Filmovi

Zašto smo toliko opsednuti seksi monstrumima?

„Oblik vode“ je prvi film o seksu žene i čoveka-ribe koji je uzeo Zlatni globus za najbolju režiju, ali nije prva priča o zavodljivim čudovištima.
18.1.18
Ljubaznošću Fox Searchlight

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Broadly.

Giljermo Del Toro je smatrao da je za „stvorenje iz crne lagune“ iz filma The Shape of Water najvažnije da ima dobro dupe. „Neka bude seksi“, preneo je zahtev režisera dizajner Mark Hil za NYT. “Giljermo je odlučno zahtevao da mu napravimo seksi dupe“, objašnjava Hil, koji za Wired dodaje da je Del Toro nosio sa sobom sliku ove stražnjice kako bi se prijatelje i članove porodice pitao da li im je dovoljno atraktivno.

Reklame

Kreativni tim našao je pravu ravnotežu između monstruoznog i seksepilnog. Stvorenje – koje u filmu zovu samo the The Asset – ima peraja, animalne instinkte, i neobičan penis čija nam je funkcija potanko objašnjena, ali nekako je ipak privlačan, i to sa namerom. Njegovo riblje lice autori su mesecima brižljivo doterivali kako bi imalo savršen nos, savršen razmak između očiju, i savršeno pozicionirane škrge.

Sve ovo se, pretpostavljamo, izvodilo kako bi se publici dočaralo zašto se u stvorenje žene zaljubljuju. Del Toro nije hteo da romantični podzaplet ostavi utisak „bestijalnosti i perverzije“, kaže on za Wired. Hteo je da nam odmah bude jasno šta u stvorenju vidi lik Elize (Seli Hokins), čistačice iz postrojenja u kom je ono zarobljeno. A i nije sve samo u dupetu: sa „Asetom“ je lako saosećati – zatvorenik je sistema kome nije zaista stalo ni do njegove inteligencije ni do njegovog potencijala. Kasnije otkrivamo da je komunikativan, brižan, i pun ljubavi.

Ipak, mnogima je bio odbojan. Gamespot kritičar sugeriše da je apsurdno očekivati da bi se žena zaljubila u riboliko čudovište: „Jedna stvar je zahtevati od publike da poveruje u bajku, a sasvim druga ponuditi im lik inače normalno žene koja se iz očaja okreće stvorenju nesposobnom da preživi na kopnu – zar baš nijednog normalnog muškarca nije mogla da nađe?“ Sličnu konfuziju izražava i Baltimore Magazine koji film zove „međuvrsnom pornografijom“.

Reklame

Istini za volju, ne postoji ništa naročito revolucionarno ili nekonvencionalno u konceptu seksi monstruma. Ljudi vekovima unazad natprirodna bića dovode u erotični kontekst, mitologija je takvih primera puna: mađarski liderc pije krv kroz seks: đavolje leptirice zavode u snovima; sirene pesmom mame mornare; brazilski encantado delfin pretvara se u ljudsko biće radi parenja. I naravno tu je Drakula, slavni vampir poznat po tome što kvari neokaljane device i pretvara ih u pomahnitale krvožedne manijake.

„Giljermo je odlučno zahtevao da mu napravimo seksi dupe“

Ovakve priče obično su poučne, nekad i sablasne, predstavljaju nam seks sa čudovištem kao egzistencijalnu pretnju. U svakoj od njih, ko god podlegne zavodljivim čarima natprirodnog bića završi ili mrtav, ili posednut, ili demonski bremenit. Ali najveći izvor straha ne leži u mogućnosti da nas neko čudovište na prevaru odvuče u krevet, već u mogućnosti da ga sami potražimo, da nam se dopadne, i što je najgore da se poistovetimo sa monstruoznim zavodnikom.

„Tradicionalna čudovišta koja stvaramo takođe predstavljaju nas same, našu mračnu stranu koju pokušavamo da poreknemo i uništimo, tvrde Džon G. Nahbar i Kevin Lose u uvodu u esej Voltera Evansa, Monster Movies: A Sexual Theory. „Čudovišta odražavaju kako problem seksualnosti tako i potrebu društva da te porive prihvati i iskontroliše.“

Tim porivima, tvrdi Evans, može se zavladati samo kroz nasilje – vampiru kolac u srce, Frankenštajnovom čudovištu lomača, King Konga spucati sa vrha zgrade, uzalud im pokušaji da se povežu sa ljudima, bilo seksualno ili ne. Tradicionalne priče obično se završavaju društveno prihvatljivim, interhumanim brakom. To nije „bezvezni kliše“, kaže Evans, već ideološki postulat tradicionalnog jedinstva. „Samo kroz brak Henri Frankenštajn može odagnati perverznu potrebu da eksperimentiše na leševima. Samo udajom Mina Harker može pobeći iz kandži svog ljubavnika [Drakule] (…) brakom se seksualnost pripitomljuje i osveštava.”

Bela Lugoši kao Drakula; via Wikipedia

Ipak, duh identifikacije sa monstruoznim ostaje u nama, pa ga sada direktno koriste priče o čudovištima. U „Frankenštajnu“, Meri Šeli je stvorila prvo romantično čudovište vredno sažaljenja; ovaj izgnanik je na početku romana samo telesno monstruozan – fizički deformisan, sagrađen od leševa, ali perceptivan i radoznao, željan znanja o ljudskom rodu. Tek ga gađenje na koje među ljudima nailazi čini zaista monstruoznim: „Čim sam ušao deca su zavrištala, a jedna od žena se onesvestila“, objašnjava Stvorenje kako mu je srce otvrdlo: „Ako ne mogu da u njima izazovem ljubav, izazvaću strah!“

Od vremena Frankenštajna, videli smo brojna druga čudovišta sa kojima smo saosećali. Čuveno „Stvorenje iz Crne lagune“ takođe je tražilo kontakt sa ljudima. Profesor Konstantin Verevi sa Univerziteta Monaš u Melburnu citira autore ovog filma iz 1954.: „Želeli smo da delije u neku ruku humano – ono voli devojku, ali svi ga mrze!“ Ljudska strana monstruma bila je direktan uzrok popularnosti ovog nezaboravnog lika. Kako u drugom filmu godinu dana kasnije komentariše Merilin Monro, „Jeste strašno ali ne i loše. Mislim da je samo htelo da ga neko voli, da nekom bude potrebno“. (Emocije na stranu, naslovno stvorenje na kraju filma ipak nepovratno tone u dubinu dok heroinu spasavaju tri ljudska lika.)

„Stvorenje iz Crne lagune“ promo, via Wikipedia

Može se reći da je stvorenje iz The Shape of Water kombinacija onog Frankenštajnovog i onog iz Crne lagune – izgleda neljudski, ali teži za nečim višim. “Kad sam bio mali, ja sam uvek navijao za čudovišta“, objašnjava Del Toro za Variety. „Hteo sam da snimim film u kom monstrum pobedi. U normalnom filmu, scena u kojoj heroj odnosi lepoticu u rukama bila bi snimljena sa nekim lepo skockanim belcem. Ovde gledamo stvari iz nekog drugog ugla, pa je takav lik u stvari negativac. Meni su takve priče interesantne.“

Iako „Oblik vode“ nije prvi film koji seksualizuje/humanizuje čudovišta, on ipak nudi jednu novinu: U ovoj priči žena bira monstruma a ne on nju. Zver se na kraju ne pretvara u princa, nema korektivnog braka. Umesto toga, u poslednjoj trećini filma Elizina prijateljica Zelda (Oktavija Spenser) njihovu vezu tretira kao sasvim normalnu, pita je kako seks funkcioniše i kako im je bilo prvi put. Komšija Džajls (Ričard Dženkins) u početku je sumnjičav, ne želi da učestvuje u spasavanju, ali ipak preuzima taj rizik kad shvati da njegova prijateljica to stvorenje iskreno voli.

Reklame

Čudovišta u medijima imaju posebno mesto: odrazi kulturno-psiho-seksualnih strepnji, nude nam priliku da se sa tim strahovima izborimo bez direktne identifikacije. Ma koliko seksi ili simpatično ono bilo, stvorenje gotovo nikad ne završi sa devojkom. Ovaj običaj „Oblik vode“ krši, pa odnos između dvoje protagonista predstavlja kao jedini funkcionalan u celom filmu. Zelda npr. nije u ljubavi sa mužem, dok gej sused Džajls krije svoju seksualnost. Pravi negativac u filmu Ričard Striklend (Majkl Šenon) prikazan je kako svoju suprugu domaćicu koristi za neprijatno agresivan seks.

Eliza bukvalno prigrli svoje čudovište, metaforu naše tamne strane, i tako oslobođena represije koja vlada svim ostalim likovima otkriva neslućene mogućnosti. „Pravo čudo je način na koji Seli gleda Amfibijca“, kaže Del Toro. „U očima joj se vidi emocija. Svi drugi likovi u filmu, iako sposobni da verbalno komuniciraju, to rade sa poteškoćom. Samo dvoje neverbalnih ljubavnika komunicira besprekorno.“

JOŠ NA VICE.COM:

Mila Turajlić: Moj film nije film o "drugoj Srbiji"

Horor priče sa snimanja filmova

Zeleni Goblin Vilijema Dafoa je najbolji negativac u superherojskim filmovima