Mediji lupetaju bez naučne potvrde kada pišu da majmunske boginje prenose gejevi

Tokom prethodnih nekoliko nedelja mediji prenose da je sve više potvrđenih slučajeva zaraze majmunskim boginjama u tri evropske zemlje. Prvi klaster slučajeva koji se pojavio u Ujedinjenom Kraljevstvu uključuje četiri muškarca koji se identifikuju kao gej ili biseksualci ili muškarci koji imaju seks sa muškarcima (MSM). Ovo je bio povod da zapadni mediji evropskih zemalja, Kanade i SAD-a pohrle da svoje izveštavanje o ovim slučajevima naprave tako da zloslutno podseća na inicijalno izveštavanje o klasterima gej muškaraca koji su se AIDS-om zarazili pre četdeset godina. A slično su učinili i domaći mediji, koji nisu oklevali da već u naslovima tekstova o ovoj bolesti govore kao o ‘bolesti koju prenose homoseksualci’.

Ipak, majmunske boginje nisu gej bolest, niti je bilo koja infektivna bolest isključivo gej bolest, tvrde u svom tekstu za portal Speaking of Medicine and Health dr Boghuma Kabisen Titanji, virolog i infektolog sa Emori Univerziteta u Atlanti, koja se bavi ljudima obolelim od HIV-a i dr Keletso Makofane, vodeći član AIDS društva, strateškog, tehničkog savetodavnog komiteta za HIV, viralni hepatitis i polno prenosive bolesti pri SZO i vodeći čovek LVCT Health, najveće organizacije za pomoć obolelima od HIV-a u Keniji.

“Žalosno je što to i dalje treba govoriti, i to samo ukazuje na to koliko smo malo naučili iz prethodnih epidemija”, napisali su oni na ovom blogu.

Stigma usmerena ka određenoj grupi individua hrani strah i ozbiljno utiče na istraživanje širenja bolesti, detekciju slučajeva zaraze i javno zdravlje, navodi se u njihovom tekstu. Reprekusija etiketiranja HIV-a kao bolesti homoseksualaca dovela je do toga da gej zajednice osamedestih ispaštaju jer su bile okrivljene za ovu epidemiju. Poznato je da je početkom ove epidemije bilo mnogo slučajeva koji nisu registrovani, jer su ljudi birali da ne traže medicinsku pomoć, plašeći se osuda. Mnogi zbog ovoga nisu mogli da pravovremeno nauče o ovoj infekciji, da razumeju kako se virus prenosi i što je najvažnije, da obezbede postojanje intervencija u okviru javnog zdravlja koji će uticati da najugroženije grupe dobiju pomoć. Umesto toga, mnogi su optuživani da su sami izazvali svoju patnju i ostrakizovani su kao prenosioci bolesti.

Sve dok nije postalo jasno kao dan da HIV ne pogađa isključivo gej populaciju, nije se dogodilo da ovo pitanje dobije resurse i političku volju neophodnu za njegovo razrešenje. Četiri decenije kasnije, navode dr Titanji i dr Makofane, dinamika epidemije HIV-a u potpunosti je transformisana postojanjem visoko efektivne terapije i strategija prevencije.

Nažalost efekti ove stigme i dalje su prisutni, navode oni. Na primer, u južnim državama SAD, epidemija HIV-a nastavlja da uništava zajednice predominantno crnih i latino pripadnika MSM populacije većinom zbog stigme koja i dalje postoji. Takođe, istraživanje sprovedeno 2011. godine od strane Kaiser Family Foundation Survey of Americans vezano za HIV i AIDS, uprkos tome što je ovaj trend u padu, i dalje 40% ispitane populacije primećuje određenu diskriminaciju prema onima koji žive sa HIV-om i AIDS-om.

Ovakav homofobični pristup pandemiji HIV-a izazvao je razvoj retoričkih strategija koje su dovele do toga da se o ovoj bolesti priča kao da može pogoditi svakog podjednako, jer su heteroseksualni ljudi do tada smatrali da nema šanse da se zaraze, čime su mnoge ugružene grupe ostale izostavljene iz prevencije. “Tek od skoro targetiramo određene grupe žena određenih godina i iz određenih područja, na primer”, navode u svom tekstu dr Titanji i dr Makofane.

Slično se dogodilo i početkom kovid pandemije. Na početku je stigma bila usmerena kao ljudima iz Azije, pošto su prvi izveštaji o slučajevima zaraze SARS-CoV-2 infekcijom bili u Kini, a da je širenje omikron varijante pod stigmu dovelo i južnoafričke države.

Ovi šabloni su štetni i dehumanizujući i ne pomažu da se odgovori na širenje bolesti i treba ih prekinuti, navode dr Titanji i dr Makofane.

Majmunske boginje su zoonoza čije se incidentalne infekcije povremeno sporadično dešavaju kod ljudi koji žive u šumskim predelima centralne i zapadne Afrike. Prethodnih nekoliko godina bilo je nekoliko prijavljenih ograničenih prenosa sa čoveka na čoveka u ovim afričkim državama, i povremeno se dešavalo da putnici koji putuju iz ovih regiona budu po dolasku kući dijagnostikovani kao zaraženi.

Transmisija se može desiti kroz bliski kontakt sa kontaminiranim stvarima ili telesnim tečnostima inficiranih osoba kroz kapljičnu transmisiju. Uprkos nerazjašnjenim varijablama u transmisiji koja se dogodila kod slučajeva registrovanih u aprilu i maju ove godine, momentalno pripisivanje klasterovanja slučajeva među MSM populacijom seksualnim mrežama nije samo preuranjeno već i hrani negativne stereotipe o seksualnoj promiskuitetnosti kojom se samo ova populacija krivi za širenje infekcije.

“Dok pokušavamo da naučimo više o trenutnom širenju majmunske groznice po Evropi i Severnoj Americi, fokus mora biti na karakterizaciji determinanata infekcije bez osude, obezbeđujući im podršku i potrebno je voditi javnost tako da nema straha, a odgovor treba ukoreniti na empatiji”, navode dr Titanji i dr Makofane. “Teške lekcije koje smo naučili iz prethodnih i epidemija koje su i dalje u toku moraju nam pokazati kako da razvijamo i komuniciramo potrebu za nadzorom bez slučajnog otuđivanja ili negativnog targetiranja bilo koje zajednice. Na ovaj način prekinućemo krug stigme u epidemijama infektivnih bolesti. Videli smo kako štetni efekti mogu biti dovoljno puta da znamo bolje i da se to onda prevede u bolja dela.”