Nedavno sam proveo mesec dana u Helmandu, avganistanskoj pokrajini sa najvećom zabeleženom stopom nasilja. Iako je dobila više pažnje i resursa Zapada od bilo kog drugog dela zemlje, 18 meseci od povlačenja američke i britanske pešadije Avganistanske snage bezbednosti i dalje se muče da je odbrane od Talibana.
Bilo je to moje jedanaesto putovanje u tu pokrajinu, a situacija u njoj se rapidno pogoršava. Tokom mesec dana provedenih u Helmandu, bio sam gost četiri različite oružane grupe. Svaka od tih grupa izgubila je svoje pripadnike u puškaranju ili eksploziji improvizovanih eksplozivnih naprava za svega nekoliko sati ili dana nakon što sam otišao od njih. Ukupno 24 ljudi sa kojima sam provodio vreme sada je mrtvo, a najmanje 12 od njih teško ranjeno. Naš rat se možda okončao, ali za Avganistance on ulazi u najkrvaviju fazu.
Videos by VICE
Zbog tragične neobučenosti i neopremljenosti Avganistanskih nacionalnih snaga bezbednosti da zaštite sopstvene građane od Talibana, lokalne oružane grupe — osnovane pre pet godina kao navodno kratkoročno rešenje — i dalje aktivno učestvuju u borbama. Na primer, kada su dvojicu mladih boraca koje sam upoznao u Mardži — jednog od 12, drugog od 14 godina — oteli Talibani, njihova 53-godišnja zapovednica, koji im je slučajno i baka, bila je primorana da otme nekoliko talibanskih članova porodice i organizuje razmenu zarobljenika da bi ih oslobodila. Ni u jednom trenutku vlasti nisu ponudile pomoć, a od njih je niko nije ni zatražio.
Pročitajte: Upoznajte lolitu koja nosi hidžab
Mardža je mala i retko naseljena farmerska oblast na čijoj teritoriji je izvršena do sada najveća ratna operacija, kada je u februaru 2010. godine 30.000 američkih i britanskih vojnika upalo da svrgne talibansku vlast i postavi avganistansku vladu. Početak operacije i data obećanja pokrile su sve velike svetske televizijske mreže i listovi, ali se od tada vratio samo mali broj njih. Jedini dokaz da su Sjedinjene Države bile ovde su nekoliko asfaltiranih puteva koji sada spajaju Mardžu sa Laškar Garom, glavnim gradom pokrajine. (U vreme pisanja ovog teksta, te puteve su Talibani držali pod blokadom.) Oni spadaju među najskuplje izgrađene puteve svih vremena.
Pre nego što sam stigao u Helmand, nekoliko dana sam proveo u Kabulu, poznatijem i kao “Kabalon”, zbog njegove reputacije bezbednosti, užitaka i izolacije od stvarnosti sa kojom se suočava ostatak zemlje. Ali tokom prve noći provedene tamo, čuo sam vrištanje. Narednog dana saznao sam da su bila dva moguća izvora vriske: dvojica bombaša samoubica u vozilima koji su ubijeni pre nego što su stigli da detoniraju svoje eksplozive ili Metjulah Kan, šef policije pokrajine Uruzgan, kog je ubio bombaš samoubica u burki ispred hotela u Kabulu u kom je odseo.
Sledećeg dana, 27-godišnja žena po imenu Farkunda Malikzada premlaćena je na smrt ispred džamije Šah-Do Šamšira. Ona se posvađala sa mulom oko prodaje njegovih amajlija, iliti presavijenog parčeta papira sa stihovima iz Kurana za koje neki Avganistanci veruju da donosi sreću. Mula je optužio Farkundu da je spalila Kuran i nju je ubrzo posle toga opkolila gomila razjarenih muškaraca. Počeli su da je tuku, a oni najbliži njoj stavili su ruke jedni na druge radi oslonca dok je šutiraju na smenu. Mnogi posmatrači, od kojih se niko nije ozbiljno potrudio da ih zaustavi, uspeli su da snime napad. Prema tvrdnji svedoka, u masi se nalazilo 10 do 15 policajaca koji su stajali po strani ili podržavali mlaćenje. U jednom trenutku je Farkunda, raskrvavljenog lica, uspela da se popne na obližnji krov, ali je oborena s njega i onesvešćena debelom daskom. Njeno telo je potom pregaženo automobilom, bačeno preko zida u isušeno rečno korito Helmanda i zapaljeno. (Ako redosled ovih događaja nije autentičan, to je zato što nisam smogao snage da ponovo pogledam snimak.)
