Kako izgledaju privatni avioni milijardera

Za sićušni deo svetske elite, milijarda dolara nije mnogo. Milijardu dolara košta otkupljivanje startapa u Silicijumskoj dolini. Milijardu zarade kineski industrijalci praveći hajfonove i fidžet spinere. To je lepa količina džeparca, naravno, ali za milijardu ćete leteti okolo samo u galfstrimu ili cesni, ili tako nekom bezveznom džetu koji nije ništa posebno.

Za rojaliste zalivskih država i šačicu ruskih oligarha, biti "bogat" znači nešto sasvim drugo. Ova neuhvatljiva klika multimilijardera kupuje velike komercijalne džetove od Boinga ili Erbasa i ukrašava ih ručno rađenom tepisima, drvenom lamperijom i svime od zlata. To je povlašćeni svet u koji je gotovo nemoguće prodreti, sem ako slučajno niste avionski fotograf kog je unajmio unutrašnji dekorater letilice da ovekoveči dekor. Tako makar Nik Glajs uspeva da uđe u njega.

Nik je izgradio karijeru fotografišući avione super elite. Prvobitno obučavan za pejzažnu fotografiju u školi fotografa Ansela Adamsa, Nik se prebacio na fotografisanje letilica gotovo slučajno. On to radi skoro već 30 godina i fotografisao je negde oko 1.000 aviona. VICE je razgovarao s njim dok je bio u svom domu u Virdžiniji.

VICE: Zdravo, Nik, reci mi šta ti se sviđa kod aviona.

Nik Glajs: Da budem sasvim iskren, boli me briga za njih. Avioni me nimalo ne rade. Ne doživljavam avione kao nešto više od običnih transportnih sredstava. Umesto toga, moja strast su fotografski prizori. Otkrio sam da mi enterijer neke luksuzne letilice omogućava da podignem kvalitet svoje fotografije na novi nivo.

U redu. Šta tačno misliš pod tim?

Mislim da kad se ukrcaš u luksuzni avion, njegov kvalitet je iznad onoga što može da pojmi neka normalna osoba. Luksuzni avion može da ima bukvalno sve u sebi — sve što neka luksuzna kuća, apartman ili dvorac ima u sebi. Razlika je u tome što letiš pri brzini od 200 kilometara na sat, tako da je težina apsolutno presudan faktor. Zamisli sto za ručavanje. Na zemlji verovatno ne možeš da ga pomeriš. Ali u ovim avionima možeš da ga podigneš jednom rukom. Avion mora da ima isti ambijent i funkcionalnost, samo mora da bude perolak i mora da ima kvalitet koji se vidi pod mikroskopom. To me totalno oduševljava.

Dobro, vratimo se malo unazad. Kako si uopšte počeo da se baviš ovim poslom?

Pre tridesetak godina radio sam za fotografsku kompaniju u Burbenku, u Kaliforniji. Imao sam 27 godina, a novi angažman stigao je od kompanije po imenu Tajger Er, koja je imala Boing 727-100 u koji je stavljala ekskluzivni enterijer. Kompanija za koju sam radio dobila je zadatak da svake dve nedelje uradi fotografije o napretku radova. Treba vam godina ili dve da se završe takvi avioni, a na kraju su želeli fotografije finalnog proizvoda. Meni je dopalo da ih radim.

I od tada si postao lik zadužen za luksuzne avione?

Nisam. Video sam da je to dobra i stalna prilika tako da sam pronašao kompaniju koja radi sa aerodroma LAX po imenu Geret ErRiserč i oni su bili jedni od najvećih centara za doterivanje aviona na svetu. Oni su radili enterijer za četrdesetak aviona godišnje. Hoću da kažem da su ogromni. Otišao sam do ErRiserča i molio ih i kumio da mi daju još posla. I znate kako imaju običaj da kažu, ostalo je istorija.

Dakle, moljakao si dok nisi dobio posao, ali kažeš da ti nije stalo do aviona. Šta te je motivisalo

Novac.

Ah, pa naravno. Pretpostavljam da je plata dobra?

Ume da bude, da. Suština je sledeća: da li bi radije da budeš jedan od milion fotografa venčanja ili bi radije da budeš jedan od trojice fotografa aviona?

Ovo drugo. Dakle, ti to sad radiš već 30 godina. Jesi li tokom tog vremena prisustvovao promenama mode za elitne avione?

Avionskoj industriji se desilo da je vremenom postajala sve konzervativnija. Dani raskoša su ostali za nama. Avioni saudijske kraljevske porodice izgledaju veoma poslovno. Oni su, hoću da kažem, trenutno kao unutrašnjost BMW-a. Veoma su lepi, nemojte pogrešno da me shvatite, ali nemaju onaj šmek koji su dizajneri ubacivali u 747-ice osamdesetih i devedesetih.

Dakle, danas više na viđaš stvari kao što je taj lavabo koji liči na džakuzi?

Tačno tako. Taj lavabo je pravljen od bisernih školjki i prosto više ne viđaš dizajn kao što je takav. Ta skalamerija koju vidiš u sredini odvoda. Ako spustiš ruku na desnu stranu, poteći će hladna voda; ako spustiš ruku na levu, poteći će topla. Ako dodirneš sredinu, krenuće mlaka. A čitava struktura lavaboa besprekorno je izrađena iz jednog komada aluminijuma.

Reci mi nešto više o najbogatijim ljudima na svetu.

Prema mom iskustvu, super bogati ljudi su uglavnom veoma prijatni ljudi. Nisu snishodljive drkadžije kao neke američke slavne ličnosti. Kardašijani, na primer, oni su veoma bogati, ali nisu bogati kao oni sa kojima ja imam posla. U poređenju s njima oni su prosjaci. Bogati sa kojima ja imam posla su veoma zvanični. Veoma štite svoju privatnost. Svesni su toga ko su i svesni su toga da svi na svetu žele nekako da im se približe. Tako da obično ne prihvataju olako neznance, ali zato nisu neprijatni prema njima.

Međutim, veoma su zahtevni jer plaćaju za najbolje. Očekuju rezultate. Ako nešto ne ispadne kako treba i njima se to ne dopadne, neće vam se javiti, javiće vam se njihovi predstavnici. Što se više popneš na lestvici, oni su sve prijatniji, što je takođe drugačije nego kod američkih slavnih ličnosti. Šokiran sam sranjima sa kojima ti ljudi prolaze nekažnjeno. Oni nemaju nikakvog stila. Oni misle da je letenje okolo u njihovom malom galfstrimu velika stvar, a nemaju pojma kako je to zapravo.

Govoriš li to iz ličnog iskustva?

Oh, apsolutno, da. Radio sam mnogo aviona slavnih ličnosti.

Ispričaj mi ko je bila najbezobraznija slavna ličnosti sa kojom si imao posla.

Ne mogu. Ali mogu da ti kažem ko je osoba koja mi se najviše dopala, a to je verovatno Tom Kruz. Ljudi zaduženi za njegov avion su moji klijenti i on bi mi uvek rekao: "Hej, kako si? Drago mi je što te vidim." Kruz je čovek koji brižno čuva svoju privatnost, ali je uvek veoma ljubazan i ne mrzi ga da ti se posveti.

Kritikovali su te zato što si imao posla sa ljudima koji novac zarađuju na razne neetičke načine. Kako rešavaš to sa samim sobom?

Samo ne obraćam pažnju zato što je to laž. Telegraf je objavio članak u kom se tvrdi da sam odabrani fotograf afričkih diktatora, ali to prosto nije istina. Ne idem u zemlje u kojima mogu da dobijem metak. Ne zanima me koliko novca imaju. Ne idem u Iran ili Irak, niti u bilo koju zemlju gde mogu da budem upucan. Čak je i Saudijska Arabija veoma zatvorena. Član kraljevske porodice mora da odobri moju vizu da bih ušao u zemlju, a onda ću boraviti u zatvorenom kompleksu, ne dozvoljavaju mi da se šetkam okolo. I to je sve u redu. Dubai i Ujedinjeni Arapski Emirati su onoliko zapadnjački koliko je to uopšte moguće. Tako da je i to u redu. Ali ne bih prihvatio posao za nekog ludog diktatora. Prosto ne bih.

Da li voliš svoj posao?

Vidi, ja sam jedno od najsrećnijih ljudskih bića koje je ikad hodilo ovom planetom. Želeo sam ovo da radim još od svoje dvadesete godine, na veliko razočaranje mojih roditelja, a to radim i dan-danas. Obožavam da fotografišem. Štaviše, jedini put kad sam istinski srećan je kad fotografišem.

Više ovakvih radova Džulijana Morgansa možete pronaći na njegovom Tviteru ili Instagramu

Takođe, pogledajte još Nikovih radova na njegovom sajtu

Još na VICE.COM:

Čovek koji milijarderima gradi luksuzna atomska skloništa

Zašto su bogataši opsednuti egzotičnim kućnim ljubimcima

Dubaija koji prodaje seks milijarderima