Moja ogromna, mučna potraga za najgorim filmom na Netfliksu

Ali i dalje je teško naći istinski loša sranja u ogromnoj zdeli mediokriteta zvanoj Netfliks. Objavljivali smo listu za listom "dobrih" filmova dostupnih za striming — od dokumentaraca do filmova za karanje — ali gde su naše liste apsolutno jezivih promašaja?

U pokušaju da ispravim tu nepravdu, odlučio sam da provedem čitav jedan dan, od buđenja do odlaska na spavanje, kopajući po dubinama Netfliksa kako bih pronašao najgori film koji imaju u ponudi. Evo kako je to prošlo.

Dan sam započeo sa Before We Go, koji mi je preporučio kolega kad sam mu zatražio ideje za loše filmove u našem grupnom kancelarijskom četu.

Režirao je i glavnu ulogu igra (uvek loš znak) Kris Evans, a film govori o dizajnerki enterijera i trubaču koji se zaljubljuju jedno u drugo tokom jedne noći provedene u Njujorku. Film nekako uspeva da bude nezanimljiviji od tog opisa.

Dvoje glavnih glumaca manje su harizmatični nego što sam mislio da je moguće dvoje ljudi da budu. Oni su uskomešane crne rupe harizme koje, jednom kad se nađu jedno drugom u gravitacionom polju, počnu da čine binarnu crnu rupu, isisavajući svu harizmu okolnih galaksija i šaljući snažne talase neharizme da zrače širom univerzuma milijardama godina.

Prema IMDb-u, Evans je za ovaj film želeo da nauči da svira trubu, ali je odustao kad je saznao koliko je to teško. Što je savršena metafora za čitav film. Imate osećaj da su ga snimili ljudi koji su imali neku ideju, potom su odmah izgubili svo interesovanje čim su shvatili da će morati malo i da se potrude.

Ali, nažalost, on obitava u onoj izuzetno baksuznoj zoni između “dobrog” i “dovoljno lošeg da bi bio zanimljiv”. Definitivno nije bio ozbiljan kandidat za najgori film na Netfliksu, tako da sam ga isključio posle nekih 40 minuta.

Odlučio sam da proguglam malo šta internet misli da je najgori film na Netfliksu, što me je dovelo do diskusije na Reditu po imenu Nagore na Netfliksu. Odlučio sam se za film po imenu Bomba, zato što se nalazio na vrhu stranice. Osoba koja ga je okačila opisala ga je kao“sat vremena prizora nuklearnih bombi dok u pozadini ide loša muzika”.

Film je umetnički i sačinjen je od arhivskih snimaka nuklearnih oružja uz pratnju ambijentalne muzike. Petnaestak minuta kasnije, posle gledanja snimaka Zemlje iz svemira, severnokorejskih vojnika kako rade strojev korak i lansiranja projektila, shvatio sam da sam se nekako uspeo da se primim.

Pošto dan ima ograničen broj sati a ja sam imao zacrtanu misiju, isključio sam ga i vratio se diskusiji Najgore na Netfliksu.

Ali moja potraga zapala je u ćorsokak. Iako je navedeno mnogo filmova koji zvuče istinski loše, svaki od njih koji sam potražio izgleda da je bio uklonjen sa Netfliksa.

InAPPropriate Comedy, humoristička serija sačinjena od skečeva koju je režirao Shamwow Guy i optužena od strane svih da je rasistička? Nestala. Avalanche Sharks, horor film o, pa ono, šta mislite čemu? Takođe nestao.

Počeo sam da se brinem da je, zbog stalnog smanjivanja broja filmova na Netfliksu, svo smeće bilo prosejano. Da li je najgori film na Netfliksu zaista samo jedan naporan film Krisa Evansa, umesto nečega zaista razorno užasnog?

Ali onda se desilo čudo.

Uz pomoć Najgoreg na Netfliksu, pronašao sam Lava Lea, italijanski animirani film koji je u Sjedinjenim Državama distribuirala Kompanija Vajnstin. Uprkos tome što je izgledao kao da je animiran uz pomoć vizuelnog editora za Majspejs, film je neverovatno iz 2013. godine.

