaljeni matori čiča. Više sam bio kao dva napaljena klinca"!

To isto je radio i Bouvi, u svojim dvadesetim, sa mladim grupi devojkama. Da li to znači da je odvratno nazvati Bouvija herojem? Ove nedelje Salon je intervjisao stručnjaka za seks Kerol Kvin, i ona je upozorila da ne treba ljude „naknadno obeležavati kao žrtve… time izražavamo nepoštovanje prema onome što smo mislili da smo u to doba radili. Kažem „mi", ne zato što sam bila grupi devojka, već zato što sam sedamdesetih godina bila tinejdžerka koja je bila seksualna avanturistkinja". Ipak, neprijatna pitanja ostaju, naročito o tome što rok zvezde misle da imaju pravo da čine ša god požele.

Da li je najbolje jednostavno ne baviti se ovim stvarima? To ne uspeva, jer će neko preneti citat van konteksta, i tvog heroja, čijim radom se čitavog života uopšte nisu bavali, na samrtnoj postelji nazvati fašistom. Možda možemo da se osvrnemo na Juana Tompsona, sina Hantera S. Tompsona, koji je nedavno objavio knjigu u znak sećanja na svog oca. Kao što je rekao Gardijanu, učinio je to zato što: „Mediji su se uglavnom fokusirali na tog ludog gonzo novinara. Osetio sam potrebu da istaknem da je imao i drugačije odlike, kao osoba i kao pisac". U svojoj knjizi, on piše, „Kakve god da su bile najveće vrline mog oca kao pisca, ratnika i mudraca – u svakodnevnom životu je bio prava lujka, ili današnjim jezikom rečeno: disfunkcionalan".

Da bi bili pravedni prema ovim ljudima, trebalo bi da smislimo način kako da ih se sećamo izvan spirale društvenih mreža na kojoj se proglašavanje za sveca pretvara u pakosno, zlobno i loše istraženo blaćenje od strane ljudi koji nisu u stanju da učestvuju u dubokom poštovanju.

Još jedna osobina koja je navodno bila zajednička Bouviju i Lemiju je ta da nisu ljudska bića, već nešto drugo. Kada je umro, ljudi su Bouvija nazivali „vanzemaljcem" – toliko je dobar da je nemoguće da je ljudsko biće. Video za pesmu Motorheda „Rođen da pravim pakao" završava se insertom iz filma Airhaids, u čijoj uvodnoj špici se čuje ova pesma.

Čaz (Brendan Frejzer): „Šta misliš, ko bi pobedio u rvanju, Lemi, ili Bog?"

Kris: „Lemi".

Reks (Stiv Bjušemi): [ispušta zvuk „pogrešno"]

Kris: „Bog."

Reks: Pogrešno. To je trik pitanje, Lemi jeste Bog."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu