Bedak je kad želiš da savladaš novi tip video igre, ali ne znaš kako

Tekst je prvobitno objavljen na Waypoint.

Ove nedelje na Waypoint radiju, Ostin nije zaklapao o tome koliko mu se dopala nova igra sa ogromnim robotima tvoraca FTL-a po imenu Into the Breach. Način na koji je pričao o Into the Breach svakako je zvučao kao da je to igra koju bih ja želeo da igram, ali kada je detaljno opisao način na koji ona funkcioniše, naleteo sam na dobro poznati kamen spoticanja: “Znate, obično se ne ložim na strategije.” Konkretnije, nisam dobar u strategijama.

Igrao sam ih tokom godina — Command & Conquer i Warcraft obeležile su mi detinjstvo — ali kad bih stigao do dela sa strategijom, bio sam osoba koja je napravila onoliko tenkova koliko je to uopšte moguće i završio s tim. Taktika? Šta je to taktika? Te igre kao da nikad nisu zahtevale neki viši nivo igre, tako da nikad nisam naučio ništa više od ekvivalenta tenkovske ofanzive naslepo. Kad god bih pokušao da igram igre koje su u startu zahtevale nešto više, to bi me obično odbilo zato što sam bio ubeđen da neću uspeti da je provalim.

Napravio sam nekoliko ekskurzija. Pre mnogo godina, upustio sam se u Fire Emblem: Awakening, uprkos tome što nisam imao nikakvih iskustava sa franšizom i činjenici da bih se uvek oduzeo od straga istog trenutka kad bi se na ekranu pojavila gomila koordinatnih mreža. Zaljubio sam se i, što je još važnije, poradilo mi je na samopouzdanju. Kad se pojavio XCOM, igra koja je obećavala da će se dopasti podjednako novajlijama kao i veteranima žanra, duboko sam udahnuo i setio se da sam uspeo da se probijem kroz ceo Awakening ne dozvolivši nikome da umre. Možda ja to mogu?

Uspeo sam da savladam XCOM — a kasnije i nastavak — ali za dlaku. Bio je dobar osećaj napraviti ekskurziju u žanr koji me je, u nekom trenutku, naterao da se osećam loše pred samim sobom.

Problem je u tome što sve strategije posmatram kroz istu prizmu. Kakva je ta-i-ta igra u poređenju sa Fire Emblem ili XCOM? Nikad nisam ni takao Civilizaciju zato što je bilo veoma moguće da će kod mene ponovo izazvati ista ona loša osećanja. Možda bih se primio na te ludački komplikovane strateške igre simulacija kao što su Stellaris, ali desila se ista stvar — u čemu je poenta igrati igru posle koje ćete se osećati uznemireno?

Pričinjava mi veliko zadovoljstvo što čujem da je Into the Breach stvarno za ljude kao što sam ja , koji su bili uspešni u igranju Fire Emblem-a. Jedino pitanje koje sada preostaje jeste kako da pristupim izlasku iz tog vrzinog kola.

Pratite Patrika na Tviteru.