Psihodelici ulaze u mejnstrim zato što su potrebni mejnstrimu

Događaj počinje, kao i mnoga druga ritualizovana psihodelična iskustva, prijavljivanjem. Dobronamerno nas savetuju da zatvorimo oči i popišemo sve svoje unutrašnje realnosti. Kako se osećamo? Jesmo li srećno što smo tu? Puni smo energije? Hladno nam je? Blago smo iznervirani emotivnom mušičavošću ove vežbe? Možda. Masa sedi u kolektivnoj tišini nekoliko minuta, nakon čega se od nas traži da glasno izvikujemo stvari koje su nam se “javile”.

“Prelepo!” “Smisao!” “Zahvalnost!” “Igrarija!”, viče nekolicina od otprilike 150 ljudi okupljenih ispod prostranog šatora ovog oblačnog petka ujutro u ruralnim brdima kalifornijske centralne obale. Ovo je drugi dan Lightning in a Bottle, festivala koji je tokom četrnaestogodišnjeg postojanja doneo elektronsku muziku s ukusom Zapadne obale i psihodeličnu kulturu iz koje je potekao pred desetine hiljada posetilaca. Ovog vikenda, 20.000 ljudi koji žive u sklepanim šatorima baviće se jogom, slikarstvom, plesom, iscrtavanjem tela, vožnjom rolera, plivanjem, lečenjem zvukom i predavanjima što je ovo za koje smo se okupili.

“Vi ste lider, predsednik i narod vaše sopstvene unutrašnje države”, kaže Ismail Lurido Ali, koji na bini izgovara nešto što je najavljeno kao Psihodelično Stanje nacije. “Kakvo je stanje vaše nacije u ovom trenutku?”

Letimičan pogled na masu — fizički spremnu od časova joge, ukrašenu kristalima i sa galonima kombuče u krčazima u rukama — ukazuje na to da je rasprava o dobrim stranama psihodelika uzaludno propovedaje već preobraćenima. Lurido Ali i njegova koleginica predavačica Šenon Kler Karlin nisu, međutim, na bini samo da bi pričali o ličnim uverenjima prednosti gutanja pečuraka i rastakanja u univerzalnu jedinstvenost, već i o tome kako formalni procesi koji nastaju oko svakog takvog iskustva predstavljaju veliki potencijal za ljude koji možda nikad neće sebe prekriti šljokicama i hodati bosi po ovom festivalu.

“Što se tiče stanja naše kolektivne nacije, znamo da se ljudi osećaju mnogo izolovanim i izdvojenim od svojih zajednica, porodica i samih sebe”, kaže Lurido Ali. Masa kolektivno klima glavom. “Ljudi osećaju besmisao, podeljenost i polarizaciju.”

I zaista, u trenutku kad je preovlađujući kulturološki sentiment da više ništa nije bitno, dnevna egzistencija ume da bude uznemirujuća do tačke otupljenosti. Mi smo anksiozni, depresivni, usamljeni i zavisni. Farmaceutski proizvodi leče ove simptome, ali za mnoge od nas oni su problematični imajući u vidu njihove nuspojave i umanjenu efikasnost posle dugoročne upotrebe.

I tako na scenu stupaju psihodelici. U proteklih nekoliko godina, upotreba supstanci kao što su MDMA, psilocibin, ibogain i ajahuska u lečenju korena mnoštva mentalnih zdravstvenih problema postala je uzavrela tema, sa medijima od Vol Strit Žurnala do Starz end Strajps koji pokrivaju takozvanu psihodeličnu revoluciju. U prošlogodišnjoj knjizi Stvarno dobar dan: Kako je mikrodoziranje napravilo veliku promenu u mom raspoloženju, mom braku i mom životu, Ajelet Voldman istraživao je prednosti uzimanja malih količina LSD-a. Nova knjiga Majkla Polana Kako da promenite svoj um: Šta nas nova naučna saznanja o psihodelicima uče o svesti, umiranju, zavisnosti, depresiji i transcedenciji bavi se novim naučnim saznanjima o psihodelicima. Nekada smatrani isključivo igralištem čudaka, luzera i tog jednog bivšeg dečka koji je proveo dobar deo dvadesetih prateći Widespread Panic, psihodelici su ušli u mejnstrim, zato što su, kao što tvrde Karlin, Lurido Ali i mnogi drugi istraživači MAPS-a, mejnstrimu očajnički potrebni.

