Proveo sam uvrnut (i homofobičan) dan pokušavajući da poštujem božju volju

U stvarnom životu, ljudi rade mnoge stvari zato što im je bog tako rekao, od toga da izvrše invaziju na Irak, pa sve do toga da provedu 37 godina praveći veliku loptu od kanapa. Iako se ni u jednom ni u drugom slučaju nije umešao Fejsbuk, kod čitave te stvari sa slušanjem boga postoji nešto očigledno veoma moćno.

U naporu da uvedem neke promene u svoj svet, odlučio sam da krenem stopama glavnog lika iz Bog me je frendovao, kako god da se zove, i da čitav dan provedem pokušavajući da sledim božju volju.

Pošto se serija vrti oko Fejsbuka, pomislio sam da bi Fejsbuk bio dobro mesto za početak. Par dana pre ekseprimenta, otišao sam na neke božje naloge sa najviše lakova, da vidim da li su voljni da mi daju neke smernice. Takođe sam kontaktirao i čoveka koji tvrdi da je reinkarnacija L. Rona Habarda, a mejlom sam se obratio jednom paru iz Australije, koji veruju da su Marija i Isus.

Jedino su mi odgovorili sa naloga za parodiju na račun boga, koji ima skoro 4 miliona pratilaca. Ateista koji vodi nalog nije želeo da mi kaže svoje ime, pošto su njemu i njegovoj porodici ranije pretili smrću zbog toga što se na internetu sprda s bogom, ali mi jeste rekao da je pretvaranje da si bog na intrenetu posao sa punim radnim vremenom. „Dnevno dobijam stotinu i više poruka“, pisao mi je. „Oni shvataju da je ovo humoristička stranica, ali takođe znaju da razgovaram s ljudima i nudim im savete… na kraju razgovaram sa mnogim ateistima koji su u krizi“.

Ovaj konkretni bog se zapravo prilično naljutio na tvorce Bog me je frendovao, pošto misli da su mu ukrali koncept . „Verujem da su jasno bili inspirisani mojom stranicom“, napisao je.

Kada sam ga pitao šta da radim sa svojim danom, on mi je rekao da bi prvi njegov savet bio da nikada ne gledam Bog me je frendovao, a takođe i da odem na dokove, da nahranim nekog beskućnika, da se prijavim za glasanje, pozovem roditelje da im kažem da ih voim, i da se klonim interneta.

To da nikada ne gledam Bog me je frendovao, da se prijavim za glasanje i da se klonim interneta nije dolazilo u obzir (zašto sam već gledao seriju, nisam građanin ove zemlje, a internet mi je potreban da bih vam ovo pisao), ali rekao sam mu da ću da uradim te preostale stvari.

Onda sam se obratio Kolet Braun, vidovnjakinji koja je ranije napisala knjigu koja se dotiče bibliomansije, oblika obožavanja uz pomoć svetih knjiga starih više stotina godina. Pitao sam je kako da stupim u vezu s bogom.

„Najlakši način je da nabaviš svoju knjigu i stvarno se fokusiraš na šta god da je tvoje pitanje“, rekla mi je Braun u Fejsbuk video četu, i uputila me da zatvorim oči i prenesem svoje pitanje „Bogu, višem biću, izvoru, sopstvu – stvarno nije bitno“.

Onda mi je rekla da uzmem iglu, da otvorim bibliju i nasumično nabodem neku reč. Nakon što sam preneo pitanje „Šta danas da radim“, nabo sam reč Misir (Egipat) u rečenici, „Gle, uzdaš se u štap od trske slomljene, u Misir, na koji ako se ko nasloni, ući će mu u ruku i probošće je“, Isaija, glava 36.

Interpretacija Braunove je bila da štap od trske predstavlja koncepciju ovog članka, koja nije toliko čvrsta kao što sam mislio (ispala). „Ja bih ovo shvatila tako da ima nekih stvari koje će funkcionisati, i nekih koje neće“, rekla je ona.

Nije bila sigurna oko značenja reči Misir, a ni ja nisam mogao da se setim ničega iz svog života sa čime bi to moglo da ima veze, ali mi je rekla da tokom dana budno motrim na bilo kakav znak koji bi mogao da mi pomogne da shvatim značenje toga.

A onda sam video znak.

Dok sam se vozio na dokove, prošao sam pored Naučnog centra Kalifornije, u kome se trenutno odvija velika izložba o Tutankamonu.

Pre par meseci sam zamalo otišao na izložbu, ali cena ulaznice od 30 dolara mi je bila malo previsoka. Ali ovog puta, zbog toga što me je bog poslao tamo, uspeo sam da opavdam troškove svoje ulaznice VICE-u. Slavljen bio.

Dok sam lutao po izložbi, pokušavao sam da nađem neki znak koji bi mi otkrio šta još da radim tog dana. Ali te egipatske stvari su toliko bogate simbolima i metaforama, da u njima možeš da nađeš bilo koje značenje.

Mogao sam da nastavim da koristim božje znake da se zezam na račun VICE-a – tumačeći samrtničke odore kao znak da bi trebalo da kupim neku fensi pidžamu, ili tumačeći grobnicu kao znak da treba da odem da igram video igrice – ali sam prelomio da bi to bilo neiskreno, pa sam se zaputio na dokove, po instrukcijama boga za Fejsbuka.

Prva od tih instrukcija je bila da kupim nešto hrane i dam je nekom beskućniku. Počeo sam da razgovaram sa čovekom koji je sedeo na klupi pored kamioneta sa hranom, sa znakom da mu je potrebna hrana. On je odbio termin beskućnik („Definicija beskućnika je da si oronuo i da nemaš svoju domovinu. Ja sam u svojoj domovini. Tvoja domovina je tvoj dom, kuća. Ja sam siromah koji živi napolju“.), ali je iz obližnjeg kamioneta sa hranom zatražio takose sa stejkom i koka-kolu. Što je bilo valjano utroženih 7 VICE-ovih dolara, hvala Fejsbuk bogu.

Pozvao sam roditelje i rekao im da ih volim, a onda sam se zaputio na dokove. Ne idem često tamo, zato što su žešće turistički, ali bilo je sunčano, bilo je ptica i bilo je zapravo finije nego što sam očekivao. Dok sam odlazio, video sam sto sa znakom na kome je pisalo, „besplatne knjige o meditaciji“.

Objasnio sam tipu za stolom šta pišem, i on mi je rekao da će mi njegove knjige pomoći u mojoj potrazi. Rekao mi je da su besplatne, ali je zatražio da dam dobrovoljni prilog. „Mislim da više nemam keša…“, rekao sam instinktivno, kao i svaki put kada čujem izraz „dobrovoljni prilog“.

„Mi smo visokotehnološki monasi“, rekao je, i izvadio aparat za očitavanje kartica.

Pet dolara kasnije, završio sam sa tri knjige. „Dobićeš veliku inspiraciju čitajući ih“, rekao je, dok sam odlazio.

Nazad u kolima, odlučio sam da malo pretražim Gugl u potrazi za predstavnikom boga koji će mi naložiti šta sledeće da radim. Našao sam nekoliko verskih hot-lajnova koje sam rešio da pozovem tokom dana.

Prvo sam okrenuo broj mormonske crkve, gde možeš da razgovaraš sa misionarom. Meni su se javile dve žene, zvane sestra Tuija i sestra Rejnolds, koje su stacionirane u mormonskom hramu u L.A. Rekle su da mogu da mi pomognu u mojoj misiji, ali da bi bilo lakše kada bismo razgovarali uživo.

Trideset minuta kasnije sam bio u centru za posetioce hrama – na izložbi veoma skupog izgleda, o istorijatu i verovanjima mormonske crkve, koja se protezala u nekoliko prostorija, sa veštačkim kamenjem i temom epoha. Kao restoran sa temom mormona u Dizni Vorldu.

Pitao sam ih da li imaju neku ideju šta bi bog želeo da uradim sa svojim danom, a one su me naterale da odgledam kratak dokumentarac o mormonskom misionaru pod imenom Džon, koji mi baš i nije pružio neke odgovore. Onda su me odvele u sobu sa izložbom na temu važnosti porodice. Zbog toga što sam muško i imam dečka, razgovor je skrenuo na verovanja crkve o istopolnim odnosima. „Verujemo da brak treba da bude između muža i žene“, rekla je sestra Rejnolds, pre nego što mi je predložila da pogledam sajt pod nazivom mormonandgay.org.

Kada sam ih pitao da li postoje neke aktivnosti kojima bih mogao da se bavim tog dana, a koje bi bile bogougodne, sestra Rejnolds me je pozvala na zabavu koju su te večeri pravili za mlade samce.

Ja nisam samac, pa sam odbio. Nadam se da jednostavno nije shvatila da nisam sam, i da mi nije predložila da se upustim u vezu sa nekom mormonkom i do kraja života sebe osudim na ozbiljno mentalno štetnu represiju, po instrukcijama na sajtu koji mi je preporučila

Na odlasku mi je dala knjigu mormonovu, i rekla mi da pročitam uvod, ako želim da slušam volju božju.

Nazad u kolima, prebacio sam radio na KKLA FM, hrišćansku stanicu, u nadi da će mi ponuditi neke smernice. Nastavljajući LGBTQ temu, na stanici je gostovao hrišćanski terapeut koji je pričao o jednoj transrodnoj ženi koju je nedavno upoznao. „Jednom kada ti je biologija takva kakva je, ne menja se“, rekao je. „Taj momak je u depresiji i suicidan je, a da li je on, ili ona? To želi da ga zovu ona, ali on je on, i želi da izgleda kao ona koliko god je to moguće, i potpuno je zbunjen“.

Nije naveo zbog kog tačno dela biblije se prema njoj tako poneo. Odvezao sam se kući.

Kada sam stigao kući, pozvao sam 877-WHY-ISLAM, besplatan telefonski broj za ljude koje zanima islam. Objasnio sam šta radim, i čovek sa kojim sam razgovarao mi je rekao da bi bog želeo da čitam kuran, i da on može da mi pošalje besplatan primerak, koji bi mi stigao za dve nedelje. Već sam imao dovoljno knjiga, a kraj eksperimenta je trebalo da bude za sat vremena, pa sam odbio njegovu ponudu i seo i u ruke uzeo jednu od onih koje sam već tokom dana prikupio.

Počeo sam sa uvodom knjige mormonove, kako mi je i preporučila sestra Rejnolds. U suštini piše da bih mogao da priđem bliže bogu ako sledim učenja iz knjige mormonove. Za šta sam pomislio da nemam dovoljno vremena.

Zatim sam se okrenuo knjizi Pojanjem do sreće: moć mantri i meditacije, što je bila jedna od tri knjige koje su me na dokovima koštale pet dolara. Samo sam je prelistao, ali izgleda da u većem delu knjige piše da u suštini možeš da doživiš prosvetljenje, sreću i uspeh, kao i mnogo toga drugog, tako što ćeš ponavljati „Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna, Krišna, Hare, Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama, Rama, Hare, Hare“.

Dok sam pokušavao da prokljuvim kako bih mogao da primenim ovaj savet za dobijanje božjih smernica, pročitao sam odlomak knjige u kome piše da nema potrebe „razumeti jezik mantre, niti postoji ikakva potreba za mentalnim spekulacijama ili intelektualnim prilagođavanjem“. Što mi je delovalo kao znak da samo počnem sa pojanjem.

Posle nekoliko minuta pojanja, uspeo sam da prestanem da se koncentrišem na reči, i upao sam u opušteno stanje. Iz nekog razloga, sve što sam mogao da zamislim je bio Target. Pokušao sam da usmerim um u smeru nečeg malo svetijeg, ali šta god da sam pokušao, misli su mi se uvek vraćale na Target.

Koliko god sam pokušavao da ovu poruku protumačim kao božju želju da dan jednostavno završim kupovinom u Targetu, rešio sam da pozovem još jednog savetnika za religiju.

Pozvo sam broj hrišćanske misije Toni Alamo, koja se tako zove zato što ju je osnovao čovek po imenu Toni Alamo, kome je bog uputio poruku da to učini. Takođe sam pomislio da bi crkva koje je optuživana za to da je sekta i grupa mrzitelja mogla da mi da neki direktniji savet od toga da samo pročitam knjigu.

Razgovarao sam sa ženom koja se zove Serena (ili možda Selena, ili Šerena – nije htela da sriče svoje ime ili mi kaže svoje prezime, zbog toga što, „Na ovaj broj nas zove mnogo naših neprijatelja“.).

Ona mi je rekla da je jedini način da radim ono što bog želi taj da priznam da sam grešnik, da se predam bogu i da počnem život iz početka. Sugerisala mi je da bi prvi dobar korak bio da razgovaram sa svojim dečkom: „Moraćeš da mu kažeš, ’Prijatelju moj, ili ću ja da nađem neko drugo mesto za život, ili ćeš to morati ti da učiniš“.

Moj dečko nije bio tu, a ja sam ogladneo, pa sam je pitao da li ima ikakvu predstavu šta bi bog želeo da večeram. Ona je rekla da u bibliji nema previše saveta o ishrani, osim onog odlomka o ljuskarima kod Leva, ali osnivač njene crkve veruje da telo mora da se održava zdravim, pa mi je predložila da pojedem nešto zeleno i živo. „A postoji još nešto što ti preti, znaš. Tvoj imuni sistem može da se sruši u svakom trenutku“, rekla i je. „Zbog toga što živiš u grehu s muškarcem“.

Kada sam je pitao kako to što imam dečka može da utiče na moj imuni sistem, ispričala mi je anegdotu o jednom pripadniku njene crkve koji je imao seks s muškarcem i posle toga se razbolio.

„Da li govorite o sidi?“, pitao sam je.

„Da“, odgovorila je. „Treba razmišljati o tome. Baš kao što ja razmišljam o dijabetesu“.

Posle ovog saveta mi je pričala o progonima koje je njena grupa doživela, rekavši mi da je njihov osnivač „oteran na robiju na 175 godina, zbog toga što je propovedao jevanđelja – ali oni su to nazvali zlostavljanjem dece“.

Pretražio sam Gugl, i naišao na detalj da su oni to u stvari nazvali deset federalnih slučajeva ilegalnog prebacivanja maloletnika preko državnih granica radi seksa, uključujući i jednog osmogodišnjaka. On je to nazvao božjom voljom.

Dok sam jeo svoju salatu odobrenu od strane Tonija Alama (na trošak VICE-a, hvaljen bio), pravio sam rekapitulaciju svog dna.

Sve u svemu, dan je bio lepši nego što bi bio da nisam zatražio božju intervenciju. Dobio sam besplatnu salatu, i bavio se nekim zabavnim aktivnostima.

Pretpostavljam da time želim da kažem da ako želite da provedete dan van kancelarije, bavite se zabavnim aktivnostima i jedete besplatnu salatu, preporučio bih vam da slušate reč božju.

Ali ako je vaše tumačenje božje reči takvo da ćete jednu trans ženu nazvazi „to“, ili ćete se žaliti na to što je neko zatvoren zbog toga što je imao seks s decom, ili ćete se pridružiti organizaciji koja misli da je kul terati ljude da stupaju u brakove bez ljubavi i ceo život provode nesrećni, možda bi ipak trebalo da postanete ateisti.

Pratite Džejmija Lija Kurtisa Tejta na Instagramu.