Bizarni životni putevi ćerki Džoan Kraford i Bet Dejvis

Fotografija: Michael Ochs via Getty Images

Preko 25 godina nakon njihove smrti, Džoan Kraford i Bet Dejvis ponovo dominiraju naslovnim stranicama časopisa. Večeras je na FX premijera najnovijeg serijala istinitih priča Rajana Marfija, Zavada: Bet i Džoan, o čuvenom rivalitetu dve dive na snimanju horor klasika Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn. Kako je Marfijeva poslednja drama Američka kriminalistička priča: Narod protiv O Džej Simpsona od Marše Klark napravila feminističku junakinju, Zavadom želi da stavi njihov sukob u neki kontekst i osvrne se na njihove motive. One su bile starije glumice koje su se otimale oko ono malo uloga – i nagrada – koje filmska industrija daje starijim ženama.

Videos by VICE

Usput se opisuje i odnos ovih žena sa ćerkama. Kraford prezire svoje starije usvojeno dete, Kristinu Kraford, i čak odbija da joj pošalje rođendansku čestitku, zato što je loša televizijska glumica; Dejvis primorava svoju ćerku Bi Di Hajmen da odigra malu ulogu u Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn protiv njene volje. Obe ćerke su propale kao glumice, i obe su gledale kako im majke preterano piju. Zato što je to, znate, bilo zlatno doba Holivuda.

Ono što se u seriji ne otkriva je kako su i Kristina i Hajman kasnije objavile biografije u kojima su spasile ugled svojih majki – i zauvek promenile pop kulturu.

Paralelni životi podmlatka ovih zvezda počinju šezdesetih godina. Kada je Kristina propala kao glumica u sapunskim operama (čuvena je priča kako ju je Kraford zamenila u Tajnoj oluji, dok je bila na operaciji), upisala je fakultet. Kristina je sredinom sedamdesetih počela da piše o njihovom neprijateljskom odnosu. Njeni zapisi otkrivaju stranu Krafordove koja je bila nepoznata u časopisima za obožavatelje. Opisuje kako ju je majka šamarala, primoravala je da jede prepečeni biftek, i kako je zabranila vešalice od žice u svojoj vili.

Kraford je saznala za knjigu pre nego što je umrla, prema odlomku knjige Šarlot Čendler, Neobična devojka: Džoan Kraford, lična biografija, objavljenom u Veniti Feru. „Mislim da će ta knjiga biti prepuna laži i izvrnutih činjenica“, rekla je Kraford autorki. „Ne verujem da moja usvojena ćerka piše tu knjigu samo da bi me povredila. Ako joj je cilj da me povredi, njega je već ispunila, i ne mora da se muči da o tome piše knjigu“. U svom testamentu, Kraford je napisala da Kristina i njen brat neće dobiti ni pare, „iz razloga koji su im dobro poznati“.

Ne da joj je novac bio potreban. Kristinino delo od 700 strana je došlo u posed urednice Vilijama Moroua, Džudi Fajfer, koja se proslavila time što je naterala Maju Angelou da napiše knjigu koja će postati Znam zašto ptica u kavezu peva. Fajfer je Kristini dala šestocifreni avanas. Kada je skratila knjigu, Fajfer je naslov promenila u Najdraža mamice.

Objavljena 1978, samo 18 meseci posle smrti Krafordove, knjiga je vremenom dospela na prvo mesto najprodavanijih. Neki su dovodili u pitanje validnost optužbi. Kristinine mlađe usvojene sestre Keti i Sindi, suprotstavile su se tvrdnjama svoje sestre (Kristina im se nije javljala na telefon). U recenziji u Njujork Tajmsu, Klajd Haberman je napisao, „Ova knjiga je osveta Marice zloj, staroj veštici… ipak nešto kod Najdraža mamice čini da u ustima ostaje gorak ukus“. Mnoge od najupečatljivijih scena u knjizi – vešalice, vrištanje dok kosi travu – su toliko čudne, da deluju isuviše uvrnuto da bi Kristina mogla da ih izmisli.

Kristinina misija da preuzme kontrolu nad svojim životom – i narativom – je uspela. Džoan Kraford više nije nacionalno blago. Na nju su „počeli da gledaju“ kao na najslavnijeg navodnog zlostavljača dece u Americi, kao što kritičarka Kristina Longvort piše u Slejtu. Kristina je bukvalno imala poslednju reč, kada je njena majka u pitanju.

Filmska adaptacija iz 1981, u kojoj glavnu ulogu glumi Fej Danavej, samo je uvećala štetu. U ulozi koju je kasnije nazvala svojim „Kabuki nastupom“, okrečila je lice belim puderom i izbacivala replike kao što su „Nema više vešalica“, i „Ne zajebavajte se sa mnom, momci! Nisam prvi put na rodeu“. I Danavej i Kraford će zauvek biti upamćene kao kemp ikone, umesto kao glumice koje su osvojile Oskara. Kemp privlačnost Najdraže mamice je bila čudna – navodno zlostavljanje dece prikazano apsurdnim filmskim scenama – ali teško je zamisliti verziju Najdraže mamice koja ne bi bila čudna. Kao što je kralj kempa Džon Voters izjavio za Čikago Tribjun, „Shvatam zašto ljudi misle da je pomalo kemp, zato što je život Džoan Kraford bio ekstravagantan“.

