1852, lekar Viktor Burk je posetio valjaonicu bakra u pariskom Trećem arondismanu, gde su uz pomoć visokih temperatura i hemikalija izdvajali crvenkasto smeđi metal. Bio je to prljav i opasan posao. Burk je zaključio da je postrojenje u „jadnom stanju“, zajedno sa smeštajem i higijenskim uslovima radnika. Stopa njihove smrtnosti je obično bila „za žaljenje“, primetio je.
Ali ipak, 200 zaposlenih koji su tamo radili su bili pošteđeni u epidemiji kolere koja je pogodila grad 1832, 1849. i 1852. Kada je Burk saznao da je još 400 do 500 radnika koji su radili u valjaonicama u istoj toj ulici takođe misteriozno izbeglo koleru, zaključio je da ih je nešto u vezi njihovog zanimanja – i bakra – učinilo imunima na visoko zaraznu bolest. Pokrenuo je detaljnu istragu drugih ljudi koji rade s barkom, u Parizu i širom sveta.
Videos by VICE
U epidemiji kolere 1854. do 1855, Burk nije mogao da nađe nijedan smrtni slučaj među juvelirima, zlatarima ili kazandžijama – svima koji su radili s bakrom. Kod ljudi u vojsci, otkrio je da su muzičari koji sviraju duvačke instrumente od mesinga (mesing je delom sastavljen od bakra) takođe bili zaštićeni.
Tokom epidemije 1865. u Parizu, 6176 ljudi je umrlo od kolere, od ukupno milion i 677 hiljada ljudi – to je 3,7 ljudi na svakih hiljadu. Ali od 30 hiljada koji su radili u različitim industrijskim granama u kojima se radi s bakrom, umrlo je samo njih 45 – 0,5 na hijadu ljudi, u proseku.
Nakon što je posetio 400 različitih preduzeća i fabrika u Parizu, od kojih su sve koristile bakar, i prikupio izveštaje iz Engleske, Švedske i Rusije, na uzorku od više od 200 hiljada ljudi, 1867. godine je francuskoj Akademiji nauka i medicine izneo zaključak da „bakar ili njegove legure, mesing i bronza, koje su bukvalno i obilato u dodiru s kožom tokom epidemije kolere, efikasna sredstva prevencije koja ne bi trebalo da budu zanemarena“.
Danas imamo uvid u to zašto je osoba koja svakodnevno barata bakrom zaštićena od pretnje bakterija: bakar je antimikroban. On ubija bakterije i viruse, ponekad i u roku od nekoliko minuta. U Devetnaestom veku, izloženost bakru bi bila rana verzija konstantne dezinfekcije ruku.
Od tada, studije su pokazale da je bakar u stanju da uništava mikrobe koji predstavljaju pretnju po naše živote. Dokazano je da može da ubije dugačak spisak mikroba, uključujući i koronavirus, MRSA, bakterije stafilokoke koje su postale otporne na antibiotike, zarazne vrste Eširihije koli koje se prenose putem hrane, i koronaviruse – verovatno uključujući i novu vrstu koja trenutno izaziva pandemiju COVID-a 19.
Kada bi se bakar češće koristio u bolnicama, gde se jedna od trideset jedne osobe razboli od bolesti vezane za zdravstvenu negu (HAI), ili u oblastima sa velikom gustinom saobraćaja, gde mnogo ljudi dodiruje površine krcate mikrobima – mogao bi da igra neprocenjivu ulogu u javnom zdravlju, kaže Majkl Šmit, profesor mikrobiologije i imunologije na medicinskom Univerzitetu Južne Karoline, koji proučava bakar. Ali ipak, žalosno je odsutan sa naših javnih površina, i iz naših zdravstvenih ustanova i domova.
„Ono što se dogodilo je to da je naša arogancija i ljubav prema plastici i drugim materijalima preovladala“, kaže Šmit o jeftinijim proizvodima koji se češće koriste. „Odrekli smo se bakarnih kreveta, gelendera i bakarnih kvaka, u korist čelika, plastike i aluminijuma“.
Mnogi od mikroba zbog kojih poboljevamo mogu da prežive i do četiri ili pet dana na čvrstim površinama. Kada dodirnemo te površine, mikrobi mogu da uđu u naš organizam kroz nos, usta ili oči, i zaraze nas.
Na površinama od bakra, bakterije i virusi umiru. Bakar ispušta jone, koji su naelektrisane čestice. Kada mikrob sleti na bakarnu površinu, joni iz bakra prodiru kroz spoljnu membranu i uništavaju čitavu ćeliju, uključujući i DNK i RNK koji se u njoj nalaze. Zbog toga što im je DNK i RNK uništen, to takođe znači da bakterija ili virus ne mogu da mutiraju i postanu otporni na bakar, ili da prenose gene (kao kod otpornosti na antibiotike) na druge mikrobe.
