​Anksiozna sam kad jedem, anksiozna sam kad ne jedem

FYI.

This story is over 5 years old.

Stubac

​Anksiozna sam kad jedem, anksiozna sam kad ne jedem

Godinama sam svoju depresiju kontrolisala pomoću hrane. Ali sada je postiđenost zbog žderanja zasenila njegovo palijativno zadovoljstvo.
11.7.16

Ilustracije: Joel Benjamin

Šta je bilo pre, anksioznost i depresija ili problemi sa hranom? Ako ćemo pravo, nisam sigurna. Otkad znam za sebe, moja depresija i anksioznost uvek su išli ruku pod ruku sa poremećajima ishrane, a i jedni i drugi su na smenu umeli da pređu u vođstvo.

Kad sam sa četrnaest godina bila na letovanju sa porodicom, nisam znala da je ono što osećam depresija. Adolescentski period bio je grozan, a još je grozniji bio u društvu prelepih tinejdžerki, njihova vitka tela kao krojena za bikini kao da pripadaju nekom potpuno drugom soju od moje glomazne telesine. Želela sam samoj sebi da isečem čitave komadine mesa: sa listova, butina i stomaka. Ali, više od svega, želela sam iz sebe da isečem svoje "ja". Pomirila sam se s tim da sam zaslužila da gladujem, samo da bih sat vremena kasnije sebe zatekla kako sam već pojela pola sendviča u bagetu veličine fudbalske lopte: sa šunkom, ćuretinom, sirom i, nekim čudom, puterom. Kao da mi se, dok sam jela, pomračio um, nisam znala odakle se stvorio taj sendvič, samo da sam, dok je nestajao, napustila svoje telo i upala u stanje euforije.

Reklame

Ali kad je sendvič potpuno nestao, vraćena sam u surovu stvarnost, a stvarnost je značila da me je hrana, koja mi je pre toga pružala utehu, sada dovela u stanje samoprezira. Osećala sam se kao da se topim, nestajem — da sam niko i ništa. A za razliku od transcendentnog ništavila u koje sam zapala kad sam se predala sendviču, ovaj oblik nestajanja bio je prepun stida.

Godinama sam svoju depresiju kontrolisala pomoću hrane. Bežala sam u čitave obroke tostiranih buritoa, tvizlera, bejgela sa topljenim sirom, piletine generala Coa i lo meina, pice, sendviča natopljenih majonezom, braunija, kolača sa čokoladnim mrvicama. Ali sada je postiđenost zbog žderanja zasenila njegovo palijativno zadovoljstvo. Počela sam hranu da doživljavam kao uzrok svoje anksioznosti, a ne kao lek za nju. Sada je izgledalo kao da je efikasniji način da kontrolišem ta osećanja ograničavanje unosa hrane, a ne predavanje njemu.

U poznim tinejdžerskim godinama, svoju anksioznost sam pokušavala da lečim ekstremnom dijetom. Ima li boljeg načina da se zauzda nesputani strah od beskrajnog nepoznatog nego opipljivom matematikom brojanja kalorija? Bilo je to postepeno odricanje, tokom kog sam svake nedelje neprestano sebi smanjivala kalorije. Razvila sam neobične navike kao što su krađa hrane i izbacivanje kriški ćuretine kroz prozor kola kad god bi prevazišle moju unapred zacrtanu porciju. Kad su kalorije počele da broje mene, više nisam bila na dijeti. Postala sam anoreksična.

Reklame

Narednih nekoliko godina, balansirala sam između odricanja i prežderavanja. "Lečila" sam i anksioznost i depresiju alkoholom i vutrom. Jedan od prvih put kada sam se istinski napila, nisam prestajala da jedem za ponoćnim švedskim stolom sa palačinkama i svima govorila da sam Džim Morison. Često sam koristila fakultetske automate sa grickalicama i slatkišima. Kasnije bi me ljudi zaticali ispruženu u hodniku sa praznim kesama čipsa "čitosa" i "doritosa" i omotima "milki veja" raspršenim oko mene poput latica sveća. Osećala sam se zaista slobodno! Potom mi se desio raskid, upala sam u depresiju, a prežderavanja su postala temeljnija i mračnija. Izgubila sam se u ambisu lažnih sireva, kesica sa gumenim bombonama, čokolade i laksativa. Više ljudi me je pitalo jesam li trudna. Moralo je nešto da se preduzme.

