’Amerikans’ su ’Sopranovi’ ove decenije

Šest predivnih, napornih godina, “Amerikans” je bila moja omiljena stvar na televiziji. Ova FX-ova drama se vrti oko Filipa (Metjua Risa) i Elizabet Dženings (Keri Rasel), dvoje tajnih KGB-ovih agenata koji se predstavljaju kao Amerikanci u predgrađu Vašingtona, tokom osamdesetih. Ima sve što volim kod televizijske serije: špijunažu, romansu, loše perike, scene jurnjave koju prati muzika Flitvud Meka. Moja ljubav prema Amerikans seže duboko.

U sredu uveče, FX je prikazao poslednju epizodu, primoravši autore serije Džoa Velsberga i Džoela Fildsa da konačno razreše pitanje koje je visilo nad glavama likova od početka: šta će se dogoditi kada – ne ako, već kada – Filip i Elizabet konačno budu uhvaćeni? Ovde neće biti spojlera, ali sve što ću reći je da nisu razočarali.

Ljudi koji gledaju Amerikans obično stvarno voleo ovu seriju. Ali imam osećaj da je opšta populacija prespavala ovu seriju, i ne mogu da verujem da nije više ljudi opsednuto njome na način na koji su ljudi opsednuti Igrom prestola, recimo. Nije u pitanju ogroman hit po pitanju gledanosti, a FX je zapravo i odustao od toga da pokuša da uveća njenu privlačnost i u nju unese više akcije. „Ona je kao veoma hranljiv, složen obrok“, izjavio je ove godine za Advik direktor FX-a Džon Landgraf.

Ali ja predviđam da će vremenom ljudi shvatiti koliko je izuzetna ova serija. Jednog dana, ljudi će naučiti da cene Amerikans i bindžovati ih, vrednujući ih kao sadašnje Sopranove.

FX je poslednjih godina briljirao, i dom je nekih od najiskrenije najboljih serija na televiziji, uključujući Atlantu, Fargo i Legiju (Uzgred, ako ne gledate nijednu od tih serija, smatrajte ovo pozivom na buđenje).

Genijalnost mnogih od ovih serija je u tome što naizgled govore o jednoj stvari, ali se ispod površine rvu sa nečim mnogo složenijim. Amerikans su špijunska drama o braku: Legija je serija o superherojima koja govori o mentalnoj bolesti. Sopranovi su drama o mafijašima, ali zapravo govori o porodici, i što je još važnije, apsurdnosti ljudskog stanja. Ali da budem jasna: ovaj članak je ljubavno pismo Amerikans , a ne Sopranovima, kapitalnom televizijskom delu koje je bilo predmet hiljada knjiga i članaka.

I šta to onda Amerikans čini tako prokleto sjajnima? Njihovo najsubverzivnije postignuće je u tome kako od svih nas pravi simpatizere Rusa. Teško je ne navijati za Dženingsa još od početka, čak i kada sebe ni za milion godina ne bi nazvao simpatizerom komunjara. U godinama posle 2013, kada je serija debitovala, u međunarodnoj politici je došlo do uvrnutog obrta. Ruska špijunaža i nuklearno razoružanje su ponovo u vestima. Stare tenzije hladnog rata su ponovo aktuelne, kao i ideja da ruski agenti šetaju među nama. Serija je postala čudesno dalekovida refleksija moderne politike, na način za koji scenaristi priznaju da ga nisu predvideli.

Finalna sezona se na fin način bavi time, mora se tako reći. Smeštena u dane zalaska Sovjetskog Saveza, kada se Mihail Gorbačov zalagao za perestrojku i glasnost, serija uredno odvaja moralnost od nacionalizma. Likovi na obe strane borbe su prinuđeni da biraju između dobrote i lojalnosti. Gledajući poslednju epizodu serije, nisam mogla da se otmem utisku da Amerikanci apeluju na diplomatiju. U ovim vremenima podela, mislim da bi nam koristilo malo više drugarstva. Žarko su nam potrebne priče o ljudima koji humanost pretpostavljaju činjeničnom stanju.

Amerikans su takođe prepuni i dinamičnih ženskih likova. Mnoge policijske serije su očigledno toliko preovlađujuće muške, ali ova serija je prilično jednako podeljena. Luk priče koji se fokusira na Ninu Kirilovu, koja je nekada bila trostruki agent za Sovjete i Amerikance, i Marta Henson, sekretarica koja se zaljubljuje u jednog od Filipovih alter ega, su sočni i integralni delovi celokupnog narativa. Elizabet Dženings je arhetip ženstvene žestine (a meni je takođe i apsolutno omiljeni lik), i ona mnogo od svoje siline prenosi i na svoju ćerku, Pejdž. Uloga njihove ruske šefice koja ne trpi budalaštine je donela Klaudiji Von Margo Martindejl dva Emija.

Estetski detalji serije takođe su prilično genijalni. Ja najiskrenije želim da nosim većinu garderobe koju Keri Rasel nosi u seriji. Filip i Elizabet imaju široku lepezu prerušavanja tokom čitave serije. Muzika iz serije je umetničko delo. Ne samo da se Flitvud Mek stalno isponova pojavljuju, već su Amerikans ispunjeni i savršeno odabranim pesmama Fila Kolinsa i Pitera Gejbrijela, da navedem samo par.

Ali najveći kvalitet ove serije, možda je – pored izuzetno talentovane glumačke podele, iskusnih scenarista i reditelja, i izvora materijala koji je čudniji od fikcije – njen ritam. Filipov i Elizabetin odnos se tokom pet godina menja, dok krv, creva, seks, opasnost i teškoće roditeljstva začinjuju stvari s vremena na vreme. Ali u šestoj sezoni, Amerikanci su došli do tačke ključanja, i poslednjih deset epizoda su divlja vožnja. Promišljeni kraj serije je svedočanstvo o besprekornom planiranju njenih tvoraca.

Iako volim Amerikans zbog akcije i intriga (nemojmo nikada zaboraviti čuvenu scenu sa koferom), u svojoj suštini, u pitanju je divna priča. Ljubavna priča sa prilično visokim ulozima, svakako – ali serija pogađa u srce ljudskosti, tražeći od nas da razmislimo o ceni lojalnosti i i ceni ljubavi.

Prilično sam potištena zbog toga što moram da kažem zbogom Filipu i Elizabet Dženings. Ali Amerikans su zaslužili svoje mesto na kompilaciji najvećih hitova zlatnog doba televizije. Jedva čekam da je više vas zavoli koliko sam je ja zavolela.

Pratite Karu Vajsenstajn na Tviteru.