Nekoliko političara je brže-bolje podržalo ubice, objasnivši da je ubistvo opravdano. U istrazi nisu pronađeni dokazi da je Malikzada stvarno zapalila Kuran. Gledao sam snimak sličnog ubistva na selu i slažem se s teorijom da zemlje kao što su Avganistan mogu da sprovedu reforme samo polako, ako liberalni gradovi postepeno i pažljivo dovode modernizam na konzervativno selo. Modernizujući grad iz moje mašte verovatno je više nekakva malobrojna elita, nego moćan i rastući kamen temeljac u kakve idealisti poput mene često vole da veruju.
Nasilje je u porastu skoro svuda u Avganistanu, bilo među civilima, vojskom ili policijom. Prošle godine je od izbijanja rata zabeležen najveći broj civilnih žrtava, ukupno preko 10.000 (3.188 smrti i 6.429 povreda, prema podacima UN-a). Tokom iste godine ubijeno je više od 4.600 pripadnika snaga bezbednosti, gotovo 90 nedeljno. Ove godine će biti mnogo gore. Ako na sve to dodate visoku stopu dezerterstva i prebega među bezbednosnim snagama, te brojke prosto nisu održive. Domaće snage se i dalje u potpunosti finansiraju iz inostranstva (većinom iz Sjedinjenih Država), a nema naznaka da će u doglednoj budućnosti avganistanska vlada uspeti sama da se finansira.
U Helmand sam prvi put putovao sa policijskom službom za suzbijanje trgovine narkoticima koja je uništavala polja maka u Trek Navi, oblasti nedaleko od Mardže koja je donedavno bila u rukama Talibana. Komandant, obrazovan, iskren i posvećen čovek po imenu Muhamed Abdali, bio je zadivljujuće otvoren po pitanju svog posla i naglas se pitao šta zapravo postiže. Rekao mi je da je 2014. godine u Helmandu uzgojeno 100.007 hektara maka, a uništeno svega 860. Ove 2015. godine, uzgojeno je između 115.000 i 120.000 hektara, a uništeno samo 4500. Od invazije, opijumska žetva u Avganistanu bila je skoro svake godine u porastu, uprkos tome što Sjedinjene Države troše preko osam milijardi dolara na suzbijanje trgovine. Da je cilj bio procvat avganistanskog maka, to bi bio jedan od retkih uspeha ovog rata.
Dok su meštani koje je unajmio Abdali vozili traktore tamo-vamo uništavajući jedini izvor prihoda za mnoge ovde, vlasnici su sedeli na ivici svojih polja i gledali Abdalija i njegove ljude s prezirom.
Dva dana kasnije, sedeo sam sa Abdalijem u njegovom štabu kada mu je javljeno da su u istim poljima napadnuti njegovi ljudi improvizovanim eksplozivnim napravama. Izleteli smo napolje do njegovog neoklopljenog kamioneta i u oružanoj pratnji samo dva čoveka pojurili ulicama Lakškar Gara ka Trek Navi. Stigli smo taman na vreme da vidimo kako utovaruju dvojicu ljudi u kamion, lica raznesenih šrapnelima i okupanih krvlju. Glavna žrtva, policajac koji je spazio improvizovanu eksplozivnu napravu i sagnuo se da je prouči, stradao je na licu mesta i već je bio ubačen u kamion i pokriven ćebetom. Neko ih je motrio iz daljine i detonirao napravu mobilnim telefon kad se ovaj sagnuo da je pogleda. “Jedan čovek je mrtav”, rekao je Abdali dok smo jurili nazad u Laškar Gar, prateći kamion s žrtvama. “Ostao je bez glave.”
Dvojicu preživelih su odvezli u bolnicu koju vodi međunarodna nevladina organizacije po imenu “Imerdžensi”, što pokazuje da uprkos utrošenim milijardama, nema ni izdaleka dovoljno ustanova za ukazivanje pomoći ranjenim pripadnicima snaga bezbednosti ili civilima. A vlada nije u stanju ni da prebaci ranjene, posebno iz oblasti za koje se bori.
Nekoliko dana kasnije, Abdali me je odvezao u Gerešk, drugi najveći grad u pokrajini Helmand, gde je njegov prijatelj, komandant avganistanskih nacionalnih policijskih snaga po imenu Hekmatulah Barakzai, izgradio reputaciju neustrašivog i hrabrog ubice Talibana. Hekmatulah je jednom posetio policijsko sedište odeljenja za suzbijanje trgovine narkoticima dok sam boravio kod njih. Dok smo večerali na krovu, njegova desna ruka mi je pokazivala slike talibanskih leševa koje su izložili vezavši ih za haubu svojih kola, oduševljeno se smeškajući dok je listao jednu po jednu. Na jednoj slici videla se glava čoveka koja je ostala netaknuta, ali je ispod nje bila prostrta koža čoveka kao da je ukrasno medveđe krzno. Pitao sam ga da li mu je koža odrana ili je bio bombaš samoubica, ali mi nije odgovorio, samo se razdragano nasmejao.