“Ljudi traže smisao, cilj, lični razvoj, napredovanje, meditaciju i širenje vidika, a tu je i ogromna želja za izlečenjem”, kaže Karlin. “Sa psihodelicima, ponekad možemo da pozajmimo malo hrabrosti kako bismo bolje pogledali delove sebe koje ne želimo da gledamo jer nisu previše lepi. Psihodelici takođe mogu da nam daju inspiraciju da prigrlimo ljubav i slavlje. Ljudima je potrebno slavlje.”

Masa skandira, naravno.

Skorašnji napredak u istraživanju psihodelika suštinski je povezan sa Multidisciplinarnim udruženjem za studije psihodelika, iliti MAPS-om. Osnovao ga je doktor Rik Doblin 1986. godine i to je organizacija koja se usredsredila na legitimizaciju psihodelika kao metoda lečenja. MAPS je insistirao na istraživanju upotrebe MDMA u terapeutskim uslovima i smatra da će se legalizacija ovog načina lečenja desiti najkasnije do 2021. godine. Lurido Ali radi sa MAPS-ovim savetom za politiku i zagovaranje, dok Karlin služi kao menadžerka za trening program MDMA terapije. Oboje su mladi i veoma strastveni po pitanju svog posla.

Dok se svi u susednom šatoru lože na šavasanu, ovaj par objašnjava da istraživanje trenutno ulazi u Fazu III kliničkih proba. U Sjedinjenim Državama, učešće će uzeti 200 pacijenata, sa dodatnim studijama u Kanadi, Izraelu, Brazilu, Čileu, Kolumbiji, Nemačkoj, Holandiji, Češkoj Republici i drugde. To je najveća ikad sprovedena MDMA psihoterapijska proba.

Veliki potencijal nadgledane MDMA terapije jeste njena efikasnost u lečenju post-traumatičnog stresnog poremećaja, iliti PTSP-a. Probe u Fazi II pokazale su da su pacijenti sa nekada rezistentnim PTSP-om na lečenje doživeli značajna poboljšanja tokom 65 sati terapije primenjenih u periodu od preko četiri meseca.

Ove terapijske sesije sprovodi par kliničkih radnika — svaki par čini muškarac i žena — koji radi sa pacijentom koji je uzeo 120 miligrama MDMA. Osmočasovne sesije sastoje se od oralne terapije koja počinje čim krenu da se osećaju efekti MDMA. Istraživanje pokazuje da se tokom ovih sesija, aktivnost u amigdali — oblasti mozga povezanoj sa reakcijom na strah — pojačava, zbog čega je pacijentima moguće da pričaju i svare traumatske događaje a ne dožive uobičajenu reakciju na tu traumu. Za mnoge pacijente, razgovor o njihovom bolu je revolucionaran.

“Neki ljudi nikad nisu doživeli da je neko voljan da sedne sa njima, posveti im pažnju i ne osuđuje ih”, kaže Karlin. “Čak i naša placebo grupa popravila se za 20 odsto.”

Sto deset učesnika u probama Faze II podrazumevalo je policajce, vatrogasce i veterane, grupa na koju se usredsredio MAPS imajući u vidu stopu kriznih nivoa PTSP-a i samoubistava među tom populacijom. Osamdeset kliničkih radnika učestvovaće u probama Faze III, koja započinje ovog leta. Kad one krenu, MAPS može da traži Prošireni pristup, odrednicu odobrenu oblastima istraživanja u kojima postoji posebno hitna potreba i koja će omogućiti da više kliničkih radnika obavlja ovaj posao.

“Ne možemo samo reći svim ljudima sa PTSP-om da moraju da čekaju tri godine dok to ne postane legalni metod lečenja”, kaže Karlin. “Mora da se razmotri etička reakcija.” Na listi čekanja trenutno se nalaze imena više od hiljadu pacijenata.

