Pitali smo psihologa kako česti izbori u Srbiji utiču na naše mentalno zdravlje

Moramo priznati da nezadovoljstvo i tenzija, koje se i inače osećaju na ulici, postaje znatno izraženija u periodu predizborne kampanje. Politika se, malo po malo, uvlači u svaku sferu života običnog građanina. Teško je ući u prevoz ili stajati u redu u pošti, a da vas ne dokači neka rendom informacija od osobe do koje je ona stigla jednako nasumičnim putem.

Više ne mogu ni sa drugaricama da sednem na piće, a da nakon sati razgovora ne zaključimo da ćemo samo otići pred listić i čekati epifaniju u poslednjem trenutku kako bismo nešto zaokružile.

Naravno, neki drugi stabilni ljudi uspevaju da naprave balans i ne dozvole politici da zađe u one sfere ljudskog života u koje ne bi trebalo. Želeći da se i sama postavim tako, ali bez potrebnih veština, obratila sam se Leu Ivaniševiću, diplomiranom psihologu u čiju stručnost sam se uverila kad sam ga gledala u jednoj TV emisij.

VICE SRBIJA: Kako predizborna atmosfera utiče na povećanje stresa i tenzije među građanima?

Leo Ivanišević: Ne morate biti psiholog da biste se složili da građani žive pod stresom i tenzijom godinama, ako ne i decenijama unazad. Predizborna atmosfera to samo čini još evidentnijim. Budući da jedno opšte stanje stresa traje poprilično dugo, mislim da smo počeli da zaboravljamo šta uopšte znači biti mentalno zdrav.

Dakle: mentalno zdravlje je psihičko stanje u kome osoba ostvaruje svoje ciljeve u skladu sa raspoloživim resursima, ima kapacitet za suočavanje sa stresom i ima odgovore na izazove bez ugrožavanja psihološke dobrobiti. Mentalno zdravlje može biti ugroženo spoljašnjim i unutrašnjim faktorima. Kontinuirani izbori sa kojima se suočavamo definitivno jesu stresor i to takav da bi mogao da se svrsta u skoro svaku grupu. Nažalost, agresivno i moralno upitno ponašanje koje kulminira u vreme izbora su postali sinonim za našu političku scenu, a ni mediji koji nam redovno serviraju krajnje moralno-problematične sadržaje ne pomažu. Pitanje morala unutar samih državnih struktura i medija, odnosno njegovo suptilno i manje suptilno odsustvo upravo ukazuje na problem.

Drugi problem je što smo nebrojeno puta putem medija bili svedoci toga da agresivno ponašanje prolazi bez konsekvenci. Takav model vremenom može samo da postepeno budi i oslobađa agresiju i u samim građanima. Logično je da od građana ne možemo očekivati naročito zdravo ponašanje i zdrave navike (bili izbori ili ne) ukoliko nam se konstantno serviraju nezdravi modeli.

Po tvojoj proceni, šta čoveku stvara veći strah: šansa da će stvari ostati iste, ili mogućnost da dolazi promena za koju ne može predvideti kako će izgledati?

Struka tvrdi da se ljudi generalno plaše svake promene, no u ovom slučaju mislim da se građani ne boje novog ili starog, prosto smo stigli u poziciju da je svejedno. To je ono što je pogubno – pozicija nemoći. Glasali ili ne glasali, na kraju će biti „kako biti mora i kako drugi hoće“.

Od nastanka višestranačja u Srbiji do 2014. godine imali smo deset izbora od kojih su čak sedam raspisani kao vanredni. Pre dve godine opet smo imali vanredne parlamentarne izbore, zatim predsedničke izbore 2017. godine. Kako pronaći motivaciju za još jedan izlazak na biračko mesto?

Pasivnost i bezvoljnost koju građani osećaju su logična posledica njihovog dosadašnjeg iskustva i zaista, potpuno je okej ako ste izgubili veru u demokratiju, državu ili život. Ali gubitak vere u demokratiju ne znači da treba da otvaramo vrata autokratiji – izbori na svake dve godine su i dalje bolja opcija nego da ih potpuno ukinemo. Prostije rečeno: bolje da glasamo dok se još uvek naizgled nešto i pitamo.

Kako da danas napravimo mehanizam filtriranja informacija kojima nas bombarduju, tako da đubre odmah ode u kantu i mentalno nas ne zagađuje?

Pitanje informacija ne treba da vezujemo samo za izbore, jer nismo samo tada žrtve manipulacije. Informacije iz bilo koje sfere današnjice se ne mogu i ne smeju usvajati kao takve. Ako se malo osvrnemo na medijske sadržaje i vesti koje nam se serviraju, možemo zaključiti da se sistematski radi na razvoju anksioznosti i paranoje u narodu.

Iskoristimo poslednji primer. Već skoro dve godine smo svakodnevno izloženi svakom gnusnom detalju ubistva jedne devojke. Na koji način to može biti dobro za nas? Konstantna obećanja, planovi, teorije zavere protiv vlasti, teorije zavere protiv opozicije, zategnuta situacija u regionu – sve to stvara atmosferu neizvesnosti koju čak ni navođenje konkretnih rezultata ne može da ublaži.

Neizvesnost nas tera u anksioznost – u stanje konstantne tenzije, neosnovane brige i opšteprisutne strepnje. Anksioznost je stanje u kom smo savladani strahom i u kom želimo nečiju zaštitu. Samim tim, anksioznost nas gura u pasivnu, zavisnu poziciju, poziciju u kojoj smo podložni manipulaciji. Ovo je pozicija iz koje smo spremni na sve, samo kako bi nam neko pružio zaštitu i sigurnost. U zavisnoj poziciji najviše nas „privlače“ figure koje nas svojim nastupom podsećaju na roditelje.

Kritički stav, medijska pismenost i svest o tome šta nam informacije rade su najbolje oružje protiv mentalnog zagađenja.

Kako da održimo duševni mir?

Ako se usaglasimo da je politika postala profesija, odnosno posao, onda u vreme izbora treba da se uzbuđuju oni koji će „radno mesto u politici“ dobiti ili ga neće dobiti. Njih će birati partijska tela, jer se glasa za liste. Mi, ostali, koji nismo članovi partija ili smo samo broj u njima, bez ozbiljnijih šansi za stalno celoživotno zaposlenje u politici, treba da se, kao kod svakog stresora, sklonimo ako je moguće. Moramo preuzeti aktivnu ulogu u svim aspektima naših života koji nisu (previše) zahvaćeni i oštećeni opštim stanjem u zemlji. Ja lično želim da verujem da uvek postoje neki aspekti života nad kojima možemo imati kontrolu.

Nažalost, traume koje ostaju nakon kriza, kao i post-traumatski stres, zaista mogu da obuhvate ceo život žrtve (u ovom slučaju žrtvi) i zato se treba setiti da postoje još mnoge stvari u životu koje su zaista važne.