Gerešk sam prvi put posetio 2007. godine, kad su britanske snage bile u Helmandu tek nešto više od godinu dana. U to vreme su proglasili pobedu, govoreći da su Talibani isterani, da ih je prihvatila i lokalna zajednica i avganistanska vlada, koja je spremna da se vrati i započne sa radom. Vodili su me čak i do gradilišta, gde su se podizani sud, zatvor i guvernerova rezidencija. Danas Gerešk deluje spremno da bude osvojen. Gde god pogledate vijore se bele talibanske zastave. Vozili smo se u hamviju prepravljenim tako da više služi kao stočni kamion. Ostala su mu prednja dva sedišta, ali se pozadi nalazila velika oklopna kocka, u koju je moglo da stane do šest ljudi, od kojih me je jedan držao za koleno da bi mi iskazao svoje dobre namere ili me umirio. Sjedinjene Države i britanske snage prestale su da koriste hamvije iz svojih operativnih baza 2009. godine, kada su stigli mnogo bolje oklopljeni i prostraniji MRAP-ovi. Hamviji nisu pružali ni izdaleka dovoljno zaštite od talibanskih improvizovanih eksplozivnih naprava. Ovaj u kom smo putovali bio je jedini sa kojim je raspolagala policija, a kocka u kojoj smo sedeli nije imala krov, tako da ako bismo naleteli na eksplozivnu napravu poleteli bismo u vazduh i gotovo sigurno ne bismo preživeli. Hamvi je pošao nazad čim nas je odbacio, pa smo, da bismo se vratili, morali da putujemo kao i svi ostali policajci, u običnoj tojoti korola.
Komandant Hekmatulah poveo nas je u obilazak tri njegove patrolne baze, svega stotinak metara jedne od druge, na ivici zelene zone, plodnog pojasa zemlje uz reku Helmand. Baze su bile tek napuštene kuće, ne više od dve-tri prostorije u zemljanoj nastambi, okružene zemljanim zidovima u visine glave, sa malim rupama za oružje izbušenim na svakoj strani. Gledajući kroz te rupe, video sam još belih talibanskih zastava, često udaljenih svega 200 ili 300 metara. Svaki put kad bih zavirio u neku rupu, policajac bi me zgrabio i odvukao, rekavši da je to suviše opasno.
Jedan od njih mi je ispričao da je otkad je ovde ranjen već tri puta i pokazao mi ožiljke na grudima i nozi. Zatim je podigao šiške. “Jednom je, vidite, metak ušao ovde”, rekao je pokazujući desnu stranu čela, gde je metak ušao, i onda, “izašao ovde”, pokazavši na drugoj strani. Bio je jedan od retkih ljudi koji je nosio uniformu i rekao mi je da je do sada povređen ukupno šest puta. “Sedmi možda bude poslednji”, rekao je smejući se.
Hodali smo brzo između baza zato što smo bili izloženi snajperskoj vatri kad god nismo bili zaklonjeni zemljanim zidovima. U poslednjoj patrolnoj bazi konačno sam uspeo da zaustavim komandanta Hekmatulaha i nateram ga da mi odgovori na neka pitanja. Prebacivao se s noge na nogu, gledajući u svim pravcima sem u mom, gotovo me nikad ne gledajući pravo u oči. Nije mogao ni na sekund da ostane miran niti da se opusti. “Talibani su opkolili kraj”, kazao je. “Ovo je poslednja policijska postaja.” Pitao sam ga koliko podrške dobija od Amerikanaca. “Nimalo”, rekao je otvoreno. “Poslednjih godinu i po dana nije bilo nikakve pomoći.” Rekao je da su Talibani mnogo bolje naoružani od njega. Ponekad bi glasno izdahnuo i skrenuo pogled, kao da nema smisla pričati o tome koliko je loše. “Talibani su mnogo jači. Oni pucaju na nas, a mi nemamo ništa.” Dok smo pričali, na obližnju patrolnu bazu otvorena je žestoka vatra iz talibanskog mitraljeza. Hekmatulah je slušao šta Talibani pričaju preko radija, kratko razmenio informacije sa svojim ljudima koji su napadnuti, a potom mi rekao da moramo da pođemo. Kada su Talibani napali jednu bazu, obično bi ih napali sve. To se dešavalo dva-tri puta nedeljno.