Izgleda kao propagandni materijal za vegetarijanizm, ali nisam siguran koju stranu tačno zastupa. Leo, glavni junak filma, u stvari je lav vegetarijanac. I mislim da su želeli da nam se Leo dopadne. Ali Leo deluje izuzetno neuhranjeno, vide mu se rebra a griva mu je ofucanija nego kod drugih lavova.

Osnova zapleta jeste da Leo odlazi na putovanje da pronađe nešto što se zove Srce džungle, što mu je majka rekla da mora da pronađe pre nego što ju je vodopad odneo pravo u smrt. Usput se dešavaju vremenski skokovi u priči koji nemaju nikakvog smisla. Čitave scene i likovi prekopirani su direktno iz Kralja lavova. Zebra doji nekoliko glavnih likova koji nisu zebre. Postoji podzaplet s upetljanim slonovim repovima koji se razrešio a da pre toga nije ni zapleten. Donekle problematično, imate majmune koji nose rastafarijanske kape. U nekoliko navrata, likovi pričaju u rimovanim kupletima bez ikakvog valjanog razloga za to. U jednom delu, kao što možete videti u insertu ispod, Leo peva pesmu o vegetarijanizmu dok vozi rudarski vagončić kroz svemir.

Pred kraj filma, Leo pronalazi Srce džungle. Jedino što nisam siguran šta je tačno Srce džungle. Isprva Leo viče: “Ne plašim se više! Srce je unutra!” Što govori da je Srce džungle zapravo sve vreme bilo u njemu. Ali onda dodaje: “Ajmo, svi, popnite se na dugu! Svi mi u sebi imamo Srce džungle!” i čitava družina se popenje na dugu kako bi ušla u jednu ni po čemu posebnu pećinu koju takođe zove Srce džungle. Šta je, onda, Leo? Je li Srce džungle u svima nama? Ili je to pećina? Ili je oba?

Film se završava tako što Leo postane otac slonovosko-lavovskih hibridnih beba sa majkom slonicom (!!!).

Prema odjavnoj špici, film je snimljen uz podršku italijanskog ministra kulture. Što će reći da su ovaj film delimično finansirali italijanski poreski obveznici? Ako je to slučaj, hvala narodu Italije na ovom poklonu.

Izdržite do kraja filma. Tu se posle špice krije jedna kratka sekvenca u kojoj dva majmuna beže u strahu od Lea. Leo potom pogleda u kameru i kaže: “ššš” pre nego što se ekran zatamni. Jedino moguće tumačenje koje mi pada na pamet je da Leo zapravo nije vegetarijanac i da se sprema da pojede svoje majmunske prijatelje. Jezivo.

Bitcoin Heist je vijetnamski film koji govori, neće vas iznenaditi, o pljački bitkoina. Počeo sam da ga gledam jer je na osnovu naslova zvučalo luckasto.

Ali, nekim čudom, filmadžije su postigle nemoguću misiju da transakcije bitkoina zapravo deluju zanimljivo. Dvadeset minuta (i nekoliko revolveraških obračuna) kasnije, odlučio sam da je ovaj film zapravo sasvim dobar i prešao na lošije stvari.

Nakon što sam nekoliko minuta kliktao po Netfliksovim menijima, završio sam na Hot Botu.

Nisam proveravao, ali sam ipak 100 siguran da je scenario za film pisao napaljeni, veoma iritantni tinejdžer koji je doputovao vremeplovom negde iz sredine osamdesetih. Nema šanse da odrasla osoba normalnog nivoa napaljenosti 2010-ih iznedri film toliko odvojen od duha vremena kao što je ovaj.

U filmu postoje tri glavna ženska lika: zgodni seks robot koji želi da kresne glavnog muškog lika, histerična majka hrišćanka koja želi da spreči glavnog muškog lika da kresne nešto i zgodna tinejdžerka koja je opsednuta Zvezdanim stazama i želi da kresne glavnog muškog lika.

Većina šala u filmu nisu čak ni šale same po sebi koliko potvrde da postoje stvari kao što su dildoi, napičnjaci i pretresi analne šupljine.

U filmu ima i jedna devojčica, a pominje se da voli Care Bears i Rainbow Brite — reference koje se niko ne bi pozivao da je živeo poslednjih 30 godina. Prava misterija.

Gledao sam Outcast zato što se pojavio na nekoliko lista “najgorih na Netfliksu”, a u njemu igra Nikolas Kejdž. Budući da je Kejdž neka vrsta obožavane maskote lošeg filma, shvatio sam da treba da pogledam najmanje jedan njegov film da bih mogao da ga strpam u tambnejl za ovaj članak.

U filmu igraju Kejdž i Hejden Kristijansen, proslavljen replikom: “Ne volim pesak”. Radnja je smeštena u drevnu Kinu, gde, iz nekog razloga, svi pričaju engleski. Nije jasno da li treba stvarno da pričaju engleski ili pričaju neki drugi jezik, ali je on samo predstavljen kao engleski zbog gledalaca, kao u Rugrats.

U svakom slučaju, teško je odrediti šta je tačno loše u vezi s ovim filmom. Gluma je dobra. Produkcija i mizanscen su dobri. Scenario je dobar. Ako izuzmemo nekoliko izuzetno upitnih perika, kostimi su dobri.

Ali iz nekog razloga, film ne funkcioniše. Neupečatljiv je u svakom mogućem smislu. Osećao sam kako ga moj mozak briše iz sećanja još dok sam ga gledao. Bez beleški koje sam pravio tokom gledanja, ne bih znao odakle da krenem da bih vam opisao zaplet. Možda bih zaboravio da sam ga uopšte gledao.

Ima jedna scena pred kraj filma u kojoj se Nikolas Kejdž ubaci do kraja u fazon Nikolasa Kejdža i neuverljivo izvikuje replike kao što su: “Blackguards are as thick as flies on a farting goat’s arse because of you!” dok nosi povez preko oka i trlja zmiju o svoje lice. To ima određeni kempovski kvalitet. Ali ne isplati se presedeti čitav film samo zbog toga.

Kliknuo sam na Kontrolni punkt zato što je njegov opis — "Kontrolni punkt razotkriva terorizam iz stvarnog života i ćeliju spavača koji ga predstavlja u Americi” — obećavao.

To me je odvelo u deo Netfliksa za koji nisam ni znao da postoji. Žanr filmova sa identičnim tambnejlovima i skoro identičnim zapletima. Mogu ga samo opisati kao “aspirativna muževnost”.

Film je bio, na sreću, dovoljno loš da bude zabavan. Priča priču o grupi terorista koji pokušavaju da pokore Sjedinjene Države putem gradića u Severnoj Karolini i izgleda kao da je snimljen za stotinak dolara. Gluma je užasna. Sve izgleda grozno. Ekspozicija je jedna od najlenjih na filmu svih vremena — jedna scena počinje sa likom koji govori: “Roj je moj najbolji prijatelj već godinama i večeras pravimo žurku za njegov oproštaj.”

Nepokolebljivo je i urnebesno muški film. Saundtrek se sastoji od Lynarda Skynarda i jeftinijih bendova koji zvuče kao Lynyrd Skynyrd. Muškarci nazivaju jedni druge "brate" kao Rock i voze harlije. Iz razloga koji nikad nisu obelodanjeni, glavna ženska glumica skida se u donji veš da bi sastavila pušku pre konačne bitke u filmu. U filmu se pojavljuje Goldberg. Tu su duge, snene govorancije o časti marinaca i vojnika koji su se borili u Građanskom ratu. U specijalnoj zahvalnici na odjavnoj špici, autori se zahvaljuju “Svemogućem Bogu” i “svim muškarcima i ženama u uniformi”. Ovo je dugometražna adaptacija izraza “no homo.”

Shvatio sam i da mi je gotovo nemoguće da ga pratim, zato što su filmadžije donele veoma bizarnu odluku da izaberu više glumaca koji izgledaju gotovo identično. U nekoliko navrata, imao sam utisak da se likovi bore protiv sopstvenih klonova:

U jednoj od najneverovatnijih scena u istoriji kinematografije, film se završava tako što teroristi obaraju američku zastavu bazukom, koju pozitivci uspevaju ponovo da dignu, pre nego što se poslednja scena pretopi u citat Ronalda Regana. Čisto savršenstvo.

Nastavivši s urnebesnom muževnošću, prešao sam na Ugovor za ubistvo, film koji je producirao i u kom glavnu ulogu igra Stiven Sigal.

Film počinje sa Sigalom koji se nalazi u jednom baru u Huarezu, u Meksiku. Bar, koji je oronuo, bukvalno se zove Oronuli bar. Sigal, kao i uvek, izgleda kao erekcija na kojoj je neko nacrtao Drakulu. Sigalov lik vodi razgovor sa likom iz američke vlade, koji objašnjava zločinački plan koji Sigal mora da zaustavi. Koji je… mnogo, mnogo stvari istovremeno. Upleteno je mnogo, mnogo, mnogo raznorodnih elemenata. Vladin čovek izgovara stvari kao što su: “Kao što znate, CIA, u saradnji sa DEA i FBI, već dugo lovi ove životinje. Svaka, međutim, pripada nekoj drugoj grupi, od Al-Nusra Fronta do Hezbolaha.” I ne prestaje da je proširuje da bi se uključilo još ljudi. Ubačeno je i Ministarstvo pravde. I Al-Kaida. I ISIS. I indijanski tragači. I ICE. I kartel Sonora. I samo Stiven Sigal može da zaustavi tu veoma komplikovanu stvar koju oni pokušavaju da izvedu.

Uprkos tome što je smešten na razne lokacije širom sveta, film je snimljen u Rumuniji. Ništa, međutim, nije potrošeno na rekonstrukciju egzotičnih lokacija filma. U sceni smeštenoj u Istanbulu, na primer, na vratima se nalaze mali natpisi koji glase “Istanbul”, dok se na zidovima nalaze uramljene fotografije sa znamenitostima Istanbula.

Možda najmanje uverljiva stvar u vezi s ovim filmom jeste kako se on ophodi prema samom Sigalu. Njegov lik predstavljen je tako kao da nema ništa nalik mani. On je savršen. Svaki lik prema njemu gaji strahopoštovanje i/ili želi da ga kresne. Tokom čitavog filma prikazuju ga kako eliminiše zlikovca za zlikovcem, retko pomerajući bilo šta više od svojih ruku, a da i sam nikad ne bude pogođen. Uprkos odsustvu njegovog kretanja, osećate kako njegova iscrpljenost prosto zrači sa ekrana. U jednom trenutku imate scenu u kojoj on trči a za koju sam siguran da je snimljena tako što je stajao ispred zelenog ekrana.

Kažem da je to neverovatno zato što je, izvan uskog okvira univerzuma filmova sa Stivenom Sigalom, Stiven Sigal totalni smrad. Poznato je da je čest lažov. Optuživan je da je fizički nasrtao na filmske kolege. Jednom je optužen da je ubio štene i gomilu pilića tenkom. Bio je upleten u navodnu piramidalnu šemu. Snima denshol muziku u kojoj neironično upotrebljava reč “punani”. Druži se sa Aleksandrom Lukašenkom, Ramzanom Kadirovim i Vladimirom Putinom. Promoter je fabrike oružja. I najvažnije od svega, više strana ga je optužilo za seksualno nedolično ponašanje .

Znam da bi filmovi trebalo da budu bekstvo od stvarnosti. Kao gledalačka publika, obično uspevamo da suzbijemo nevericu da bismo gledali kako oživljavaju dinosauruse ili vanzemaljske rase kako se bore u svemiru. Ali očekivati da će gledalac gledati Sigala i videti bilo šta drugo sem govno umotano u kimono otporan na metke verovatno je previše za ovaj medij.

Odlučio sam se za ovaj film zato što sam mislio da ova lista ne bi bila kompletna bez Adama Sendlera, a ovaj film ima najnižu ocenu na Rotten Tomatoes od svih Sendlerovih filmova na Netfliksu (0 posto).

Siguran sam da nećete biti iznenađeni kad čujete da je gledanje filma The Ridiculous Six bilo jedno izuzetno neprijatno iskustvo. Ali nazvati ga lošim filmom deluje mi kao nefer, zato što ne mislim da je bilo ko ko je učestvovao u ovome želeo da snimi film. Oni su želeli da snime film sa Adamom Sendlerom. Ocenjivati ovu stvar po uobičajenim merilima po kojima ocenjujete neki film bilo bi kao da pišete recenziju o Mekflariju kao da je video igrica. A ja nisam siguran da sam kvalifikovan da vam kažem da li je ovo dobar film sa Adamom Sendlerom ili loš film sa Adamom Sendlerom, zato što nisam onaj za koga se prave filmovi sa Adamom Sendlerom.

