Stres. Stres je jedna od ključnih reči u modernom fudbalu. Da li fudbaleri mogu da istrpe stres? Da li umeju sa pritiskom? Da li su spremni?
U ovom momentu, dok Engleska ponovo pokušava da napravi nešto na Mundijalu, njihovi mediji gube vreme diskutujući gluposti poput pištolj-tetovaže Rahima Sterlinga, ili da li vas zastava koja visi sa balkona hotelske sobe može odvesti u zatvor (spojler : ne može). Uz takav medijski diskurs, lako smetnemo sa uma koliko fudbal ponekad ume biti toksičan. Koliko, zapravo, negativnosti se može ubaciti u fudbalski kontekst.
Videos by VICE
Pre dvadeset i četiri godine, na svetskom prvenstvu u Americi, fudbaleri nisu bili toliko plaćeni kao danas, ali je jedan tim bez obzira na pare bio pod enormnim pritiskom. Radilo se naravno o Kolumbiji, zemlji koja je tek nedavno počela da se izvlači iz ambisa izazvanog decenijskim kartelskim ratovima koji su je opustošili.
Kada je turnir u SAD počeo, najslavnije lice kolumbijske narko krimi scene Pablo Eskobar – kome na duši leži, da vas podsetimo, oko 500 policajaca, te hiljadu drugih kriminalaca, pravnika, političara i barem jedan fudbalski sudija – bio je već šest meseci pod zemljom. Svejedno, njegova smrt nije zaustavila građanski rat između kolumbijske vlade i kraljeva kokaina kojem se kraj nije nazirao. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je trgovina drogom bila gotovo nacionalni hobi u to vreme, nije bilo teško očekivati da će se podzemlje u nekom trenutku umešati i u fudbal. Ali možda ne i na način na koji je to urađeno.
Andres Eskobar, onaj “drugi” Eskobar, je bio pre svega sportista. Fudbaler. Bilo bi glupo raspravljati o njegovoj sudbini pre nego što vam predočimo par stvari o kolumbijskoj reprezentaciji sa početka devedesetih. A bili su dobri. Toliko dobri, da bi možda i uradili nešto više – samo da nisu bili okovani strahom.
U dvadeset i šest mečeva koji su prethodili tom svetskom prvenstvu, Kolumbija je upisala samo jedan poraz. Tokom kvalifikacionog ciklusa CONMEBOL zone primili su svega dva gola – još se pamti kako su po sred Buenos Ajresa ponizili Argentinu sa 5-0, za koju su tada igrali Fernando Redondo, Diego Simeone i Gabrijel Batistuta. Domaći navijaču su Kolumbijce ispratili aplauzima, što je najviša moguća počast koju vam fudbalski svet može ukazati.
Glavne zvezde te ekipe bili su čupavi plejmejker Karlos Valderama, te napadači Fredi Rinkon i Faustino “Tino” Asprilja. Ipak, Kolumbija je pre svega bila tim – tim koji je predvodio Andres Eskobar, tih, povučen čovek koji je bio posvećen svojoj porodici i Bogu, i koji je svoje slobodno vreme trošio na javne apele za mir u njegovoj otadžbini.
“Teško je ostati fokusiran na fudbal, ali ja na sve stvari u životu gledam pozitivno”, reči su tada dvadesetsedmogodišnjeg defanzivca, koji je bio na pragu prelaska u veliki Milan Fabija Kapela. “Trudim se da svaki dan pročitam par stranica iz Biblije. Umesto obeleživača koristim dve slike, jednu moje pokojne majke i jednu moje verenice”. Eskobar je, tvrde njegovi prijatelji, čvrsto verovao da samo fudbal može spasiti Kolumbiju.
Sa ovime se slažu i braća Majkl i Džef Zimbalist, koji su režirali dokumentarni film Dva Eskobara (The Two Escobars). Tema tog ostvarenja je sudbina dvojice ljudi koje je prezime sudbinski spojilo, i kako su njihovi životi zapravo ogledalo tadašnje Kolumbije.
“Do dana današnjeg stranci imaju mahom negativno mišljenje o Kolumbiji”, objašnjava Majkl Zimbalist. “Ta reprezentacija, čiji je kapiten upravo bio Andres, se borila da promeni imidž njihove zemlje. I danas je to slučaj, Kolumbijci posmatraju svoje fudbalere kao ambasadore. Nikad nisam sreo ljude koji se tako fanatično bore kako bi strancima pokazali da njihova zemlja nije neko kraljevstvo koje vode dileri i korumpirani političari”.
Ono što se desilo 1994. je umnogome uticalo na sve to. Kolumbijci su svoju prvu utakmicu izgubili sa 3-1 od inače odlične Rumunije. George Hađi je bio glavna zvezda tog meča, i njegov gol iz lob udarca završio je na svim špicama. Zahvaljujući Hađiju, te golmanu Rumunije Bogdanu Stelei i tankim živcima kolumbijskih fudbalera (više o ovome malo kasnije), ekipa selektora Fransiska Maturane stavila se u poziciju da im je sledeći meč protiv domaćina Amerike bukvalno biti il’ ne biti.
I kada sada pogledamo snimak te sudbonosne utakmice, nije teško zamisliti šta je Eskobaru prolazilo kroz glavu dok je očajan ležao na travi “Rouz Boul Arene” u Los Anđelesu, svega nekoliko sekundi nakon što je jedan rutinski centaršut Džona Harksa sproveo u sopstvenu mrežu. Da li je on bio svestan šta će se desiti? Ako nije, njegov devetogodišnji nećak, koji je gledao utakmicu na TVu u Medeljinu, jeste.
“Samo mi je rekao – mama, oni će ubiti Andresa”, rekla je Eskobarova sestra u dokumentarcu braće Zimbalist. “Ja sam mu odgovorila – neće sine, ne ubijaju se ljudi zbog sitnih grešaka. Uostalom, znaš da svi vole tvog ujaka”.
Trudila se Kolumbija tog dana da napravi nešto više, ali sve što im je pošlo za rukom je bio utešni gol Adolfa Valensije u devedesetom minutu. Bio je to krah “zlatne generacije” ove zemlje, ekipe kojoj je veliki Pele svojevremeno prorekao plasman u finale. U poslednjoj utakmici bez takmičarskog značaja, Švajcarska je poražena sa 2-0. Ali šteta je već bila učinjena.
Malo je reći da je reakcija posle prve utakmice bila žestoka. Kolumbijsko podzemlje se obrušilo na igrače i stručni štab, ne samo zbog poraza, već i zbog velikog gubitka na kladionici. Kada su se igrači vratili u hotelske sobe, primetili su da su im televizori bili hakovani i da su umesto standardnog “dobro došli” njihovi ekrani po paljenju prikazivali pretnje smrću i razne uvrede. Defanzivcu Luisu Hereri je javljeno kako mu je brat ubijen u saobraćajki. Selektor Maturana je primio poziv u kojem mu je anonimno savetovano da ni slučajno ne uvrsti iskusnog vezistu Gabrijela Gomeza u sastav protiv Amerike – inače će svi igrači biti ubijeni.
Drugim rečima, priprema za utakmicu protiv Amerikanaca baš i nije bila idealna. “Bio je to veliki pritisak. Znate, u ono vreme, pretnje ubistvom su se vrlo ozbiljno shvatale”, objašnjava Zimbalist. “Ubistva su bila kolumbijska svakodnevica. A ako nepoznati ljudi prete vašoj porodici, teško je koncentrisati se na fudbal”.
Većina ljudi bi teškom mukom uspela da isprži jaje kada bi im neko telefonski pripretio da će im porodica biti streljana, a kamoli uspelo da zaigra fudbal, pa još na visokom nivou. Svejedno, Andres nije odustajao od svoje borbe. Još iz Amerike poslao je otvoreno pismo “El Tijempeu”, dnevnom listu iz Bogote, u kojem je još jednom pozvao na mir i stabilnost. “Ovo nije kraj sveta. Moramo nastaviti…znam da je teško, ali naša borba još traje i ne sme prestati”, napisao je Eskobar.