I dok Džef Sešns nastavlja sa propalom taktikom rata protiv droga, Karlin i Lurido Ali ne veruju da će ih trenutna politička klima omesti u njihovom radu, sem činjenice da ljudi kao što su Sešns doprinose neprekinutom anatemisanju potencijalno korisnih supstanci. Politika će više nego verovatno odigrati ulogu ako DEA promeni status MDMA sa njegove trenutne odrednice Status I. (Očekuje se Status II.) Iako VA još nije prihvatio ovu terapiju, federalna vlada im je do sada pružala podršku.

“FDA nam je praktično rekla da je ono što radimo značajno i da su naučna dostignuća dobra”, kaže Lurido Ali. “Zaista se trude da ubrzaju proces i pomognu nam da ga sprovedemo do kraja.”

Dok započinju probe Faze III, kao najvažnije ostaje pitanje pristupa. MAPS radi sa doktorkom Monikom Vilijams, ekspertom za traumu zasnovanoj na rasi pri Univerzitetu u Konektikatu. Vilijams radi konsultacije po pitanju stila i lokacija regrutacije za probe, zajedno sa tim ko je obučeni terapeut. Cilj je da se izbegne da ovaj metod lečenja postane dostupan samo bogatim belcima. Primer kako zemlje sa univerzalnim zdravstvenim osiguranjem uvrštavaju lečenje među uobičajene usluge može da pruži putokaz zdravstvenim radnicima u Sjedinjenim Državama. Izrada planova za neophodne pedijatrijske studije takođe su u toku. Jeste, i deca će uzimati MDMA.

Iako ovaj potonji koncept podseća na “naduvano zabavište” iz knjige Slouching Towards Bethlehem Džoan Didion, ključno je uzeti u obzir da se psihodelično istraživanje koje je stvorilo kaleidoskopski život pre nego što se urušilo pod krahom šezdesetih i sedamdesetih sada vraća na formalizovane i društveno prihvatljivije načine. Iako život u Sjedinjenim Državama 2018. godine često deluje kao esid trip koji baca na crnilo, psihodelični profesionalci kao oni u MAPS-u tvrde da ne postoje loši tripovi, samo zahtevna iskustva. Neki veruju da je ovo period u kom naše kolektivne traume izlaze na površinu kako bi bile izlečene i u kojima ponovo uspevamo da prigrlimo drevne rituale uglavnom sklonjene ustranu tokom svetskih kolonizacija. Naravno, neki ljudi samo žele da se odvale i plešu, za šta će mnogi potvrditi da je samo po sebi oblik preventivnog lečenja.

I dok MDMA ruši barijere, drugi psihodelici čekaju na red za istraživanje i legalizaciju kao lekova. Istraživači proučavaju ibogain kao metod lečenja zavisnosti od opioida, što je žarka potreba kad se ima u vidu CDC-ova procena da 115 ljudi umire od prekomerne doze opioda svakog dana u Sjedinjenim Državama. Drugi timovi rade na psilocibinu kako bi izlečili anksioznost koja nastaje od iščekivanja kraja života. MAPS takođe započinje kliničke probe na pušenju marihuane kao metoda lečenja PTPS-a kod američkih veterana.

I ova medikalizacija samo je jedna od staza za ulazak psihodelika u mejnstrim, zajedno sa slikarstvom, muzikom, filmom i televizijom kao još jednom mogućom tačkom ulaska. (Je li neko uopšte gledao Annihilation?) Isto je i sa festivalom Lightnining in a Bottle i drugima koji pružaju tačku ulaska u psihodeličnu kulturu. Takva mesta sasvim sigurno nisu za svakoga. Nivoi pristupa i eskapizam možda nekoga mogu da odbiju, ponekad lažna iskrenost da izazove prevrtanje očima. Za mnoge prisutne, međutim, vikend uspeva da doraste njegovom transformativnom nazivu. Za Karlin, pravo pitanje jeste kako možemo na održiv način da uvrstimo osećanja zadovoljstva i pripadanja koja nastaju ovde u naše svakodnevne živote.

“Ne govorimo samo o hemikalijama”, kaže Lurido Ali. “Govorimo o procesu. Govorimo o otvaranju vrata percepcije. Govorimo o ritualu i ceremoniji. Govorimo o kontekstima koje stvaramo za upotrebu psihodelika.”

Pratite Kejti Bejn na Tviteru.