Pre nego što je Kristina izašla u javnost, u Americi se nije raspravljalo o zlostavljanju dece (To je bilo osam godina pre prvog izdanja emisije Opra Vinfri Šou, koji je doprineo tome da se o zlostavljanju dece razgovara za trpezom). To je bio prvi put da ljudi imaju uzor za razgovor na temu koja je pre toga bila tabu“, rekla je Kristina 2013. u intervjuu sa Džoj Behar.

Ali možda je pravi legat Najdraže mamice to kako je napravio revoluciju u izdavačkoj industriji. Slavne ličnosti kao što je Bili Holidej su pedesetih godina objavljivali autobiografije, ali pre nego što je Fajfer otkrila Kristinu, bile su pune hvalospeva i više su delovale kao saopštenja za štampu. Kristinin uspeh je od autobiografija umereno slavnih ličnosti i knjiga pop kulture pune tračeva napravio obeležja lista najprodavanijih knjiga.

„Uvek je bilo biografija i autobiografija punih kritika“, izjavila je 1991. godine za Njujork Tajms Korlis M. Smit, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Harkort. „Ali Najdraža mamica je otvorila Pandorinu kutiju, i sada je opankavanje ljudi u štampi postao unosan posao“.

„Blagosloven da je bog, imamo injekciju Svetog duha protiv gripa.“

Danas skoro svaki veliki izdavač ima ediciju posvećenu knjigama koje pišu ili o kojima se govori o slavnim ličnostima, i tokom osamdesetih godina je objavljen čitav niz mučnih autobiografija u kojima potomci govore o problemima s majkama, kao što je autobiografija jedinice Lane Tarner, Čeril Krejn. Najuspešniji plagijat Najdraže mamice je bila knjiga Bi Di Hajman, Čuvar svoje majke.

Hajman se u svojoj 16. godini udala za dvadesetdevetogodišnjeg Džeremija Hajmana, koji je i dalje njen muž. Početkom osamdesetih, Hajman je odlučila da napiše knjigu o đavolu u svom životu, svojoj majci Bet Dejvis. Nazvala ju je Čuvar svoje majke. Ove knjige više nema u prodaji (nije dostupna čak ni u okružnoj javnoj biblioteci Los Anđelesa, instituciji koja autobiografije slavnih vrednuje kao da su Šekspirovi komadi), ali prema Huku, hrišćanskog časopisu, u autobiografiji se opisuje borba Dejvisove s alkoholizmom, i kako se pretvarala da je izvršila samoubistvo da bi maloj Hajman očitala lekciju.

Dok je pripremala knjigu za štampu, Hajman tvrdi da se okrenula evangelističkom hrišćanstvu. Rekla je za Huk da ju je bog ohrabrio da objavi svoju autobiografiju: „Gospod mi je veoma jasno rekao da je to deo njegovog plana, i da knjiga mora da bude objavljena“. Vilijam Morou, Kristinin izdavač, je 1984. godine objavio autobiografiju Hajmanove.

Izveštaj u Los Anđeles Tajmsu opisuje ogroman broj negativnih reakcija na optužbe Hajmanove da je Bet bila loš roditelj. Advokat Dejvisove je poslao pisma Vilijamu Morou i brojnim novinama, opisujući knjigu kao „očigledno klevetničku“. Njen četvrti muž, Geri Meril, čak je i protestovao ispred knjižare (Kada smo joj poslali mejl, Hajman je odbila da komentariše). U to vreme je izjavila za Los Anđeles Tajms, „Ne brinem se oko toga da li u knjizi ima ičega klevetničkog. Morouovi advokati su je dobro pročešljali. Kao drugo, ovo nije još jedna Najdraža mamica. Napisala sam tu knjigu dok mi je majka još bila živa i u mogućnosti da kaže kako joj se dopada. I ne tvrdim da me je zlostavljala. Nije“. Tvrdi da je knjigu napisala „da bi razumela Dejvisovu“.