Pre nego što su ljudi uopšte znali šta su bakterije i virusi, znali su da bakar – nekako – sprečava infekcije. Prva zabeležena medicinska upotreba bakra može se naći u jednoj od najstarijih poznatih knjiga, Smitovom papirusu, koja je napisana između 2600. i 2200. godine pre nove ere. U njoj piše da je bakar korišćen za sterilisanje rana na grudima i pijaće vode. Egipatski i vavilonski vojnici su na sličan način na svoje rane nanosili opiljke sa svojih bronzanih mačeva (skovanih od bakra i kalaja), da bi suzbili infekciju. Malo savremenija upotreba bakra: na stanici Grand Sentral u Njujorku, veliko stubište ima gelendere obložene bakrom. „Oni zapravo deluju anti-mikrobski“, kaže Šmit.
Radnici u valjaonici bakra su izgleda bili manje izloženi bakteriji kolere zato što se u njihovoj okolini nalazilo mnogo bakra na kome bakterija nije mogla da preživi. Pored toga, moguće je da su bili prekriveni česticama bakra. Ako vam metalurgija nije bliska, sada ima nekih proizvoda koji se reklamiraju kao „bakarna sredstva za dezinfekciju ruku“, ali ona deluju samo ako barem čitav minut izložite bakru svaku površinu na rukama – u suštini, prebacujući bilo kakve mikrobe na bakarnu površinu koja ih ubija. Moglo bi da bude teško dopreti do svakog delića površine kože, pa bi bakarne površine u vašoj okolini, uparene sa pranjem ruku, mogle da budu idealna kombinacija.
Šmit je rekao da se korišćenje bakra pored standardnih protokola higijene jeste pokazalo efikasnim i da smanjuje količinu bakterija u bolničkim uslovima za 90 procenata. Jedna studija iz 1983. je otkrila da bolničke kvake napravljene od mesinga, koji sadrži bakar, jedva da na sebi imaju tragove Ešerihije koli, u poređenju sa kvakama od nerđajućeg čelika, koje su „prepune kolonija“. Ovo je značajno, zbog toga koliko infekcije prilikom zdravstvene zaštite bujaju: samo u SAD, godišnje ima oko 1,7 milion slučajeva zaraze i 99 hiljada smrtnih slučajeva povezanih sa HAI-ima, što godišnje košta između 35,7 i 45 milijardi dolara, od dodatnog lečenja koje je ljudima potrebno kada se zaraze.
Mikrobi koji žive na površinama u bolničkim sobama i zajedničkim prostorijama u bolnicama igraju ulogu u oboljevanju od HAI-a – i tu bi bakar mogao da pomogne. A tokom ove epidemije, kada postoji ozbiljna zabrinutost zbog širenja novog koronavirusa preko zaraženih površina, itekako vredi imati supstancu koja ubija virus.
Studija iz 2015. otkrila je da jedan drugi koronavirus, humani koronavirus 229E, koji izaziva infekciju respiratornog trakta, može i dalje da zarazi ljudsku plućnu ćeliju nakon pet dana boravka na materijalima kao što su teflon, keramika, staklo, silikonska guma i nerđajući čelik. Ali na legurama bakra, koronavirus biva „rapidno deaktiviran“.
U novom preprintu o SARS-Co V2, vrsti koja uzrokuje COVID-19, istraživači virološke laboratorije Nacionalnih instituta za zdravlje u Montani su poprskali virus na sedam različitih materijala u čestoj upotrebi, izveštava revija MIT Technology Reviews. Otkrili su da je najduže opstao – i do tri dana – na plastici i nerđajućem čeliku, što sugeriše da bi površine u bolnicama ili čelične šipke u javnom prevozu mogli da budu mesta gde ljudi zakače bolest. Samo jedna iskašljana ili iskijana kapljica može u sebi da sadrži zaraznu dozu virusa.
Bil Kivil, profesor zdravstvene zaštite životne sredine na Univerzitetu u Sautemptonu u Engleskoj, koji je ranije dobio finansijsku podršku Udruženja za razvoj bakra, kaže da bi bakarne površine na javnim mestima i u zajedničkim prostorijama u kojima se ljudi okupljaju mogle da pomognu u smanjenju prenošenja respiratornih virusa, kao što su koronavirus 229E i SARS-Co V2. Osim bolnica, on misli da su idealne lokacije za bakar sistemi javnog prevoza, kao što su autobusi, aerodromi, podzemne železnice. Ali on se tu ne zaustavlja: takođe bi voleo da vidi da se bakar koristi i za sportsku opremu u teretanama, na primer za tegove, zajedno sa predmetima za svakodnevnu upotrebu, uključujući i zajednički kancelarijski materijal, kao što su olovke.
U preprintu piše da se bakar SARS-u Co V2 „najmanje dopada“, piše Antonio Regalado u MIT Technology Review. „Virus je nestao posle samo četiri sata“.
2012. godine, Šmit i njegove kolege su obavili kliničko ispitivanje u tri bolnice, Centru za onkologiju Memorijal Sloun Ketering u Njujorku, medicinskom Univerzitetu Južne Karoline u Čarlstonu, i administrativnom medicinskom centru za veterane Ralf H. Džonson, takođe u Čarlstonu.
