Dirljive fotografije lepota Kolumbije u doba razdora

2011. godine, američki fotograf Metju O'Brajan je otputovao u Akandi, primorski grad u oblasti Čoko, u Kolumbiji. Tamo je sreo grupu domorodačke dece iz plemena Embera, koja su se igrala pokraj reke. Slikao ih je svojim fotoaparatom Polaroid 690. Dok su deca gledala kako se njihovi portreti razvijaju, njihov otac, koji je bio u blizini, pitao ga je da li može da zadrži neke od fotografija. O'Brajan je pristao. Umotao je polaroide u papir od sveske da bi ih sačuvao, i gledao kako porodica odlazi u šumu.

Naravno, O'Brajen je i za sebe zadržao neke od fotografija iz Akandija. One su među mnogima koje je uvrstio u svoju knjigu No Dar Papaya, kolekciju polaroida koje je snimio u Kolumbiji od 2003. do 2013.

Tokom trajanja te decenije, u kolumbijskim vestima su dominirale priče o ratu, kokainu, krijumčarenju i nasilju. Tragični prizori su zapravo postali toliko uobičajeni ljudima iz Kolumbije, da imaju i reč za njih: pornomiseria – „pornografija nesreće". Ali kada je O'Brajen pokazao svoje rane polaroide jednoj kolumbijskoj koleginici, ona se iznenadila time što nisu pornomiseria.

On nije svesno rešio da fotografiše lepotu i velikodušnost Kolumbije kao kontrast fotografijama kriminala i okrutnosti, ali negde usput se ispostavilo da je baš to i uradio.

O'Brajen je svoj Polaroid 690 osvojio na jednom takmičenju tokom devedesetih godina. Ali čak i tada, to je bio neuobičajen fotoaparat. On kaže da je težak za korišćenje, delom i zbog toga što je nekarakteristično suženog polja delovanja. Sa digitalnim fotoaparatom, O'Brajen može da snimi neograničen broj portreta. Ali sa ovim instant fotoaparatom, mora pažljivo da odabere trenutak. 2008. godine, negde na polovini projekta za ovu knjigu, film za ovaj aparat je prestao da se proizvodi.

Pipava mehanika aparata i nestašica filma su prinudili O'Brajena da uspori, i da se svaki snimak računa. Ljudi su primećivali taj aparat, i to mu je pružilo priliku da bude u interakciji sa svojim modelima. Dopuštao im je da poziraju onako kako žele da se predstave.

Na jednom od omiljenih umetnikovog portreta je mali dečak u Punta Galinasu, u La Gvahiri, koji drži štap sa točkovima na krajevima. Kada ga je O'Brajen pitao za to, dečak mu je rekao, „To je moja igračka". To je bila zabačena oblast, i kada deca žele da se zabave, moraju sama sebi da naprave igračke. „Bio je ponosan", priseća se fotograf.

No Dar Papaya je vesela knjiga, ali O'Brajen ne gleda na Kolumbiju kroz ružičaste naočari. Iako su Revolucionarne Oružane Snage Kolumbije (FARC) u novembru 2016. potpisale primirje sa kolumbijskom vladom, druge oružane grupe i dalje dejstvuju. O'Brajen situaciju opisuje kao „neizvesnu". I dalje čita o vođama radnika i organizatorima seljaka koje su masakrirale paravojne ekstremne desničarske grupe, i još uvek od svojih kolumbijskih prijatelja iz prve ruke sluša svedočenja o zverstvima.

I sam fotograf je osetio nešto od tog straha. 2010. godine su mu nožem pretila i opljačkala ga neka tri čoveka. „Bili su spremni da me ubiju zbog mobilnog koji je koštao 20 dolara", piše on u svojoj knjizi.
Ako niste Kolumbijac, možda bi vam bilo teško da primetite bilo kakave naznake tog straha u O'Brajenovoj knjizi. S druge strane, ljudi iz Kolumbije će razumeti značaj naziva knjige, i u njemu će prepoznati odavanje priznanja za neke od njihovih zajedničkih trauma.

No Dar Papaya bukvalno znači „Ne daj papaju". Kao idiom, ovaj izraz služi kao upozorenje da ne pokazuješ nikakve znake slabosti. Drugim rečima, uvek budi na oprezu i drži otvorene oči. Ili, kao što to O'Brajen kaže, „Ne budi laka meta".

Tokom rada na ovom projektu, O'Brajen je gledao kako se Kolumbija menja. Kada njegovi prijatelji iz Kolumbije gledaju njegove ranije radove, brzo ističu kako je danas drugačije. Na primer, policajci više ne nose uniforme kakve su nosili 2003. Tada su se turisti klonili putovanja u Kolumbiju. Sada su hosteli prepuni mladih bekpekera.

Fotograf kaže da je spreman da ide dalje i poseti neko drugo mesto, ali ima nostalgična osećanja prema ovoj zemlji. Šest meseci je živeo u jednom stanu u Medeljinu, i nedostaje mu ceđenje soka od lulua i kupovajnje arepe na lokalnoj uličnoj tezgi. Hlebno drvo je prvi put probao u San Andresu. U jednom trenutku, u Kolumbiji je imao i devojku, i ima lepa sećanja na vreme koje su proveli zajedno.

O'Brajen je uspeo da ostane u kontaktu sa nekim od svojih modela, ali nažalost, ne zna šta je bilo sa porodicom Embera koju je upoznao u Akandiju. Širom Kolumbije, hiljadama domorodaca nasiljem prete nelegalne naoružane grupacije i teraju ih iz njihovih domova. O'Brajen nije zaboravio taj blaženi dan pored reke, i koliko im je bilo drago kada im je poklonio polaroide. „Volim da mislim da još uvek negde imaju te fotografije", kaže mi fotograf. „Mogli bi da ih imaju".

No Dar Papaya možete naći ovde .

Kliknite ovde da posetite sajt Metjua O'Brajana.