Brzo smo se vratili do glavne patrolne baze i tamo seli da ručamo. Hekmatulah mi je objašnjavao koliko je ovo strateški važna oblast za Talibane kad je snajperski metak proleteo kroz zgradu, možda svega dva metra od naših glava. On kao da to nije ni primetio i nastavio je da priča kao da se ništa nije dogodilo. Kad je zastao, upitao sam ga: “Je li to ispaljen snajperski hitac na ovu zgradu?”
“Jeste, to je bio snajperski hitac”, rekao je on, kao da sam upravo rekao da mu je kosa smeđa. “To je veoma uobičajeno, navikli smo se već na to.”
Nakon što smo se oprostili, izašli smo napolje i ušli u jednu od tojota korola. Imala je svežu rupu od metka tik iza prozora na zadnjim vratima.
Nekoliko dana posle naše posete, napadnuta je još jedna patrolna baza. Hekmatulah je požurio do nje da joj pomogne, ali je usput naišao na zakopanu zalihu eksploziva koju su postavili Talibani. U eksploziji su poginuli on i još 21 čovek. Komandant Abdali mu je išao na sahranu i još uvek na svojoj Fejsbuk stranici postavlja slike njih dvojice kako rade zajedno. Nedugo posle, Abdali je neobjašnjivo dobio otkaz. Pričao je o tome veoma diplomatski, rekavši da posle Hekmatulahove smrti više nije mogao da se koncentriše. Ali čuo sam glasine da je otpušten zato što je odbio zahtev nekog političara da oslobodi osuđene trgovce opijumom.
Najbrži put iz Helmanda je vožnja opasnim putem do susedne pokrajine Kandahar. Abdali je dogovorio da nas na granici pokupi tim ljudi ozloglašenog šefa policije generala Abdula Razika. Spisak optužbi protiv njega je dug, a među njima su mučenje, ubistvo i umešanost u trgovinu opijumom, ali zbog toga sam stekao utisak da će makar moći da nam pruži ozbiljnu zaštitu. Što je dobro, jer smo uglavnom putovali kroz beskrajnu pograničnu zonu koju kontrolišu Talibani.
Kad smo stigli do mesta sastanka, video sam da nas čeka još jedan od onih hamvija bez krova. Prednja dva sedišta već su bila zauzeta i dok smo utovarivali naše torbe pozadi, pojavila su se tri čoveka, noseći delove uniformi, ali sa svom silom dodataka zbog kojih su izgledali pre kao cirkusanti nego kao borci koje sam očekivao. Jedan od njih je bio ošišan kao članovi grupe The Monkees: imao je savršeno sjajnu šerpa-frizuru. Nosio je smeđu kožnu pilotsku jaknu i drečavo žuti šal. Drugi je ispraznio nekoliko kesa smokija u svoje džepove, koji su mu ispadali kad god bi se pokrenuo. Vadio bi čitavu šaku njih i nudio mi ih.
Bila je nedelja u deset izjutra, a ljudi su vrteli nekoliko džointa u krug, kao i bocu najgoreg domaćeg žestokog pića koje sam u životu probao. Mirisali su kao da se nisu kupali mesecima, a zubi su im bili pokvareni. Sve im je bilo smešno. Pozirali su za slike, vadili mi stvari iz torbe, terali me da pijem iz njihove flaše i pravili se da manijački pucaju u zgrade kraj kojih smo prolazili, od kojih je većina imala izložene bele talibanske zastave. To je trajalo satima. Kad bi mi ponestalo stvari kojima bih mogao da ih zabavim, što mi se često dešavalo, oni bi samo još jednom ponovili sve što smo već radili. Očigledno su znali da mogu da poginu svakog trenutka i prestali su da brinu oko toga.
S olakšanjem sam dočekao da konačno stignemo u policijsku bazu na obodu Kandahar Sitija. Zagrlio sam se s njima da se oprostimo, što im je takođe bilo urnebesno smešno, a onda smo ubacili torbe u kola koja će nas odvesti do aerodroma. Ljudi su se odmah odvezli nazad do mesta na granici gde smo ih sreli. Čim su stigli, njihove kolege su upale u zasedu, a kad su oni poiskakali iz kocke hamvija da bi im priskočili u pomoć, dvojica su pogođeni u grudi. Poslednje što sam čuo je da su obojica još u komi.
Pogledajte Benovu kompletnu reportažu o bezbednosnoj situaciji u Avganistanu posle povlačenja američkih trupa, “Avganistan posle nas”.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu