Kako je ples oko šipke postao najprofesionalniji "amaterski" sport u Srbiji

Pole Sport Open Championship za amatere i profesionalce je prvo međunarodno takmičenje ovog tipa u regionu, a prošle subote se po drugi put održalo u Srbiji u velelepnom zdanju pozorišta i opere Madlenianum. Nisam znala šta da očekujem od ovog događaja osim što znam da o ovoj disciplini sa ogromnom strašću pričaju svi koji su ikada došli u dodir sa njom.

U holu pozorišta u kome se nalaze umetnine u vrednosti od tri moja života, atmosfera je bila svečana ali i razigrano opuštena. Publika svih uzrasta i takmičarke u kostimima čija su tela neretko bila ukrašena body artom šetkale su se holom ulazeći i izlazeći iz pozorišne sale u kojoj se odvijao program od 5 kategorija, tri amaterske i dve profesionalne. U prvom redu za diskretno osvetljenim stolom sedeo je žiri sastavljen od, kasnije ću saznati, vrhunskih Pole sport umetnika, atleta, akrobata, plesača, trenera, izvođača oba pola – Dmitri Fedotova, Bardoci Ilka Maritne i Nikoline Jurišić. Ispred njih, na sceni na kojoj su bile samo dve šipke (statična i rotirajuća) odvijale su se takmičarske tačke.

Ušla sam u salu negde na pola amaterske srednje kategorije i ono što sam videla momentalno me je prikucalo za sedište. To nije bilo samo neko „vrtenje oko šipke i pravljenje poza“ kako su mnogi neupućeni a puni predrasuda spremni da pomisle, ono je bila fuzija audio vizuelnih senzacija koje su me naterale da bodrim takmičarke, strepim za njih, zatvaram oči u strahu da se neće dočekati kako treba, ježim se na zvuk kože koja se pri sklizavanjima tare o šipku i vrpoljim se u stolici u ritmu muzike.

Za uspešnu borbu sa gravitacijom uz pomoć šipke i neverovatnih mišića ljudskog tela, a da bi tačka izgledala što kompaktnije, potrebna je kombinacija elemenata ritmičke gimnastike, akrobatike, plesa i iznad svega mnogo vežbi snage. Uz to potreban je osećaj za performans i pričanje priče uz pomoć pokreta, kostima i odabira muzike koja se te večeri kretala u najširem mogućem spektru od nežnih balada, žestokih bluz i rok rifova, zavodljivih seksi pop bitova, od Dejvida Bovija, Džordža Majkla, Lane Del Rej, hip hopa, filmske muzike, muzike sa japanskim, skandinavskim, afričkim ento motivima pa sve do umilnog glasa Bojane Vinturišević.

Devojke koje su izlazile jedna za drugom na binu bile su najrazličitih uzrasta i građe, a strast za ovim sportom spojila je studentkinje, softver inženjerke, novinarke, arhitektice, umetnice, apotekarke, poljoprivrednice, kreatorke i iznad svega avanturistkinje. Između nastupa svake od njih, dok su se smenjivale devojke koje su čistile šipke i mazale ih magnezijumom užurbano penjući se uz šipku bezbroj puta iznova i iznova, o svakoj takmičarki je bilo pročitano po nešto a mnoge od njih imale su teme svojih tačaka: razumevanje drugog, o letenju i oproštaju kao najboljoj odluci, zavisnosti, ljubavnim odnosima.

U pauzi između kategorija popričala sam prvo sa sutkinjama dok se sudija Dmitri spremao za svoj neverovatni showcase performans koji mi je pokazao kako ova disciplina izgleda kada šipku osvaja muško telo. Osim njegove urnebesne kroskulturne estetike performans je obilovao i brejk dens pokretima, i takvim dedpulovskim letenjem po sceni da sam pomislila da će se u nekom momentu otkinuti šipka te će plafon pasti preko njega, njegovog plišanog jednoroga i helou kiti rančića. Umesto toga, desila se samo salva aplauza, naravno.

I sutkinje Martina i Nikolina, kao kasnije i Dmitri, odmah su istakle oduševljenje neverovatnom organizacijom za koju su zaslužni ljudi koji vode sportski klub Pole Dance Akademiju Beograd, ističući da se u svega par navrata u celom svetu neko takmičenje organizovalo na tako lepom mestu.

- Sjajno je koliko se kompanija opredelilo da budu sponzori ovog događaja u kome se sve zaista odvija po predviđenom planu – rekla mi je Ilka.

Ona je organizatore iz Srbije upoznala kada su došli kod nje na radionicu koju je držala u Budimpešti na Balaton jezeru i od tada su u neprekidnom kontaktu. Pored toga što je i trenerica i licencirana sudijica i sama se takmiči ali je usled povrede ligamenata na ruci na kratkoj pauzi. Martina je inače po vokaciji arhitektica ali je u jednom trenutku morala da se opredeli za samo jedno zanimanje što je značilo oproštaj od arhitekture.

- To u stvari uopšte nije bio težak izbor – govori mi kroz osmeh.

Nikolina mi je sa druge strane otkrila demokratičnost ovog sporta koji zaista prihvata ljude svih aspiracija dok god su dovoljno otovrenog uma, kroz isticanje važnosti toga da amateri i profesionalci nastupaju zajedno.

- Važno je da amateri dobiju priliku da nastupaju na ovakvim pozornicama. Pre par godina oni su obično bili u sobi do ili u nekom drugom prostoru, kao nešto sporedno, ali evo ovde vidimo da to više nije tako. U tome je zapravo i suština cele stvari jer kada oni postanu profesionalci više neće imati tremu ni od pozornice, ni od sudaca. Oni će već da žive to. - govori mi Nikolina, inače iz Zagreba koja već 9 godina vodi svoj studio.

Iako je sport mlad, razvija se jako brzo i sve je više udruženja i asocijacija. Procedura da bilo koji sport postane Olimpijski je jako kompleksna, objasnio mi je kasnije Dimitri, ali se, kako kaže, na tome ozbiljno radi i on vidi da će realizacija tog cilja biti ostvarena kroz možda pet, šest godina.

Istina je da ovaj sport prate i mnoge kontraverze zbog njegovog porekla, ali upravo je to ono što ga po meni čini toliko izuzetnim. Ovo je sport u kojem su dobro došli bukvalno svi, potrebna je samo velika strast iz koje proizilazi neverovatna kreativnost i beskonačno divljenje za sve ono što ljudsko telo može postići kada je slobodno. Istinski slobodno.

Još fotografija možete pogledati dole: