Članak je prvobitno objavljen na Vice Belgija.Kada je Džo Bohaerts (38) pre nekoliko godina bio na putovanju po svetu sa svojom devojkom, negde su usput upoznali francuski par. Njih dvoje su želeli da započnu novi život u Australiji i pošto je jedno od njih dvoje fotograf, sa sobom su imali sve svoje fotoaparate. Bio je skoro Božić i odlučili su da poklone aparate. Džo je dobio analogni Nikon fotoaparat i rolnu filma u ruke, „da probaš i sam“. Inspirisala ga je mehanika i pipavost analognog fotoaparata, ali i krhki proces razvoja i štampanja, koji uvek rezultira istom neočekivanom lepotom. Lepotom kojoj je uvek iznova prethodila želja - u ovom slučaju da se vidi rezultat.
Reklame
Vrativši se u Gent, Žo odlučuje da svoj digitalni uređaj stavi u fioku i zaboravi ga. Igrom slučaja, to je svojevremeno uradio i njegov svekar, ali sa analognim foto-aparatima. „Uključujući i jednu veoma dobru kameru od 35 mm koju još uvek koristim“, kaže Džo. „Ali za ovu seriju radim sa Mamia C330, jednom od onih veoma teških i glomaznih kamera koje prave te kvadratne slike.“"Ova serija" se zove Želja. Kroz ove fotografije Džo pokušava da uhvati seksualnu želju: jednu od najuniverzalnijih i istovremeno neuhvatljivih ljudskih želja. Na serijalu radi od leta 2020. godine. Rezultat je sirov pogled koji retko viđamo u ovom vremenu upeglanosti i cenzure.Jer iako (skoro) svi, širom sveta, imaju seksualne želje, prema rečima fotografa, one su individualne i za svakoga različite. „Nije li fotografija takođe oblik vizuelne želje?“, pita se naglas tokom našeg razgovora. „Na njoj možete da uhvatite nešto što bi inače veoma brzo nestalo”.
“Een goede foto mag volgens mij niet meteen duidelijk zijn, eigenlijk is het een soort van vraag aan degene die ernaar kijkt. Deze foto is op een heel laconieke manier genomen: ik heb die gigantische camera boven het bed gehesen en hem - zonder door de zoeker te kijken - boven haar gehouden. Per toeval kwam dit beeld eruit.”
Džo pokušava da u svoje slike uključi sve moguće nastranosti, fetiše, misli i fantazije ljudi koje fotografiše tako što prethodno opširno o tome priča s njima. Oni govore o tome šta je tačno njihova žudnja i šta se sa njom dešava nakon što se ispuni. Da bi najbolje sačuvao intimnost i ličnost svojih modela, radije se sastaje u njihovoj kući. Zato što se tamo ljudi osećaju najudobnije i zato što rezultat svaki put izgleda drugačije. „Snimanjem u njihovim domovima stvaram neku vrstu raznolikosti koju uopšte ne mogu da kontrolišem“, kaže Džo. „Na primer, pozadina je uvek drugačija, i upravo to pokušavam da postignem.
Reklame
Deze man heeft al zijn hele leven een verlangen naar onderdanigheid, dat nooit werd ingelost. Hij plaatst daarom heel veel en uitgebreid geformuleerde zoekertjes op tweedehandssites: “welke meester heeft intrese die aan huis komt om blote slaaf te geselen beide naakt tijdens de sessies, ook de meesteren die een flgger zweep heeft en nog andere attibuten om slaaf te bewerken en af te maken, moet wel zich verplaatsen naar deze slaaf, de meester is vanaf 65j tot 85j en ook groot geschapen en dikke eikel en lul hij mag ook de blote slaaf scheren en scheer gerief ook meebrengen, de slaaf verplaats zich niet maar wel ontvangen”
Nijedna scena nije unapred smišljena – fotografisani same odlučuju da li će biti (polu)goli i ako neko pita „šta da radim?“, odgovor je najčešće „ništa posebno“. Jedino mora da unapred smisli temu. „Ali to zaista ne mora da bude ništa da ti pamet stane. Prvi čovek koga sam fotografisao predložio je submisivnost. Ta želja je postojala ceo njegov život, ali nikada nije mogao da je doživi. Takođe sam fotografisao par u vanbračnoj aferi, ljubavnicu i ženu ko je ponovo procenjivala svoju seksualnost nakon rekonstrukcije dojke. Ali i prosto nekoga čiji je partner bio u inostranstvu i imao je veliku fizičku želju za njim. Na kraju krajeva, nikada ne znate kako će se stvari odvijati tokom ovakvog snimanja. Slika je takođe veoma obmanjujuća, tako da retko odgovara predlogu ili temi koju fotografija sadrži.”
U proseku, Džo provodi oko četiri do pet sati sa svojim modelima. On te sate opisuje kao „jednostavne, ali u isto vreme veoma intenzivne”, jer za vrlo kratko vreme mora da se izgradi poverenje koje nije samopodrazumevajuće. Kada ga pitam zašto misli da je ovo poverenje toliko važno, njegov odgovor je iznenađujuće jasan. „Tokom tih preliminarnih diskusija, shvatio sam da skoro svaka žena u našem društvu doživljava neki oblik uznemiravanja ili transgresivnog ponašanja muškaraca. Skoro svaka žena koju sam fotografisao je smislila ovakvu priču. Kada čujete da toliko ljudi jedan za drugim pominje ovu temu, to ostavlja potpuno drugačiji utisak nego kada vidite da prenosi vesti, na primer. Kada fotografišem u nekoga, želim da se uverim da je toj osobi to prijatno u svakom trenutku.”
Reklame