Ocenio bih ga sa jakom ??? od 10.

Naleteo sam na Superfast! dok sam prebirao po raznim Netfliksovim kategorijama. Kad sam saznao da je ovo parodija franšize Fast and Furious od režisera parodija kao što su Date Movie, Epic Movie i Disaster Movie, znao sam da će biti jebeno užasan. Znao sam i da je u ovoj fazi mog dana to poslednja stvar na svetu koju želim da gledam.

Bio sam mrzovoljan, umoran i uhvatila me je nervoza od boravka u zatvorenom. Zahvaljujući stvarima koje sam gledao, svaki minut delovao mi je kao da traje deset minuta. I znao sam da Superfast! neće biti dovoljno dobar da bude smešan ili nenamerno zabavan. Znao sam da će samo biti loš loš loš loš loš.

Pokušao sam da formiram argument pred sobom da se, kao parodija, on ne kvalifikuje za ovaj članak. Razmišljao sam i da se pretvaram da nisam primetio da postoji. Ali. U interesu novinarstva, znao sam da moram da ga pogledam. I bio sam u pravu. Ovaj film je loš loš loš loš loš.

Gotovo sav humor filma potiče od muškaraca koji rade nešto što se tradicionalno ne smatra muževnim. Postoje fore u kojima muški likovi pričaju o negi kože, pominju da su trenirali balet, žale se na mekoću jastuka i slušaju Džastina Bibera. Ostatak šala u filmu napadno su očigledne popkulturne reference. Postoje čak dve scene u kojim lik pleše kao robot.

Ovo je prvi film koji me je naljutio zbog toga koliko je loš. Više puta sam stisnuo šake u pesnice. Mogao sam fizički da osetim njegovu težinu, kao da me je obavilo neko debelo ćebe.

Pred kraj filma, moj dečko je došao kući sa posla i nekoliko puta me pitao da li sam ljut na njega. “Jesi li siguran?”, pitao je. “Deluješ jako čudno.”

Ovo je film koji me je gurnuo preko ivice.

To je film Kevina Smita o dve devojke koje rade u kanadskoj prodavnici i moraju da spasu Kanadu od nacističkog bratvursta koji ljude ubije tako što im se zavuče u bulju. Nadam se da na osnovu tog opisa niste zaključili da se radi o nekakvoj šašavoj komediji. Uprkos mnogo truda uloženog da ispadne baš to, krajnji rezultat je bolan, opori smor.

Film je navodno nastao kad je neko u šali izgovorio izraz “joga luzeri ” na podkastu Kevina Smita govoreći o jednom kanadskom studiju za jogu. Smitu je izgleda to bilo toliko smešno da je potrošio milione dolara i vreme hiljade ljudi da je pretvori u celovečernji film.

Ako vam prethodni paragraf nije urnebesno smešan, ovaj film nije za vas. Film nije ništa smešniji od toga koliko je smešno kad neko kaže “joga luzeri”. A taj izraz se koristi iznova i iznova. Svaki put bi trebalo da je smešno. Svaki put nije.

Novac i vreme je sve o čemu sam mogao da razmišljam dok sam ga gledao. Bilo bi jedno da ste snimili nešto loše i svi su zadovoljni jer su zaradili gomilu novca, ali ovaj film je koštao 5 miliona dolara, a zaradio je manje nego duplo manje.

Nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome kako izgleda biti Kevin Smit. Toliko toga zavisi od tebe, kao od tvorca filma. Ti si odgovoran za vreme i energiju svih koji učestvuju. I onda napraviš nešto ovakvo. I svi koji su učestvovali pogledaju to. I svi pročitaju kritike. I svi vide brojke na blagajnama. I svi ti ljudi — dizajneri rekvizita, audio tehničari, statisti, računovođe produkcije, Hejli Džoel Osment — vezani su za tvoj neuspeh, novac i vreme koje si protraćio.

Iskreno mislim da to ne bih mogao da podnesem. Imao sam nervne slomove dok sam razmišljao o novcu koji sam uludo potrošio na porudžbine u restoranima brze hrane.