Prvo su morali da ustanove koji predmeti najbliži pacijentima su najzaraženiji mikrobima – to su bili ram kreveta, dugme za pozivanje medicinske sestre, naslon stolice za posetioce, poslužavnici, i šipka za infuziju. Oblaganje ovih predmeta bakrom smanjilo je prisustvo mikroba za 83 procenta. Kao rezultat toga, HAI-ovi su smanjeni za 58 procenata, iako su istraživači naneli bakar na manje od 10 procenata površina u sobi.
Imamo i druge metode za ubijanje bakterija i virusa da bismo redukovali HAI bolesti, uključujući i ultraljubičastu svetlost i gas vodonik-peroksid. Ali obe zahtevaju da bolnička soba bude prazna, i kada bolesnici ponovo uđu u sobu, površine lako mogu ponovo da budu zaražene. „Bakar neprekidno deluje 24 sata dnevno, bez nadzora, bez ikakve potrebe za intervencijom, i nikada se ne potroši“, kaže Šmit. „Dokle god je metal tu, deluje“.
Dakle, kada uzmemo u obzir koliko dobro može da deluje kod infekcija u bolnicama i kada je u pitanju zdravlje uopšte, zašto bakra nema posvuda? Zašto nisu svaka kvaka, svaki gelender u podzemnoj želenici, svaka soba za intenzivnu nogu napravljeni od bakra? Zašto lako možemo da kupimo boce za vodu od nerđajućeg čelika, ali ne i od bakra? Gde su futrole od bakra za ajfone?
Ne deluje kao da će u skorijoj budućnosti da nam ponestane bakra, prema Svetskom inventaru bakra iz 2019. Bakar je jedan od metala koji se najviše reciklira – skoro sav bakar može da bude recikliran, a da ne izgubi ništa od svojih svojstava.
Lekari i zdravstveni radnici možda nisu svesni njegovih svojstava, kao što Kivil piše u The Conversation: „Kada pitate lekare da navedu neki anti-mikrobski metal koji se koristi u zdravstvenoj zaštiti, najčešći odgovor je srebro – ali nisu svesni da srebro ne deluje kao anti-mikrobska površina kada je suvo – mora da bude prisutna vlaga“.
Takođe možda postoji i percepcija da je bakar isuviše skup, kaže Šmit, uprkos činjenici da računica ukazuje na to da bi na kraju doneo uštedu. Kivil i Šmit su u jednoj studiji iz 2015. izveli računicu: „Troškovi lečenja neke HAI bolesti kreću se od 28.400 do 33.800 dolara po pacijentu. Montiranje bakra na 10 posto površina koštalo je 52 hiljade dolara i sprečilo 14 infekcija tokom studije koja je trajala 338 dana. Ako uzmemo najmanju cenu lečenja HAI-a (28.400 dolara), onda smo sprečavanjem tih 14 infekcija ukupno uštedeli 397.600 dolara, ili 1176 dnevno“.
Čak i kada se uračuna koliko bakar košta inicijalno, taj novac bi se uštedom vratio za dva meseca, kaže Šmit. A kada uzmemo u obzir da bakar nikada ne gubi sposobnost da ubija mikrobe – bolnice bi brzo sačuvale novac (i živote).
„Povraćaj novca bukvalno sledi posle manje od dve sprečene infekcije“, kaže on. „Ovo me stvarno muči. Od 2013, bukvalno molim, puzim i kumim sve nadležne da se napravi bolnički krevet potpuno obložen bakrom“.
Nedavno jeste uspeo da ubedi jednu kompaniju da investira u to, i rekao je da su sada u procesu testiranja, da bi pokazali da bi mogao da smanji infekcije čak i više od 58 posto.
Još jedan razlog zašto čelik, plastika ili staklo imaju prednost u odnosu na bakar je taj što bakar lako potamni, i mora često da se čisti da bi ostao sjajan. „Ali bakar je anti-mikrobski bez obzira na to koliko musavo izgleda, i koliko god da je pozeleneo, i dalje ima sposobnost da ubija bakterije, viruse i gljivice“, kaže on.
Na nekim mestima širom sveta, bakar je počeo da se koristi. U Čileu, u tematskom parku pod nazivom Fantasilandia, mnoge površine koje se često dodiruju zamenjene su bakrom. A na aerodromu u Atlanti, 50 punktova za točenje vode sada je od bakra. Ali Šmit veruje da mora da bude rasprostranjeniji.
On kaže da je jedan od razloga zašto su naučnici zabrinuti zbog aktuelnog koronavirusa to koliko je zarazan, i zbog toga u kolikoj meri ga ljudi dobijaju dodirivanjem zaraženih površina. On misli da je moguće da bi pandemija mogla da podigne svest o bakru – ako to motiviše nekoga da počne da ga upotrebljava. Zamislite, kaže on, da se u našim bolnicama i na javnim površinama već koristi bakar – nemoguće je to zasigurno tvrditi, ali je verovatno da bi prenosivost bila manja.
„Veoma sam uveren da bi to delovalo, zato što su bakterije ili virusi ono što je uzrok infekcije“, kaže on. „Ako njihov broj opadne, zdrav razum nam govori: trebalo bi da bude manje zaraženih“.
Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.