Odrastanje

Spisateljice iz Srbije o omiljenim romanima koje su čitale tokom odrastanja

"U svim tim romanima koje koje sam gutala skoro da nije bilo devojčica, sve vreme smo se identifikovale sa dečacima".
22.1.18
lična arhiva Ognjenke Lakićević

Najviše knjiga o odrastanju pročitala sam posle odrastanja. Zbog halapljivog gutanja slova Alis Manro i Elene Ferante i upijanja njihovih dogodovština, tek nedavno sam skroz skapirala koliko mi je taj period bio ranjiv, osetljiv i inspirativan, a koliko nas neke spordene stvari tokom njega zapravo oblikuju, poput čitanja knjiga. Već u svojoj prvoj knjizi Elena Ferante pravi omaž romanu Male žene pišući o junakinjama iz Napulja koje čitaju ovaj roman i maštare o budućnosti i uspehu. Nakon čitanja ovih romana shvatila sam kako mi je jedina junakinja o kojoj sam čitala u detinjstvu bila Hajdi, koja mi je posve bila prilično dosadna, a glavni utisak posle čitanja bio da ogladnim jer je jedino što je valjalo tu bili opisi planinskih obroka.

Reklame

Moje detinjstvo obeležile su uglavnom knjige o dečačkom odrastanju i dečačkim bandama: od Adrijana Mola, svih delova Hajduka, preko Sinjeg Galeba i Orlovi rano lete. Čitala sam često i Mikijev zabavnik i jedva čekala epizodnu ulogu Mini ili Pate jer su mi one bile zanimljivije. Jedva sam čekala neki ženski lik kako bi iole mogla da se poistovetim sa njim. Nažalost, princeze su uglavnom dolazile na kraju bajki kao neka vrsta trofeja, ili su spavale tokom cele priče, ili ih uopšte nije ni bilo.

Razgovarala sam sa poznatim spisateljicama iz Srbije o omiljenim romanima koje su one čitale i načinu na koji su uticali na njih.

Ognjenka Lakićević

Kad god mi se dešavalo nešto važno, pamtila bih uglavnom samo osećanje i informacije iz spoljnog sveta. Samog događaja bih se slabo sećala. To se odnosi i na knjige: pamtim omote, gde sam bila kada sam neku čitala, koje je bilo godišnje doba, šta sam imala obučeno i kako sam se osećala. Isprva sam, naravno, volela bajke i priče. Jedan od prvih lomova života bila je Andersonova Devojčica sa šibicama. I dalje mi se umire kad pomislim na to. Vremenom sam saznala da nisam jedina i to me je jako utešilo. Strašna priča.

S godinama sam volela sam što realnije tekstove, nisu me mnogo zanimale fantazije ili akciona tematika. Već u ranoj osnovnoj školi sam volela knjige koje se bave emocijama, unutrašnjim svetom junaka, priče o usamljenicima ili neprilagođenima, pravednicima koji su sami protiv svih, knjige u kojima je jasna borba između dobra i zla, one kojima je glavni lik obično nekako ugrožen, neretko siromašan, ali moralno stabilan i nepotkupljiv, i onda se zajedno sa njima borim za pravdu. Ove knjige su toliko uticale na mene da sam onda pisala kao svoje romane po ugledu na pročitane u kojima je glavna junakinja neka napredna verzija mene koja spašava tu neku dobru osobu u nevolji (i obavezno neku životinju) i posle mnogo muka dobro pobedi. Uglavnom sam birala romane u kojima je glavni lik žena ili devojčica, verovatno zbog očiglednije identifikacije. Obožavala sam knjige Mala Toto, Jadnici, Džejn Ejr, Poniženi i uvređeni, Njetočka Njezvanova, Male žene, Tata, ti si lud, Mama, volim te…

Jelena Lengold

Moja najomiljenija knjiga u detinjstvu zvala se "Seviljska lepeza", napisao ju je francuski pisac Pol-Žak Bonzon. Presrećna sam što je i dalje imam! To nije bila knjiga sa srećnim krajem, ali je njena poruka da za pravu ljubav ima smisla uložiti i svoj život.

Čitala sam je kad sam tek pošla u školu, otprilike sa 6-7 godina, sećam se da još nisam znala latinicu i da mi je deda čitao ovu knjigu svake večeri, sigurno smo je pročitali mnogo puta. Spremam se da je jednom u ovim godinama pročitam ponovo, dugo je nisam čitala, ali sećam se da je bila duboka, tužna i razorna za moje dečije srce. Knjige poput ove formiraju naš sistem vrednosti. A možda je i obratno, možda sam se ja toliko zaljubila kao dete u ovu knjigu baš zato što je nalegla na onu mene kakva ću jednom postati.

