Fotografija Glazgov
Sve fotografije: Raymond Depardon/Magnum

Fotografije sirotinjskih kvartova Glazgova osamdesetih tokom vladavine Margaret Tačer

Serija fotografija koju je uradio Rejmond Depardon prikazuje svakodnevni život u nekim od najsiromašnijih delova grada tokom "tačerovske Engleske".
13.2.19

Tokom osamdesetih, francuski foto-reporter Rejmond Depardon dobio je zadatak britanskih novina za koje je radio da otputuje u Glazgov. O ovom gradu nije znao ništa, čak nije ni govorio engleski.

Rezultat boravka bila je poetična i jeziva serija fotografija koja pokazuje svakodnevni život ljudi u nekim od najsiromašnijih kvartova ovog grada tokom tačerovske Engleske. Njegove statične fotografije pokazuju dečije igre između domova, porodične šetnje između golih betonskih zidova i starije parove koji čekaju autobus pored spaljenog đubreta.

Rejmondove fotografije su poznate u Francuskoj. Kao deo Magnumove foto agencije, on je dokumentovao Alžirski rat, nacionalno oslobađanje boraca u Čadu, decu sa ulica Angole i pejzažne fotografije pustinje u Nigeriji. No, ova serija iz Glazgova nikad nije objavljena, a njeni filmovi ležali su u kutiji u njegovom kući više od trideset godina. Danas, oni žive svoj drugi život kao deo Barbican izložbe Strange and Familiar. Ovim povodom pričali smo sa Rejmondom o tačerizmu i siromaštvu i njegovim fotografijama.


Pogledajte i VICE Srbija dokumentarac: Siromašni, napolje!


VICE: Kako se desilo da odeš u Glazgov tokom osamdesetih?
Rejmond Depardon: Samo što sam se vratio sa prethodnog zadatka u Bejrutu koji sam obavljao za jedne nemačke novine, kad me je kontaktirao Sunday Times. Želeli su da pokažem kontrast: način na koji bogati žive u tom gradu, ali i siromašni.

Prvo sam otišao u imućne delove ovog grada, ali ova područja nisu bila naročito zanimljiva. Išao sam po teremenima za golf, prostorima za čajanke, ali ništa nisam mogao da izvučem iz toga. Bogatstvo nije moglo tek tako da se uoči, bilo je diskretno. Buržoazija je svakako postojala, ali Mini Kuper pored terena za golf i tip u džemperu od kašmira ne čine dobru fotografiju.

Da li misliš da ti je to što si bio stranac pomoglo?

Pre ovog zadatka imao sam prilike da radim samo na Srednjem Istoku i u Africi, pa mi je kad sam stigao u Glazgov bilo isto kao da sam sleteo u pustinju: crveni auto koji me je pokupio bio je kao kamila. Pretpostavljam da sam drugačije video stvari nego što su drugi fotografi. Sve je bilo tako novo za mene. Ipak, nisam želeo da previše komplikujem stvari, ili da padnem u zamku da počnem da fotografišem sve. Pomoglo mi je to što sam stranac, jer se nisam previše približio. Gotovo da sam bio preplašen od ljudi, ali na dobar način. I nisam razumeo nijednu reč koju su izgovarali.

Da li se sećaš koga si sve upoznao?
Imao sam dva putovanja u dva navrata od po deset dana. Prvi ljudi sa kojima sam stupio u neki kontakt bili su klinci. Uhvatili su me za ruku i odvukli me u svoju jazbinu. U to vreme, fotografisanje dece je bilo dozvoljeno. Nismo puno razumeli jedni druge, ali to nije bilo potrebno, nisu nam bile potrebne reči da bismo komunicirali. Fotografisanje je za njih bilo neka vrsta igre.

Kako su ostali stanovnici Glazgovi reagovali na kameru?
Bili su ekstremno ljubazni, pa sam imao dosta slobode. S obzirom na to da sam se vratio sa Srednjeg Istoka, bio je to pravi dar u odnosu na muškarce i žene naoružane kalašnjikovima koji mi nisu dali da ih fotografiše. Glazgov je bio blagoslov.

Šta nam danas ove slike govore o Velikoj Britaniji?
U to vreme nisam znao puno o vladavini Margaret Tačer i britanskoj politici. Ali sada vidim u kojoj meri ove fotografije prikazuju nasilje jedne ere, naročito one koje se vezuju za industrijsku zona i masovnu nezaposlenost. Nisam poštovao pravila zadatka koji sam dobio i ove fotografije nikad nisu objavljene, ali mi je drago da stanovnici ove zemlje imaju prilike da ih vide sada.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.