Deset dana posle tog sudbonosnog autogola protiv Amerike, Andres je rešio da izađe među ljude i popije piće sa svojim prijateljima u medeljinskom baru po imenu “El Indio”. Erera i Maturana su ga preklinjali da se ne vraća u Kolumbije, ali on ih nije poslušao.
A onda, u gluvo doba noći, četiri sumnjiva tipa su ga ispratila od kafića do parkinga dok je odlazio, obasipajući ga uvredama i nazivajući ga “pederom”. Kapiten Kolumbije im se suprotstavio i odbrusio im kako on svakako nije želeo da postigne autogol i naškodi svojoj ekipi. Šest metaka kasnije, Andres je krvario na sedištu svog automobila. Hitna pomoć je pokušala da ga spase. Nisu uspeli.
“Naravno da smo čuli šta se desilo”, kaže Teri Filan, levi bek Republike Irske koji je takođe učestvovao na Mundijalu 1994. “Čovek ubijen zbog autogola…da li je moguće? Da li je on to zaista zaslužio? Sećam se da sam pričao sa Karlosom Valderamom o tome pre par godina i on se zapravo rasplakao. Za njega je to još uvek nešto o čemu nerado priča. Obojica smo se upitali – zašto? Zaboga, zašto?”
Ali na to pitanje još uvek niko nema odgovor. Neka prihvaćena teorija je da je Eskobar ubijen zbog velikih kladioničarskih gubitaka. Očevici su potvrdili da je vozilo u kojem su ubice pobegle pripadalo braći Pedru i Huanu Galjonu, dvojici krupnih narko-bosova koji su svojevremeno radili za Pabla Eskobara. Ni jedan ni drugi nisu završili u zatvoru doduše – njihov telohranitelj Umberto Kastro Munjoz je priznao krivicu i odležao jedanaest godina u zatvoru.
Međutim, bivši Eskobarov gorila po imenu Džon Hairo Velaskez Vaskez, iliti za prijatelje “Popaj”, tvrdi da su braća Galjon svoju slobodu platili tri miliona dolara. Navodno je toliko bilo dovoljno da se podmite tadašnje vladajuće strukture, i da krivica pređe na inače nevinog Munjoza.
“Popaj” takođe smatra da Andres nije ubijen zbog kockarskih cehova. “On prosto nije smeo da im se obrati”, ocenio je on u jednom od svojih mnogobrojnih intervjua. “Braća Galjon su nakon Pablove smrti dobrano pustili muda, mislili su da su nedodirljivi. Za njih je bilo nepojmljivo da se on zapravo osvrnuo na njihove uvrede, i morali su da sankcionišu taj njegov “bezobrazluk”. Bila je to čista kafanska rasprava, nema govora o nekoj kladionici ili tome slično”.
Na kraju krajeva, možda i nije bitno saznati ko je te letnje noći uopšte i povukao oroz. Andres za života nije dočekao da vidi kraj narko ratova u njegovoj zemlji, ali je njegova smrt, na neki način, bila prvi korak u konačnoj pobedi.
“Hteli smo da napravimo film o ubistvu Andresa Eskobara, ali smo na kraju zapravo oslikali portret jedne zemlje. Život i smrt Andresa Eskobara su mnogo šira tema od jednog autogola i pitanja ko ga je ubio”, jasan je Majkl Zimbalist. “Andres je bio svetionik u to mračno doba, i njegovo ubistvo je iz korena potreslo kolumbijsko društvo. Da, možda konačno otkriće njegovog ubice donese neki mir njegovoj porodici, ali za Andresa, a i za Kolumbiju, je mnogo važnije to što se ova zemlja polako ali sigurno oslobađa svoje nasilne prošlosti i razvija se u pravom smeru.
