FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Lezbejke vampirice su oduvek bile kul

Dok čekamo 'Majko, mogu li da spavam sa opasnim?', adaptaciju kultnog filma iz 1996. u produkciji Džejmsa Franka, osvrnimo se na istorijski rast popularnosti erotičnih krvopija na velikom platnu.
28.6.16

Skrinšot iz filma "Glad za krvlju"

„Lezbejke vampirke!" ciči Tori Spelling u najavi neizbežnog rimejka kultnog Lajftajm filma Mother, May I Sleep With Danger? „Totalno sam šokirana!" S pravom, svakako. Dok se u originalu Speling upliće u romansu sa muškarcem, u verziji čija se premijera očekuje Džejms Franko sprovodi svoju tipičnu kulturnu aproprijaciju, pa Speling glumi majku studentkinje koja se zaljubljuje u krvopiju lepšeg pola.

Reklame

Frankova odluka da hetero kemp trešinu preradi u lezbo-ljubavnu pričicu deluje očekivano, imajući u vidu koliko voli treš trope i koliko je opsednut kvir kulturom . Ali daleko od toga da je on jedini autor koji održava u životu filmove o lezbejskim vampirima, podžanr popularan sedamdesetih godina prošlog veka. Od tinejdžerskog horora kao što je The Moth Diaries (2011.) do španskog Vampyres (2014.), rimejka istoimenog seksploativnog uratka iz 1974., lezbo-vampirski filmovi još postoje u dvadeset prvom veku.

Sa druge strane, stav javnosti po pitanju ženske i kvir seksualnost je značajno evoluirao tokom prethodnih četrdeset godina. Blue Is the Warmest Color i Carol su neki od nedavnih filmskih podsetnika na činjenicu da lezbejke više ne moramo da krijemo od cenzora pod natprirodnim maskama. Dakle, čemu danas služe lezbejski vampiri? Kako objasniti da smo neutaživo gladni ovog arhetipa bar koliko i sama stvorenja?

Filmovi o vampirama lezbejkama vuku korene iz Zlatnog doba Holivuda. Vampirice su dobile priliku još u nemim filmovima Tede Bare, lezbejsku nijansu su im dodali (neverovatno prikriveno) tek u filmu Dracula's Daughter (1936.), nastavku kultnog „Drakule" iz 1931. Iako se ovaj film bar nominalno zasnivao na kratkoj priči Brama Stokera, kasniji radovi u istom podžanru uglavnom su bili inspirisani ili novelom „Karmila" Šeridana Le Fanua iz 1872., ili mitskom biografijom navodno krvožedne mađarske grofice iz 16. veka po imenu Elizabet Bátori.

Reklame

Tokom sedamdesetih, seksualna revolucija, feminizam drugog talasa, i kako su ga tada zvali, pokret za oslobođenje gejeva rezultovali su naglim skokom popularnosti niskobudžetnih filmovima o lezbejskim vampirima. „Početak sedamdesetih bilo je vreme lezbejki, objašnjava Andrea Vajs, reditelj i pisac, u Vampires and Violets: Lesbians in Film . „Bilo je toliko lezbejskih aktiviskinja, sve te žene su izlazile u javnost, čak su i strejt žene prolazile kroz lezbejske faze, toliko je bilo popularno."

Ipak, palp erotika britanskih Hammer Films horora i tripi-softkor evropskih režisera kao što su Hezus Franko i Žan Rolin nisu odrazile ovo novonastalo buđenje lezbejske svesti – naprotiv, ovi filmovi su značajnim delom bili odgovor frustriranih muškaraca. „Koliko god muškarce sve to uzbuđivalo, dešavanja u ovim ranim feminističkim pokretima su ih takođe uznemiravala," kaže Vajs. Kvir vampirice ovog doba, koje su takođe često sisale i mušku krv, izgledale su kao horor pinap modeli – sve u sisama, usnama, i kosi. Filmovi bi ih često prikazivali kao društvene parazite koje muški protagonista treba da eliminiše. Vampire Lovers (1970.), još jedna obrada „Karmile", možda najbolje ilustruje ovu formulu: Ingrid Pit tumači istočnoevropsku krvopiju koja zavodi nevine devojke i hrani se njima, sve dok se muškarci ne udruže da bi joj odsekli glavu i ponovo uspostavili patrijarhalni poredak.

