Mentalno zdravlje

Vodič jedne anksiozne osobe za samostalna putovanja

Povraćanje u toku vožnje brodom do ostrva Kapri bi bilo, u nekom drugom, alternativnom univerzumu, neka vrsta prelomnog momenta za anksiozne ljude.
26.10.18
Žena šeta kroz evropski grad
Fotografija: Guilherme Stecanella

Prethodno objavljeno na Tonic-u.

Kada sam imala 13 godina i posećivala svog trećeg po redu terapeuta, plašila sam se svega. U toku svake sesije prolazila sam kroz listu stvari koje su u meni izazivale osećaj anksioznosti. Godinu dana pre toga dijagnostikovan mi je generalizovani anksiozni poremećaj, tako da sam sa svojih 13 već znala i previše o tome kako ovaj poremećaj funkcioniše i sa lakoćom sam bila u stanju da identifikujem šta su bili “okidači” koji pokreću napade. Časovi mate. Spavanje kod drugarica ili bilo gde, a da to nije u mom krevetu. Ljubljenje sa momcima. Vozovi. Avioni. Zapravo, gotovo svako prevozno sredstvo. Bilo šta tog tipa što vam pada na pamet u meni je izazvalo strah i stotine užasnih ishoda koje je moj mozak osmišljavao za svaki od tih scenarija.

Reklame

Moj terapeut je govorio da je to prokletstvo koje proživljavaju kreativne osobe u borbi sa anksioznim poremećajem. Bila sam u haosu – propuštala sam časove u školi plačući u kancelariji školske medicinske sestre i izbegavala sam razne vrste socijalnih situacija. Do momenta kad sam napunila 18, bila sam na maksimalnoj dozi Zolofta, ali je napredak i dalje izostajao.

Narednih godina stanje je ostalo manje-više nepromenjeno. Kada sam imala 24 godine i posećivala svog verovatno desetog terapeuta, jednom prilikom čekala sam na aerodromu let za London. To je trebalo da bude najduži let na kome sam ikada bila, kao i najdalje od kuće što sam ikada otišla. Započinjala sam samostalno putovanje po Evropi koje je trebalo da traje mesec dana. Ta činjenica je prestravljivala moju porodicu, ali je u meni izazivala uzbuđenje. Osećala sam se kao da započinjem hodočašće. Dok sam čekala da se ukrcam, osećala sam mnoge emocije, a najčudniji od svih bio je osećaj mirnoće. Bila sam sasvim sama u ovome. Bez ikakve zaštitne mreže.

Do tog momenta, samostalno putovanje mi nikada nije bilo ni na radaru. Čak i bilo kakvo putovanje uopšte bi mi retko padalo na pamet. Mislila sam da ću provesti ceo svoj život u rodnom Long Ajlendu, ušuškana ispod staklenog zvona koje sam sama stvorila. Eventualno bih se preselila u grad udaljen sat vremena, ili bih ponekad otputovala do Džerzi Šora. Karipska ostrva i Evropa su bile lokacije koje sam mislila da ću posećivati samo u snovima ili eventualno videti na slikama u foto albumima mojih prijatelja koji su često putovali. Prihvatala sam ovo kao činjenicu, sve dok, godinama kasnije, nisam shvatila da me je moja anksioznost sprečavala da proživim razna iskustva duže od jedne decenije. Bilo mi je dosta toga.

Reklame

Iako ovo nije slučaj sa svakom osobom koja se bori sa sličnim stvarima kao ja, ono što mi je pomoglo više od bilo kog psihijatra sa kojima sam do tada imala prilike da radim, bilo je upravo samo izlaganje situacijama koje sam do tada smatrala neprijatnima. To je podrazumevalo napuštanje Njujorka kao i razne aktivnosti od kojih sam se osećala kao da sam na ivici da povratim od nervoze (između ostalog, desilo mi se da sam sama boravila nedelju dana u Airbnb smeštaju u Los Anđelesu, ili situacija da sam se tresla kao prut pre časova stojećeg veslanja na dasci za surf u Vaikikiju).

Postoji i psihološka potpora iza ovoga, a poznata je kao terapija izlaganja. “Tvoje putovanje je najverovatnije funkcionisalo kao izlaganje koje je izuzetno pomoglo, pogotovo zato što se radi o puno manjih izlaganja grupisanih u jedno”, rekao mi je Dejvid Ostern, psihijatar i profesor psihijatrije na Zdravstvenom Univerzitetu Longon u Njujorku. Kako mi je on rekao, terapija izlaganja je deo CBT, iliti kognitivno-bihejvioralne terapije. “Ciljamo na misli koje predstavljaju prepreke, a onda bihejvioralno pokušavamo da smanjimo izbegavanje kao i da konfrontujemo pacijente sa bilo kojim aktivnostima koje zapravo žele da rade, a da mogu biti značajne u njihovim životima.” Kako se umanjuje izbegavanje? Za mene lično, to je bilo upravo izlaganje onim stvarima koje su me plašile. Takođe sam, pre samog putovanja, provodila dosta vremena u razgovorima sa mojom terapeutkonjom o negativnim mislima koje su mi se vrzmale po glavi, a nastavila sam da razgovaram sa njom putem online terapije skoro svakog dana svog putovanja.