I tako sam gojaznost i depresiju počela da "lečim" obiljem MDMA-a, baš kao i spida koji sam nabavljala u obliku pilula za mršavljenje. Izgledala sam jebeno zgodno. Nažalost, postala sam zavisnik.

Kad sam se pre 11 godina očistila, moje prehrambene navike kao da su se na neko vreme normalizovale. Ali teško je rešiti se starih običaja i sebe zatičem kako se danas — 2016. godine — još jednom mučim sa zauzdavanjem unosa hrane. Rekla bih da moja ishrana jeste poremećena, ali da baš ne patim od "poremećaja ishrane" (mada se oni bliski meni možda ne bi složili). Jeste, i dalje se nenormalno hranim, ali nisam anoreksična. Dobijam menstruaciju. Više ne puštam da mi po rukama rastu dlake kako bi mi bilo toplije.

Reklame

Nikom ne polažem račune za svoju poremećenu ishranu. Moj utisak je da mi ona ne škodi i da nije na drugima da odlučuju o njoj. Moji neobični mali rituali hranjenja — svake noći pojedem pola kile "arktik ziro" sladoleda pomešanog sa pet kesica veštačkog zaslađivača — tiču se samo mene. Niko ne sme da mi prigovori. U periodima depresije, oni mi pružaju nešto slatko čemu mogu da se nadam pred kraj dana. Tokom napada anksioznosti, oni me vezuju za ovu planetu i zbog njih se osećam bezbedno. Kao što sam napisala u članku Želim da budem celovita osoba ali istinski mršava, poremećena ishrana u mom slučaju funkcioniše — ili mi možda još nije nanela dovoljno bola da poželim da odustanem od nje.

Ali, u poslednje vreme, osećam da način na koji sam živela godinama — u hipersvesnom, hiperosetljivom stanju svesnosti svega što stavljam u usta — više ne uspeva da ublaži moju depresiju i anksioznost. Zapravo ih čak pogoršava. Počela sam da primećujem da kad ograničavam unos hrane i odlažem obroke, opada mi nivo šećera u krvi i zbog toga sam podložnija napadima panike. Sumnjam da bih se osećala tako letargično — jedan od simptoma moje depresije — da sam bolje uhranjena. Osećam kao da su moji mehanizmi preživljavanja došli u direktan sukob sa egzistencijalnim stanjima koje su nekada umirivali.

Nedavno sam hodala sama u Big Suru uskom stazom kraj Autoputa 1. Odlučila sam da hodam uz drum, umesto da pešačim u planine, zato što sam želela da izmerim svoje vreme na ravnom putu. Morala sam da hodam tačno 87 minuta — što je vreme koje mi je preostalo u samonametnutoj nedeljnoj vežbi, da bih mogla sebe da ubedim kako se neću ugojiti. Ta šetnja bila je opasna, ali sam se osećala emotivno bezbednije.

Pogled na prirodu s autoputa pucao je u svim pravcima: masivne smaragdne litice i tirkizni okean ispod njih, žuti kalifornijski mak, impozantni borovi i rogoz njihali su se u savršenom skladu. Na neki način osećala sam se sjedinjena sa prirodom. Ali sam se osećala i kao da su mi prsa vezana kožnim kaišem.

"Zašto uvek imam problema sa disanjem?", zapitala sam se glasno. "Je li to zbog nedostatka hranljivih sastojaka?"

Vetar je na trenutak prestao da duva. U planini je zavladala tišina. Ako postoji duh prirode, znao je da znam: ja sam uzrok svih svojih patnji. I patim se zbog hrane više nego što je neophodno.

Ne znam šta će biti moj sledeći korak. Koliko patnje je dovoljno patnje? Hoću li samo nastaviti ništa da ne radim? Volela bih da imam snažniju volju. Volela bih da mogu da kažem, za sve one koji imaju problema sa hranom, da sam našla izlaz — univerzalni lek — i da im ga saopštim. Pitanje kako živeti nije jednostavno. Često su odgovori koje uspevamo da pronađemo oprečni ili se čvrsto držimo onoga što nam škodi, jer ne možemo da zamislimo da odustanemo i opustimo se. Možda ću sutra početi da se mirim sa svojom hranom, telom i samim duhom prirode. Ne mogu reći da sam to već postigla.