Hajman može da tvrdi da je napisala knjigu da bi „razumela“ svoju majku, ali njena autobiografija nije ni promenila ni ukaljala njen ugled. Za razliku od Kraford, Dejvis je bila živa i mogla je da se brani. 1987. godine je objavila sopstvenu verziju događaja, Ovo – ono, koja se završava pismom Hajmanovoj: „Mnoge od scena iz tvoje knjige sam odigrala na velikom platnu“, objašnjava ona. „Moguće je da si pobrkala ‘mene’ na platnu sa ‘mnom’ kao svojom majkom… ta knjiga pokazuje ogroman nedostatak lojalnosti i zahvalnosti za privilegovani život koji sam ti pružila“. Da bi ojačala svoju odbranu, Dejvis je pristala na televizijski intervju sa Barbarom Volters iako je godinama odbijala da razgovara s novinarima. „Odgovarala je svojoj ćerki“, Voltersova je kasnije objasnila. „Do samog kraja joj je bilo drago što je smatraju teškom ženom“. U intervjuu Dejvis moli Hajman da joj dozvoli da igra samu sebe, ako ikada proda televizijska prava.

Kada je 1989. godine umrla, Dejvisova je pratila korake svoje arhineprijateljice Džoan Kraford: svojoj ćerki nije ostavila ništa. Hajman se našla u teškoj finansijskoj situaciji. Posle izdavanja knjige se sa svojim mužem preselila u Virdžiniju. Prema Huku, izgubili su svoj imetak tokom kraha berze 1987. „Sotona je ukrao sav naš novac“, objasnila je za časopis. Kaže da je radila razne privremene poslove, kao što je šivenje venčanica, dok nije počela da zarađuje kao slikarka.

Do kraja devedesetih se okrenula prodaji video kaseta sa svojim propovedima i postala voditeljka Svešteničke službe Bi Di Hajman na hrišćanskom TV kanalu Angel One. Na jednom od nekoliko Jutjub videa svojih propovedi, ova plavuša svojim manikiranim noktima pokazuje na Bibliju. Okružena je verskim spisima i kipovima riba i labudova. Njene propovedi su bile osnova za njenu knjigu Zanos, nevolje i više od toga, koju je 2002. objavila sama. Huk izveštava da u njoj opisuje kako antihrist promoviše „svoj plan za homoseksualce“ i kako Hari Poter uvodi klince u veštičarenje. „Nije me briga da li postoji biološko oružje“, Hajman je izjavila za ovaj časopis. „Nije me briga da li će mi pasti na krov, zato što mene čuva krv Isusova. Kao i moju porodicu i naše partnere. Blagosloven da je bog, imamo injekciju Svetog duha protiv gripa“. Nadalje nastavlja sa tvrdnjama da njene hrišćanske video-kasete mogu da izleče sidu: „Imali smo vernike koji su bili u poslednjem stadijumu bolesti kada smo… suprotstavili smo se toj stvari i molili se za njihovo ozdravljenje. I oni su gledali kasete i oporavili se, i više nemaju sidu. Nemaju čak ni HIV! Imaju čistu krv„.

Kristina je krenula drugačijim putem da bi se izdržavala. Prema portretu u Njujorkeru iz 2013, bila je vlasnica pansiona, radila je kao menadžer programa u kasinu Kor D’Alen u Ajdahu, i bila načelnica okružnog sekretarijata okruga Beneva. Rekla je novinaru Majklu Šulmanu da joj je mrsko to što njeno pisanje ima reputaciju da je kemp: „To je zbog toga što je film postao melodrama i izgubio se osećaj za realnost. Ali to ne menja činjenicu da me rastužuje to što je tako ispalo“. Doduše, eksploatisala je svoju kemp reputaciju da zaradi pare. 2013. je nastupila u Razgovoru sa Kristinom Kraford: Uživo i na sceni o preživljavanju Najdraže mamice, u pozorišnom centru Snepl na Tajms Skveru.

Hajman je manje pokušavala da se poveže sa javnom predstavom o sebi, ali ona ispada još više kemp, sa svojim televizijskim propovedima, zato što se ne trudi da to bude. Tokom jedne propovedi koja je dostupna na Jutjubu, na primer, optužuje svoju majku za veštičarenje. „Kada u životu nisam radila ono što je ona želela, kada nisam želela da napustim muža i da budem u njenoj službi, ona se zavetovala da će mi se osvetiti“, objašnjava ona. „Nije mogla da mi naudi, zato što smo se nas dve raspravile licem u lice, ali zavetovala se da će da uništi moje sinove… meni je to izgledao kao loš scenario za film B produkcije koji piše… ali nekoliko godina kasnije, mog najstarijeg sina je potpuno obuzela mentalna bolest – bipolarna ličnost. Postao je sklon ubistvu; kao i samoubistvu“.

I Hajman i Kristina su napisale svoje autobiografije da bi imale kontrolu nad svojom pričom i stale pod svetlost reflektora nakon godina provedenih u senci svojih majki. Ali time što su pokušale su se zauvek povezale sa svojim porodičnim nasleđem. Preko 20 godina nakon što su objavile svoje autobiografije, ispostavilo se da je nemoguće pobeći od slavne najdraže mamice.

Još na VICE:

Kako je biti sin srpskih selebritija

Fotografije žena srpske estrade: iza scene

Svađe, vutra, porodični problemi: Šta kriju stari dnevnici devojaka iz Beograda