Reklame

Tokom tog jednomesečnog putovanja po Evropi, odgovor na svako pitanje ili svaki zastrašujući osećaj postao je “Jebeš to, u Evropi sam!” Nisam mogla da pobegnem kući kod mamice, nisam mogla da se krijem u svom krevetu, jer nije bilo mog kreveta – spavala sam u hostelima sa između tri i sedam cimera i nisam želela da bilo ko zbog mene zahteva promenu sobe. Više od svega ostalog, znala sam da bih kasnije zažalila da nisam uživala u svakom momentu svog putovanja. Nastavila sam da podsećam sebe da je upravo izlazak iz zone komfora ono što je poenta putovanja.

Neću reći da je bilo lako. Da, provela sam se vrhunski – obišla sam 13 različitih gradova, a dok sam radila to, moja mentalna bolest nije magično nestala. Kao što sam to ranije shvatila na svojim samostalnim putovanjima po SAD-u, iako se možeš ukrcati na bilo koji let, nikada ne možeš zapravo pobeći od problema, upravo zato što su oni u tvojoj glavi. Tu činjenicu sam i potvrdila kada sam imala brejkdaun ispred Duoma u Milanu, kao i kada sam imala napad anksioznosti u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu. Ipak, jebeno mnogo više motiviše činjenica da pokušavam da probijem svoje blokade i strahove, dok su najlepša mesta koja sam videla u životu odmah prekoputa.

Na primer, brodovi su me oduvek prestravljivali zato što sam se plašila morske bolesti ili vrtoglavice koja bi usledila. Kada sam bila u Salernu u Italiji, postojao je trajekt koji je plovio od Amalfi obale do ostrva Kapri. Posmatrala sam rustičnu strmu obalu grada koja je bila načičkana stotinama malenih šarenih kuća, čamci su se klatili kod dokova, a preplanuli italijani su skakali sa visokih stena u bistru azurnoplavu vodu. Kada bih drugo imala mogućnost da prisustvujem ovakvom prizoru? Znala sam da bih bila besna na sebe da nisam kupila kartu, te sam popila svoj espreso, skupila muda i ukrcala se na trajekt. Primetila sam da postajem anksiozna kada sam zauzela svoje mesto na palubi, dok se trajekt lagano ljuljao na talasima, iako se još uvek nismo kretali. Razmišljala sam o tome šta ću raditi tokom ove vožnje koja je trebalo da traje dva cela sata. Ako budem povraćala, ko će mi držati kosu?

Reklame

Pogodite – bila sam dobro, ni traga morskoj bolesti. Umesto toga, ispunio me je osećaj zadivljenosti lepotom primorskih gradića, a još više, bila sam ispunjena ponosom. Uspela sam. Nisam prosto preživljavala, uživala sam. Plakala sam, po prvi put ne jer sam bila očajna, nego zato što sam bila jebeno ponosna na sebe. Godinama pre toga ne bih ni pomislila da je tako nešto moguće.

Shvatila sam da i ako mi pozli, to ne bi bio smak sveta. Mogla sam da povraćam u toaletu (sigurno ne bih bila ni prva, ni poslednja), a da onda kupim sebi sok od đumbira u baru koji je postojao na trajektu. Preživela bih, i kao nagradu bih dobila mogućnost da vidim ostrvo Kapri. Povraćanje na krstarenju do Kaprija bi, u nekom drugom univerzumu, bila neka vrsta prelomne tačke za anksiozne osobe.

Osećaje koje su u meni izazvale ove male pobede sa prenela u svoj normalni život kada sam se vratila kući (usput, sada obožavam krstarenja). Kada sam u situaciji koja ima potencijal da trigeruje nove napade anksioznosti, pomislim: “Kada sam mogla da putujem Evropom sama mesec dana, mogu da preguram i ovo.”

Profesor Ostern kaže da je ovo uobičajeni fenomen povezan sa terapijom izlaganja. “Kada se radi o anksioznosti i ostalim problemima povezanim sa njom, želimo da izvučemo maksimalne benefite kao i da naučimo što više možemo iz ovih izlaganja”, kaže on. “Jedan od benefita koji su najbitniji je upravo taj pojačani osećaj samopouzdanja i sposobnosti. On se proširuje procesom generalizacije.” Kada se Ostern sa pacijentom bavi pravljenjem hijerarhije izlaganja, pacijenti zapravo ne moraju da se u praksi konfrontuju sa svakim pojedinačnim delom koji sačinjava tu hijerarhiju. Ako počnu da se izlažu mnoštvu takvih situacija, Ostern kaže da će se procesom učenja putem generalizacije sposobnost preneti i na ostale situacije. Oni počinju da osećaju mnogo više samopouzdanja koje mogu preneti na bilo šta, pa čak i na neke druge, nepovezane sfere života.

Upravo tako se i ja osećam, kao da mogu, sa mnogo više samopouzdanja i mnogo manje anksioznosti, da uradim sve one zadatke koji su nekada delovali potpuno nemoguće. Do toga nikada ne bi došlo da sam ostala ispod svog staklenog zvona u Njujorku. Izreka “Procvetaj tamo gde si posađen” mora da je osmišljena od strane nekoga ko se nikada nije borio sa anksioznošću. Lično sam morala da odem daleko od mesta gde sam posađena da biih imala bilo kakvu šansu da uspem – i sve to sasvim sama.