Teda Bara, 1918.; via Wikimedia Commons

Ipak, nisu svi ovi filmovi bili do te mere uprošćeni. Džastin Smit, kritičarka i kolumnista sajta Vague Visages, kaže da je film Daughters of Darkness (1971.) belgijskog režisera Harija Kimela bio „skoro pa pozitivno predstavljena lezbejska ljubavna priča, iako i ona ide u stereotipe karakteristične za lezbejsku fikciju tog vremena – starije lezbejke vrebaju mlađe, a svaki odnos između dve žene je po definiciji osuđen na propast." Smit smatra da ovakve priče „privlače gledaoca lezbo-egzotikom pre nego što se ipak povuku i ponovo uspostave status kvo heteronormativne fikcije."

Reklame

Kako je u društvu popustio inicijalni šok izazvan pokretima za prava žena, popustila je i opsesija što režisera što publike lezbejskim vampirima. Ipak, filmovi snimljeni tokom osamdesetih i devedesetih su u odnosu na prethodnike bili i saosećajniji i kvalitetniji. Lea Dejneka ( Dracula's Daughters: The Female Vampire on Film ) navodi filmove kao što su Nadja (1994.) i posebno The Hunger (1983.) kao dva najveća umetnička dostignuća u okviru ovog podžanra. Drugopomenuta „Glad" prikazuje nam Katrin Denev kao besmrtnicu koja napušta svog iznenada ostarelog ljubavnika sa kojim je provela poslednja dva veka (Dejvid Bouvi) i okreće se mladoj doktorki koju tumači Suzan Sarandon. Iako je vampir uvek egzotični Stranac, Dejneka tvrdi da je „u ovom slučaju Stranac predstavljen kao izuzetno privlačna pojava, bez ikakvih primesa ružnog ili perverznog."

Džon Abrams, glavni urednik sajta Daily Grindhouse , uočava feminističku crtu u istom filmu. „Negde drugde bi Bouvi imao tu ulogu grofa Drakule," kaže on, „ali ovde je Denev alfa figura, dok Bouvijev lik na kraju zameni lik Suzan Sarandon. Priča nam taj proces opisuje kao neku vrstu evolucije, ali društveno-politički gledano, imajući u vidu kontekst vremena u kom je film snimljen, radi se o pomeranju granica."

„Horor filmovi često prikazuju žensku seksualnost kao nešto monstruozno."

Baš dok se na platnu odvijala kanonska scena seksa između Denev i Sarandon, kvir žene počele su da prihvataju safo-kemp iz sedamdesetih godina. Vajs se seća da kad bi tokom osamdesetih držala predavanja o klišeu lezbejskog vampira i puštala odlomke iz starih filmova, lezbejke u publici su „padale sa stolica od smeha." Aktivistkinje iz prethodne decenije bile su „vrlo ozbiljne i ljute, nije bilo mesta za humor, to je došlo kasnije. Čak je moralo da prođe dosta vremena."

Reklame

Iako je pornografski aspekt ovih filmova neporeciv, činjenica da se oni još uvek snimaju i gledaju proistekla je iz te sposobnosti da se redefinišu kao kemp, da im priđemo svesni klišea koji predstavljaju i ipak uočimo određene aspekte vredne pažnje. Deo te moći prisutan je u širem vampirskom žanru. „Vampir pretvara žrtve u nove vampire," kaže Abrams. „Vampir ne uništava uvek osobu, kao što radi na primer zombi. Umesto toga, on pravi novu osobu sličnu sebi. Vampir korumpira, ali ipak ostavlja nešto iza sebe, nešto novo. Novonastali vampir oseća se slobodnim, makar drugi živi ljudi bili užasnuti transformacijom kroz koju on prolazi."