Reklame

Gledano sa ove distance, izgleda da sam od rođenja bila predodređena za neizlečivu romantiku i izvesnu dozu fatalizma.

Ana Vučković Denčić

Kada pomislim na knjige o odrastanju, naravno, prvo mi na pamet padnu Lovac u žitu, Ubiti pticu rugalicu, Dečaci Pavlove ulice ili najskorija serija knjiga Elene Ferante. Ipak, to bi, iako je sve to tačno, bio odgovor na prvu loptu, jer su knjige o odrastanju, koje su obeležile moje odrastanje ipak neke druge. Devojčice moje generacije mnogo su volele priču Četiri sestre Lujze Alkot, koja je izlašla u okviru knjige Ja volim klasike. Govorila je o dogodovštinama sestara u tinejdžerskom dobu, od kojih neke već razmišljaju o udaji, a neke o prvim zaljubljivanjima, haljinama i školskim obavezama. Začudilo me je kada sam kasnije saznala da je ta priča pisana krajem 19. veka, zvučala je vrlo moderno.

Kao svoju omiljenu knjigu o odrastanju izdvojila bih knjigu Muškarača izvesne Nene Radulović, koju sam dobila za rođendan sa pet ili šest godina. Knjiga prati život devojčice iz Pančeva, koja sa svojim isključivo muškim društvom luta uz Tamiš. Sve se događa za vreme Drugog svetskog rata, pa osim o dečijim igrama i odranim kolenima, saznajemo iz dečije perspektive zašto tate nema kod kuće, zašto je mama zabrinuta, kako se običan čovek trudi da normalno živi. Iz današnje perspektive ovu knjigu volim, jer se u njoj sudaraju dva sveta – nevini i ranjivi dečiji i grubi svet odraslih, u kome je moguć rat. Ali kao dete, volela sam je, jer je desetogodišnja devojčica za mene bila neka vrsta uzora, bila je maštovita i slobodna, živela je pored neke čudne reke, za koju će mi mama objasniti kako nije tako daleko od Beograda, iako je meni delovala egzotično.

Detinjstvo je jedna od tema koje me opsedaju. U gotovo svemu što sam pisala referisala sam se na prošlost i svoja prva sećanja. Nije samo to što mislim da je detinjstvo raskošno doživljajima dobar poligon za pisanje ili stvaranje bilo koje vrste, već je za mene to možda i najvažnija tema, odakle sve kreće. Zato npr. volim i Rane jade. I nešto što trenutno pišem je u velikoj meri posvećeno odrastanju.

Ana Marija Grbić

Kada sam bila baš mala volela sam Orlovi rano leto i čitala sam tu knjigu verovatno više od trideset puta (kao i ona monstruozna dva nastavka gde u ratu poginu i deca i konj i sve sveto). Druga knjiga je Mi deca sa stanice ZOO. Tada su mladi i liberalniji roditelji masovno davali deci tu knjigu kako bi se kao edukovali. Mislim da sam Decu čitala u šestom osnovne i naučila me je, tada, da je drogiranje verovatno najlepša stvar na svetu i jedan prirodni nastavak na detinjstvo jer je jedini životni put koji može održati intenzitet života koga si u tom detinjstvu iskusio. Na sreću nije toliko uticala na ostatak mog slabointenzivnog života a na još veću sreću slabo je uticala i na ono što pišem. Teško je naći knjigu koju volite dovoljno ali ne i previše jer jedino iz takvih knjiga pokupite nešto tu i tamo.

Te knjige mi nimalo nisu važne sada, a strahovito su važne u tom trenutku.

Reklame

Scena koje ću uvek da se sećam je kad je Kristijana prvi put uzela hors. Godinama kasnije sam je prepoznala u Umi Turman u Pretparačkim pričama.

Dragoslava Barzut

U vreme kada je moja generacija odrastala ('84, orvelovska generacija) osim što je godine kada smo krenuli u prvi razred počeo rat, a i nismo bili pioniri i pionirke, još uvek je u knjižicama pisalo srpsko-hrvatski jezik. U Hrvatskoj je u to veme pisalo hrvatsko-srpski jezik. Tako da je štivo bilo jugoslovensko, mada se menjalo kako smo prolazili razrede. Tako su moje omiljene knjige bile iz tog doba. Ako bih morala da izdvojim jednu knjigu pored Diznijeve knjige sa reportažama o evropskim zemljama, to je bila knjiga Mali pirat. Ne sećam se više tače fabule ali je atmosfera ostala dominantna do danas, a to je kriterijum da je knjiga zaista dobra. Mali pirat koji je usred napada gusara osudjen da bude veliki pirat i bori se za ljubav..

