Netfliksova najnovija serija o istinitim zločinima će vas zauvek progoniti

Dok se gledaju Čuvari, na pamet padaju opisi kao što su „brilijantno" i „zakiva", ali deluje pomalo grubo upotrebiti bilo koji od ta dva epiteta. Ova Netfliksova dokumentarna serija tehnički potpada pod zabavu: sedam televizijskih epizoda istinite priče o misterioznom ubistvu, prikazane u sada uobičajenom formatu za opsesivno gledanje odjednom, za jedan vikend. Ali nazvati je zabavom deluje jeftino. Mučna je i uznemirujuća, i dugo će me opsedati, zbog čega je delom i treba obavezno pogledati.

Čuvari Rajana Vajta počinju (i reklamiraju se) kao uobičajena priča o istinitom zločinu na kakve smo navikli. Ubrzo nas upoznaje sa osnovnim zločinom: nerazrešenim ubistvom mlade časne sestre Keti Seznik. Ova dvadesetšestogodišnja profesorka je nestala u Merilendu, 7. novembra 1969; njeno telo je otkriveno tek 3. januara 1970. U prvoj epizodi razvijamo naklonost prema žrtvi, upoznajemo se sa ženama – bivšim učenicama – koje su opsednute time da otkriju istinu, saznajemo za još jedno nerasvetljeno ubistvo (Džojs Malecki, koja je nestala četiri dana posle Seznikove), objašnjava nam se nestanak, pokazuju tragovi, kao što su fotografije, članci, svedočenja i dijagrami. Onda Čuvari prave zakoret, rešeni da rasvetle mutne, sjebane zločine cele jedne zajednice, crkve i snaga zakona i reda. Govore o masovnim zataškavanjima, potisnutim sećanjima, manama religije i o tome kako ponekad ne možeš da veruješ institucijama osnovanim da ti pomognu.

Ono što izdvaja Čuvare od ostalih sličnih dokumentarnih serija ( Džinks, Kako se postaje ubica, itd) je to kako su fokusirani na žene – i to ne nužno samo na žensku žrtvu. Čitava serija se vrti oko bivših učenica i amaterskih detektivki Džeme Hoskins (učiteljice u penziji) i Ebi Šaub (medicinske sestre u penziji), koje su koristeći filtere za kafu na zidu napravile dijagram mreže umešanih. One su dve prijateljice koje progoni smrt Seznikove i koje su posvetile svoje vreme istraživanju i preko Fejsbuka prikupljale sredstva za rešenje ubistva. Toplo opisuju Seznikovu (koja je živela sa jednom drugom časnom sestrom), profesorku engleskog i drame u srednjoj školi Nadbiskup Kio. Ona je bila tip profesorke koja izaziva pažnju drugih profesora zbog svojih mladih godina, entuzijazma i dobrote. Dok slušate njene bivše učenice kako govore od njoj, osećate da su je volele; vidite da je Seznikovoj bilo stalo do njih.

Važno je napomenuti da je Kio katolička škola za devojke, i to ne samo iz očiglednih uznemirujućih razloga. Bivše učenice tačno opisuju školski život u katoličkoj školi za devojčice, od nervoznog uzbuđenja tokom čekanja da li će biti primljene, do pojedinosti o školskim cipelama – detalji koji su mi toliko poznati, da se stresem kad ih čujem. „To bi trebalo da je bezbedno mesto", seća se jedna žena. Katoličke škole – a naročito one za pripadnike samo jednog pola – roditelji često smatraju „bezbednijom" alternativom za državne i zajedničke škole, mestim na kojima nema ometanja suprotnog pola, i gde su deca bezbedna, pod budnim okom časnih sestara. To su takođe mesta na kojima često formiraš doživotne, sestrinske veze sa drugaricama iz odeljenja; ne iznenađuje to što su Hoskins i Šaub, godinama nakon što su maturirale, ostale prijateljice i dele želju da saopšte istinu, u čast žene koja je bila važna za njih i njihovo odrastanje.

Kio nije bio bezbedno mesto. Seznikova je to znala, i možda je, procenjuje se u dokumentarnoj seriji, zbog toga bila i ubijena. Još jedna važna žena u središtu radnje je Džin Hargadon Vener (poznata kao Džin Dou, kada je podnela tužbu), još jedna bivša učenica koja (nakon što su joj se potisnuta sećanja vratila) opisuje navodno zlostavljanje od strane oca Džozefa Maskela, sveštenika i pedagoga u školi. Čuvari ne oklevaju da ispričaju priču Venerove, a ni sama Venerova ne okleva, opisujući zlostavljanje do zastrašujućih detalja (ovo nije serija koja se gleda cela odjednom; ja sam morala da napravim više pauza tokom samo jedne epizode). Venerova opisuje drugu stranu religije; bespogovornu veru u religiju koja dovodi do bespogovorne vere u sveštenike, čak iako te povređuju. Prema Vener, Maskel je koristio svoj položaj moći u okviru crkve – i veru Venerove u katoličanstvo, naročito njen osećaj krivice zbog malih grehova – kao sredstvo da je izmanipuliše i zlostavlja. Morao je da obavlja „sesije terapije" nad njom, da joj pomogne da spasi svoju dušu, i da joj bude oprošteno. „Bili su moćni", kaže Vener, „zato što su predstavljali boga".

U Čuvarima se zagovara teorija da je Seznikova, kada je saznala za zlostavljanje – Venerova joj se poverila kada ju je Seznikova pritisla, zato što je već nešto sumnjala – i rešila da ga raskrinka, bila ubijena, kao znak upozorenja. Vener čak tvrdi da ju je Maskel odveo da vidi telo Seznikove u šumi, u fazi raspadanja, i da ju je upozorio, „Vidiš šta se dogodi kada govoriš loše o ljudima"?

Kako Čuvari odmiču, postaje jasno da to nije bio zločin samo na mikro nivou, već da uključuje sve više ljudi koji su bili saučesnici, koji su ignorisali zlostavljanje i održavali Maskela na položaju vlasti. 1992, posle prvih optužbi na Maskelov račun, skinut je sa položaja pastora Svetog krsta i poslat u psihijatrijsku bolnicu (psiholog L.M. Lotstin objašnjava kako su lekarima na savetovanje dovodili sveštenike pod izgovorom da su „depresivni"). 1993, je postao pastor crkve Svetog Avgustina. U Čuvarima čak i policijski zvaničnici se pravdaju i kažu da nisu imali dovoljno dokaza za istragu protiv Maskela – više od 30 žena je istupilo; kutija sa nagim fotografijama maloletnih devojčica, koji je Maksel zakopao, „neobjašnjivo je nestala", pre nego što su je doneli na sud.

Čuvari nemaju zadovoljavajući kraj – kako bi i mogli da ga imaju? Ubistvo je nerešeno, Maskel je umro 2001, bez ikakve optužnice, a i dalje se pojavljuju nove žene koje ga optužuju za zlostavljanje. Umesto toga, ostaje uznemirujući osećaj frustracije zbog nedovršenog posla, ali to je ono što je toliko važno. Čuvari od gledalaca zahtevaju da sednu i odslušaju te užasne priče o zlostavljanju i saslušaju preživele, i u dokumentarnoj seriji, i u životu. Traže od nas da pratimo moćne žene u ovoj priči: volju Seznikove da veruje svojim učenicama, hrabrost Venerove da istupi i podeli svoju priču, da bi ohrabrila i ostale da učinte to isto, i nepokolebljivu rešenost Hoskinsove i Šaubove da odaju počast svojoj profesorki i nastave da istražuju čak i kada – naročito kada – niko nije bio voljan da to čini.

Još na VICE.com:

Svet se okrenuo naopačke posle trejlera za drugu sezonu serije Stranger Things

Šta sam naučio o ljubavi iz domaćih serija

Šta nam kostimi govore o novoj sezoni Igre Prestola