Sva filmska i pozorišna ostvarenja na koja su nas vodili sa školom

Mislim da se epopeja snimanja jednog filma skoro nije pratila u meri u kojoj se diže prašina oko projekta Lazara Ristovskog. „Kralj Petar I“, predstavljen kao film od nacionalnog značaja, u suštini je jedan egomanijački projekat u kome autor pod štitom fraze „od kulturnog značaja“ ostvaruje svoju životnu želju, usputno se razapinje na krst, zahvaljuje predsedniku koji lagano ide Titovim stazama što se kinematografije tiče i kritikuje tajkune. Čoveče, jedan tajkun neće da gleda film koji ga ne interesuje, a ne da za njega daje novac. Šta tu nije jasno?

Međutim, kad smo već kod toga ko film mora, a ko ne mora da pogleda, kako sam pročitala da je veliki broj karata unapred prodat tako sam u sebi izgovorila jedno „Oče naš“ za decu koja će u edukativne svrhe biti prve žrtve produkcijske golgote. Jer svako ko je išao u školu, u jednom trenutku je završio na nekom filmu, predstavi ili koncertu na kojoj ne zna kako se našao osim što mu je rečeno da je to fakultativne i u edukativne svrhe.

Da se razumemo, najčešća jedina svrha koja se tu ispunila bila je ona između ljudi koji su napravili dogovor. Upravnici pozorišta, direktori škola, ko god da je uspešno uspeo da napravi kombinaciju, ugradi se a zatim je i uvije u celofan „u svrhu obrazovanja“. Ipak, nije sve tako crno, neki nastavnici su uvek bili pobunjenici koji se vode logikom ne možete vi toliko malo da me plaćate da mi ne bi gledali u bioskopima i pozorištima ono što želimo, pa su deca imala sreće. Ako su profesori imali dobar ukus. Doduše, svako ko je na film „Kralj Petar I“ imao, kao i ja, flešbek na film „Gde cveta limun žut“, nije bio dete pobunjenika.

U to ime, napravili smo listu ostvarenja koja su pred nas decu dolazila neki drugim „zakulisnim“ radnjama.

U pitanju je dokumentarno igrana forma na temu golgote srpskih vojnika, učesnika Prvog svetskog rata, poznate još i kao prelazak Albanije. Da je tema važna, jeste. Da spada u gradivo, spada. Ali sećam se tog uzbuđenja koje vlada dok grupno idemo u bioskop, pa još vidimo i decu iz druge škole te krenemo da očekujemo nešto zabavno. A ono samo zima, glad, mučenje, i kada se stigne do mora – umiranje i recitovanje „Plave grobnice“ Milutina Bojića.

Nešto starije generacije su istoriju takođe učile multimedijalno, pa su za Srbe najznačajniju bitku gledali u ekranizaciji istog reditelja koji je potonjim generacijama podario „Gde cveta limun žut“ – Zdravka Šotre. Iako ovog reditelja novije generacije znaju po melodramskim serijama sa Ivanom Bosiljčićem ovaj reditelj je na početku karijere zapravo pravio odlične filmove za decu. Međutim, on je reditelj i filma koji je nakon mračnih godina i filmova sa teškim temama vratio publiku u bioskope. Zato pogledajte šta nam je sledeće na listi.

Na „Zonu Zamfirovu“ škole su vodile decu sa pokrićem da je delo rađeno po književnom klasiku i da treba da vide kako se nekada živelo i kako su izgledali običaji u južnoj Srbiji. Svakako, taj film je zaista bio omiljen i na kraju krajeva ima srećan kraj. Mislim da su u ovom slučaju svi bili na dobitku, pa čak i deca. A Šotra će zaista ući u istoriju kao neko za koga se sa punim pravom može reći – autor filmova na kojima su (prinudno) odrastale generacije.

Zbog ovog filma, svako ko je gledao Zonu treba da je zahvalan na srećnom kraju jedne ljubavne priče. Pošto, kao što u naslovu ovog filma kaže, ovde niko nije poleto. U njemu imamo bolesnu devojčicu, dedu koji je leči prirodom i taman kada deca pomisle da dobrota i ljubav uvek pobeđuju, tako im školski sistem daje lekciju koja glasi – smrt će u jednom trenutku doći po sve nas. Ni sva prirodna lepota Tare ne može sprečiti neminovno.

Međutim, da ne bude da su deca bila izložena samo teškom sadržaju, nekada bi ih vodili i na koncerte u Sava Centru, kao što su bili danas već legendarni koncerti Bajonea. Kako me je ovaj ivent zaobišao kao dete rado sam slušala ljude koji imaju dosta podeljena mišljenja. Jedan deo je jedva čeko da ide na taj koncert jer je bilo balona i po njihovim rečima – Bajone je baš profi sve uradio. Sa druge strane bilo je onih koji prosto ne vole da đuskaju na balkonu Sava Centra a još manje da mašu rukama uz refren kada ih neko tera to da rade. Ja sam naivno posmilila da je u pitanju autor muzike za decu ali me je Jutjub vrlo brzo razuverio. U pitanju je žanr koji je teško objasniti.

Međutim, sve ovo gore navedeno je mejnstrim. Tu su još i filmovi za koje nikad nisam čula kao što su filmovi „Seljaci“, „Suncokreti“, „Svet koji nestaje“, dok su neki nastavnici i nastavnice bili ljubitelji Srđana Dragojevića pa su deca završila na „Ranama“, „Mi nismo anđelima 2“.

Sa pozorištem je već druga priča, i tu su naslovi zaista šarenoliki, a pozorišta variraju od bulaverskog Pozorišta na Slaviji, Narodnog pozorišta, dečijih i omladinskih pozorišta poput Dadova, Buhe i Duška Radovića. Ali u Duška Radovića su išli oni koji su baš imali sreće. Drugi su bili primorani da divljaju na lošim savremenim adaptacijama Nušića, dok se nije znalo za koga je taj performans veće mučenje. Za glumce koji igraju zidovima, nastavnike koji ućutkuju decu ili deci koja bi se najradije igrala negde ali su se našli u mračnoj sali. Očekivali su zabavu a dobili su, u najboljem slučaju – Bajonea.