Da sam ja snimio ovaj film, mislim da bi mi bilo nemoguće da ne razmišljam o drugim načinima na koje sam mogao da utrošim svoj novac i vreme. O beskućnicima koji su mogli biti nahranjeni, izbeglicama koje su mogle biti skućene, bolesne životinje izlečene, mlade filmadžije finansirane, bukvalno bilo šta sem nesmešnog filma o nacisitičkim kobasicama.

Lica izgladnelih širom sveta progonila bi me u snovima sve do moje samrtničke postelje.

Ali, srećom po Kevina Smita, čini se da je njegov ego velik koliko i njegove bermude . Pred kraj filma, ispostavi se da je čitav film njegova osveta kritičarima. Završava se tako što čudovište bude pušteno u svet i kreće da ubije kritičare zato što, kao što objašnjava lik Džonija Depa,“Hejteri moraju da hejtuju; smradovi moraju da smrde.” Smit izgleda da iskreno veruje da su kritičari odgovorni za negativne recenzije koje dobijaju njegovi filmovi, a ne njegovi filmovi sami.

Što je korisna energija za probijanje kroz život, pretpostavljam.

Kad sam započeo gledanje Killing Season, filma iz 2013. godine o srpskom ratnom zločincu sa Džonom Travoltom i Robertom De Nirom, bio sam očajnički spreman da ubacim peškir u ring i isključim Netfliks. Ali osećao sam se kao da mi je potrebno nešto zabavno loše čime bih završio dan, umesto košmara koji izazivaju anksioznost kao Joga luzeri.

Na sreću, Travolta je doneo neobičnu odluku da za ovaj film pusti najčudniju bradu na svetu. Odmah me je oraspoložila. Predivna je. Izgleda kao da je zaspao na žurki i neko mu je nacrtao markerom.

Film počinje tako što Travolta govori nečim što titlovi identifikuju kao strani jezik. Propustio sam veći deo ekspozicije koja definiše zaplet zato što nisam mogao da prestanem da buljim u Travoltu, koji izgleda kao Vuli Vili u vlasništvu ludaka opsednutog pedantnošću.

De Nirovog lika upoznajemo u kolibi u kojoj živi u šumi ruralne Amerike. Dok se vozika okolo, on sreće Travoltu, čija brada izgleda kao kožni remen za vezivanje kečerskog šlema na bradi.

Dese se neke stvari i Travolta počinje da lovi De Nira lukom i strelom. Tokom čitavog tog procesa, on izgleda kao ona policijska slika lika koji je uhapšen zato što je duvao farbu u spreju.

Film je neverovatno i urnebesno nasilan. Imate jednu čudesno krvavu scenu u kojoj De Niru strela probije nogu, a potom je prisiljen da provuče pletivo kroz ranu pre nego što ga Travolta, koji izgleda kao Plejmobil, obesi o tavanicu za tu ranu.

U još jednom nenemarno urnebesnom činu nasilja, De Niro pogađa Travoltu strelom u lice, potom ga vezuje za sto i radi na njemu voterbording s mešavinom limunovog soka i soli. Lice mu je prekriveno zbog voterbordinga, tako da ne možete da mu vidite bradu. Ali slobodno možete da pretpostavite da izgleda kao da mu je spao povez preko oka.

Potom se desila gomila stvari koja nema veze s njegovom bradom i film se završio.

U ovoj fazi, gledao sam užasne filmove već 18 sati. Bio sam iznerviran, deliričan i počeo sam da gubim veru i u umetnost, i u čovečanstvo.

A nisam bio ništa bliži pronalaženju najgoreg filma na Netfliksu nego što sam bio na početku. Kako možete da rangirate sve ove filmove jedne pored drugih kad su svi užasni na jedinstvene načine? Je li far ocenjivati nešto s Oskarovcima u glavnim ulogama što je koštalo milione dolara prema istim kriterijumima kao filmove bez budžeta o teroristima iz Severne Karoline?

Mislim da želim da kažem da je Srce džungle možda sve vreme bilo u nama. (I da možda je istovremeno i pećina ili tako nešto?)

Pratite Džejmija Lija Kertisa Tejta na Instagramu.