Čak i lezbo-vampirski filmovi pornografskog karaktera nekad nose ovaj oslobađajući podtekst. Kritičarka Aleksandra Heler-Nikolas iz Senses of Cinema, autor četiri knjige na temu pitanja odnosa između polova i nasilja u horor filmu, kaže sledeće: „Neodrživa je pretpostavka da su za dugovečnost filmova o lezbejskim vampirima zaslužni isključivo muški voajerski masturbatori ako sagledamo šta pokreće lezbejske veze u tim filmovima. Opunomoćenje je tu značajno bar koliko i sam seks. Zbaciti jaram heteronormativnosti, ma koliko golih sisa u filmu bilo, predstavlja fundamentalan izraz delovanja protiv patrijarhije kao neoborivog normativa."

Alison Nastasi, urednica Flavorwire, kaže da je podžanr preživeo više zato što osporava društvene uloge polova nego samu heteroseksualnost. „Vampiri su obično predstavljeni kao autonomni usamljenici, a žene često privlači ideja da su neustrašive i da gledaju isključivo sopstveni interes – iako ih u stvarnom svetu obično definiše sekundarna, potčinjena uloga majke koja se za druge žrtvuje." Nastasi priznaje da ovi filmovi često sadrže mizoginu komponentu, da ženski likovi obično budu kažnjeni zbog svojih sebičnih apetita, „ali ipak mislim da je tu od raspleta bitniji sam lik lezbejke vampirice koji simbolizuje bestidnu žensku seksualnost, ženu koju boli dupe za sve."

Reklame

Naravno, tu je i jednostavnija varijanta: Možda se još uvek ložimo na lezbejske vampire zato što naši stavovi u stvari i nisu toliko uznapredovali od sedamdesetih godina. „Ženska i lezbejska požuda i danas su stigmatizovane, ili bar pogrešno predstavljene, zato što se njihovom interpretacijom mahom bave muškarci," kaže Smit. „Horor filmovi često prikazuju žensku seksualnost kao nešto monstruozno, i okreću se stereotipima starim već po stotinak godina."

To bi objasnilo današnji nedefinisani status ovog podžanra – iz raznih uglova stižu razne varijacije na temu, niti reakcionarne niti subverzivne, već bolno samosvesne. U ovom veku, kemp senzibilitet nam je doneo tupe parodije kao što su Lesbian Vampire Killers (2009), dok su se ozbiljni pristupi pokazali još gore – The Moth Diaries (2011.) i Eternal (2004.) prosto vrve od opštih mesta.

„Ima li tu napretka?" pita Smit. „Mislim da ima, mada ne mogu da se setim nijednog revolucionarnog filma o lezbejskim vampirima snimljenog u poslednjih deset godina."

U pravu je, a to nas vraća na najveći problem filmske industrije 2016. godine: manjak ženski režisera, i konsekventno manjak subverzivnog delovanja u bilo kom žanru. (Ipak vredi istaći da je slabašne Moth Diaries snimila Meri Haron, koja je ranije stajala iza filmova kao što su I Shot Andy Warhol i American Psycho.) Vajs se seća da je nemačka rediteljka Ulrike Otinger planirala da sa Tildom Svinton i Izabel Hupert snimi film o vampirima, po motivima legende o Elizabet Bátori, ali projekat je otkazan oko 2010.

Ako se negde mogu naći seksualno progresivne vampirske priče, onda je to mali ekran. Serija True Blood donela nam je lik Pem, panseksualnu krvopiju u tumačenju Kristin Bauer van Straten koja neobično podseća na Katrin Denev, u isto vreme slatku i okrutnu. Dejneka ističe natprirodne serije za mlade kao što su Buffy the Vampire Slayer , The Vampire Diaries , i The Originals u kojima se pojavljuju „pravi kvir likovi, bili ljudi ili vampiri, kao pozitivni modeli za gledaoce." (Sama serija ima iritantnu naviku da ubija lezbejske likove.)

Mother, May I Sleep With Danger biće prikazan i na televiziji. Na njujorškoj premijeri , Džejms Franko je istakao da deli interesovanja bezbroj autora tinejdžerskih drama: „Vampiri su odličan zaklon, metafora, filter kroz koji možemo da nešto kažemo o stvarnim pitanjima odrastanja, identiteta, i svega ostalog." Znajući Franka, sumnjamo da je uspeo da snimi zaista subverzivnu verziju stereotipnog lezbejskog vampira – ali publici nikad dosta kempa, tako da će se poređati ispred ekrana da prisustvuju i ovom pokušaju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu