Prešla sam 1000 kilometara zbog lezbejskog Tinder dejta iz pakla

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Canada.

Na pola večere, shvatam da je već pijana.

Jedemo lososa na otvorenom, pijemo crno vino. Retko je toplo veče ovde na Severu, sunce sija na zalasku (iako u ovo doba godine ni ne zalazi), sve je obasjano blagim crvenkastim svetlom. Restoran je kraj spore, široke reke, prepune pataka i galebova. Ne može mnogo romantičnije da bude u Ferbenksu, na Aljasci.

Osim što je Elis došla polupijana.

Učinilo mi se da miriše na alkohol kad sam ušla u kola sa njom, ali to me nije brinulo; zajedno smo veći deo dana, kako bi stigla da se napije a da to ne primetim? Odgovor mi sama nehotice nudi kad posegne u torbu za telefonom i ostavi je poluotvorenu – vidim da vuče sa sobom plastičnu flašu Gejtorejda u papirnoj kesi, do pola punu žućkaste tečnosti koja očigledno nije popularno energetsko piće.

Setim se da sam na šanku u njenoj kuhinju uočila praznu Džek Danijels flašu.

Gucnem vino da se smirim od pomisli na to da moja partnerka ceo dan krišom cirka, kao da je tinejdžerka na maturskoj večeri. Ovo objašnjava mnogo štošta. Za samo par sati, Elis je:
– Koristila pogrdne izraze da bi opisala beskućnike i urođenike
– Delila mi pasivno-agresivne komplimente u klasičnom negging maniru
– Non-stop pričala o svima sa kojima je bila u bilo kakvoj vrsti veze
– Započela detaljnu priču (koju još nije završila) o svojoj prvoj ljubavi, maloletnoj srednjoškolci kojoj je bila (mnogo stariji) trener odbojkaškog tima

Ukratko rečeno, nepodnošljiva situacija.

Elis i ja smo se upoznale preko Tindera. Živim u Vajthorsu u Jukonu, gde postoji aktivna ali izuzetno mala lezbejska zajednica; većina žena su ili stare ili u stabilnim vezama. Dejting u mom kraju nimalo nije lak, što me je motivisalo da kontaktiram Elis iako je ona živela u Ferbenksu, približno hiljadu kilometara od moje lokacije

Nedavno sam prošla kroz težak raskid; bile smo u vezi dve godine, a sve se završilo tako što je ona urlala „Ako ti ništa ne kažem, to je kao da te nisam prevarila!“ da bi zatim otputovala u Peru. Nisam tražila ništa ozbiljno, samo malo da ublažim bol.

Na ekranu, Elis je delovala kao idealan kandidat – šarmantna, duhovita, ljubazna, u otvorenoj vezi na daljinu… Sve sam joj rekla o svojoj situaciji, ona je navodno razumela, ali odmah je počela aktivno da me pritiska. Po više sati dnevno provodile smo na četu ili u razgovoru.

Iako u različitim vremenskim zonama, osećalo se da ima hemije između nas. Obično sam ja bila ta koja zavodi, ali ovde je bilo sasvim suprotno. Laskala mi je, slala mi divne poruke za dobro jutro, tvrdila da je zanima moj rad, pričala o Rupi Kaur. Kad sam joj rekla da me brine koliko se emotivno vezujem za nju, da nisam spremna za nešto ovako intenzivno, citirala mi je Bukovskog: „Ili želim ceo svet, ili ne želim ništa“. Sve bi ovo bilo vredno truda ako bismo zajedno mogle da nađemo ljubav.

Posle se ispostavilo da nije čitala Bukovskog, citat je našla na Instagramu. Nije ni znala da je čovek pisac. I dan danas sam sumnjičava kad god mi neko kaže da mu je Kaur omiljena pesnikinja.

Tako je to išlo dva meseca, da bi me onda pozvala da dođem kod nje na nedelju dana. Vozila sam trinaest sati do Ferbenksa. Vreme je bilo toplo, ni oblačka na nebu. Jun na Severu, sredina leta, a ja sam krenula da upoznam ženu za kojom sam bila luda. Ne pamtim da sam se mnogo srećnija negde vozila.

A sad, evo me ovde. Slušam pijanu buržujku koja mi priča kako je se pijana ušunjala kroz prozor u sobu svoje maloletne ljubavnice, da bi ih njeni roditelji prekinuli usred seksa. Sakrila se u orman da je ne nađu, kao u lošoj tinejdžerskoj komediji. Ali sve je prošlo OK, kaže ona. Devojčini roditelji su imali razumevanja kad su se smirili i odlučili da je ipak ne prijave policiji.

Završila je priču; vidim da čeka dečije nestrpljivo da joj kažem da je to sve normalno.

Pitam koliko ta devojčica danas ima godina – uvijeno pitam kad se sve to odigralo.

„Ma“, kaže ona opušteno dok maše kelneru da donese novu turu. „Tridesetak valjda. Tu negde kao i ti.“

Taman kad sam mislila da ne može gore.

Elis kao da ne primećuje koliko mi je neprijatno. Pića stižu, a ona počinje da priča o svom prethodnom dečku. Imali su, ono kao, seksualnu hemiju, znaš? Jeste da je bio oženjen, nisu mogli da budu zajedno, ali žena mu se sve nekako ugojila, znaš, pa je tražio nekog ko se loži na fitnes koliko i Elis.

„Problem je u tome što je imao preveliki kurac. Ono, da se uplašiš“, elaborira ona, vadi telefon, okreće ekran prema meni. „Evo vidi.“

Na selfiju čovek pozira pred ogledalom, visok, mišićav, obrijane glave, i baš kao što je Elis obećala, zastrašujuće velikog penisa.

Klimam učtivo, pijuckam vino. Odjednom mi je frka zbog vrlo eksplicitnih slika koje sam joj slala.

Večeru najzad završavamo, Elis se tetura unutra da plati račun. Čekam pola sata, ali ne mogu da se nateram da pođem da je potražim. Čistač u prolazu vidi da ne znam šta ću, pa kaže da mi je prijateljica za šankom, pije.

Zahvaljujem mu, okrećem se ka reci i gledam patke kako plivaju. Trudim se da ne zaplačem.

Elis izlazi, jedva stoji na nogama. Kezi se i kaže da je naišla ne neke poznanike.

Idemo kod nje, pravo u krevet. Ona pušta neki film i pada u san tako obučena, ni čarape nije svukla. Glasno hrče. Ležim budna i zurim u plafon, dok me pritiska teret propale romantične fantazije.

Sledećeg jutra, saznajem u čemu je problem – odnosno deo problema. Njena navodno otvorena veza u stvari i nije baš tako otvorena, objašnjava ona. Njenoj partnerki smeta što sam kod nje. Elis muči osećaj krivice, užasno joj je teško. Partnerka još od juče ne prestaje da joj šalje poruke.

Ne ide ovo, kaže mi ona. Mrtva-hladna moli me da odem.

Vraćam se u kola i vozim 1,000 kilometara do kuće, skoro direktno. Patetično ironično, sunce se više ne vidi. Nebo je sivo i hladno, kiša pljušti. Ne prestajem da plačem i kritikujem samu sebe. Kako sam samo glupa. Ja sam kriva za sve. Šta to nije u redu sa mnom, zašto ta žena mora da se opije samo da bi podnela moje prisustvo? Kakva sam to osoba kad me samo takve žene privlače?

Do kraja puta, bol i razočaranje pretvorili su se u bes. Shvatam da sam se duže vozila tamo i nazad nego što sam provela u Ferbenksu, na navodnom romantičnom izletu od nedelju dana. Razjarilo me je to.

Grabim telefon, zovem Elis da je napušim – kako, jebote, može da bude tako odvratna prema nekome? Kako može da se tako ponaša prema drugima? Zar joj nije stalo do mene? Mislila sam da je jedna izuzetna osoba.

„Ja jesam izuzetna osoba“, kaže Elis mirno, „nezavisno od toga kako se ponašam. Nisam planirala da sve ovako ispadne.“

Ostajem bez reči. Spuštam slušalicu. Sipam piće, sednem na krevet.

Počnem da se smejem. Ogroman teret mi je pao sa srca. Pijem dok mi uši zuje. Izgleda da sam se ja još dobro prošla.