Čitala sam je u drugom ili trećem razredu. Sećam se da sam plakala zajedno sa glavim junakom krišom ispod stola. Sve što pročitamo a da nas promeni, znači da je reč o dobroj literaturi. Mali pirat definitivno to jeste. Ovakve knjige su izuzetno važne, osim što otvaraju sobe u dečijim glavama, one razvijaju vrednosti i interesovanje, što je jedan od preduslova za kasniji sadržajniji i zabavniji život.

Jasna Dimitrijević

Čini mi se da sam najdraže knjige o odrastanju pročitala tek nakon što sam prerasla taj narativ. Ne znam zašto me privlači proza o formativnim godinama, moguće da sam propustila da savladam neke lekcije u tom periodu, pa mu se zato ponovo vraćam. Jako su mi dragi romani Komplikovana dobrota Mirijam Tevs i Leto kada sam naučila da letim Jasminke Petrović, mislim da bi mi u adolescenciji takva literatura puno značila. U tom periodu istraživanja i traženja čitala sam i Tajni dnevnik Adrijana Mola, Mi, deca sa kolodvora ZOO i Alana Forda iz kolekcije stripova starijeg brata, zatim Džejn Ejr, Hajduk u Beogradu i romane Agate Kristi… Na prelazu detinjstva u pubertet obožavala sam avanturističke romane o „dečačkim“ družinama. Kada smo nas četiri drugarice formirale neku svoju družinu, nazvale smo je Mali pirat, po romanu Ante Staničića, a kodekse smo utvrdile po uzoru na Dečake Pavlove ulice. I tu se desilo jedna bitna spoznaja: u svim tim romanima koje koje sam gutala skoro da nije bilo devojčica, sve vreme smo se identifikovale sa dečacima. Zapravo, najčešće je bila samo jedna, najodvažnija, i sećam se da sam se jako plašila da u životu neću uspeti da budem dovoljno izuzetna da bih mogla da uđem u društvo kojem bih želela da pripadam. Onda sam primetila još jedan princip: devojčice koje su uspevale da se priključe družini najčešće su bile simpatije vođa dečaka. I to je rodilo novi nivo spoznaje i straha – da neću biti dovoljno dopadljiva da bih bila prihvaćena. Užasno mi je bilo važno da pronađem neko svoje mesto ovakva kakva jesam i takvi su mi ženski likovi baš nedostajali. Čini mi se da me je to opredelilo da se upustim u introvertnije narative, poput Adrijana Mola. On je bio neko poput mene, nesnađen, uplašen da se sasvim otkrije u svom okruženju.

Mirjana Narandžić

Sama činjenica da sam rođena 1992. godine, smešta me u tu neku "Hogvorts" generaciju. Dakle, prva asocijacija na pojam književnost u korelaciji sa pojmom detinjstvo, mi je "Hari Poter" Džoan Ketlin Rouling. Ne mislim da je ta knjiga konkretno uticala na moje pisanje, ali verovatno jeste na formiranje nekakvog drugačijeg pogleda na svet, u prvom redu tu mislim na ideju o polarizaciji na dobro i zlo, koju nije uvek jednostavno napraviti, a koju sam već, donekle, imala zahvaljujući Star Wars filmovima.

Ako govorimo o nekom kasnijem periodu, to su "Rani jadi" Danila Kiša, ja se sad više i ne sećam da li su oni bili u lektiri, mislim da neka priča jeste svakako, pa sam ja tako i došla verovatno do čitave zbirke. Sećam se koliko me je fascinirala inicijalna priča "S jeseni, kada počnu vetrovi", odnosno, to kako Kiš pasus počinje slikom dečaka koji skuplja kestenove, a završava slikom njegove sahrane "u malom pozlaćenom sanduku". Ta atmosfera koju, tek sada kada mi je postavljeno ovo pitanje shvatam, "vučem" od Andreasa Sama, zapravo provejava kroz čitavu moju zbirku "Nema veze", te mi je u tom smislu izuzetno važna, a takođe je to bio moj prvi susret sa Kišom, čija će i ostala dela na ovaj ili onaj način uticati na ono što pišem.

Još na VICE.com:

Pitali smo ljude u Beogradu kojih lektira se sećaju i zašto

Domaći pisci i spisateljice o romanima koje nikad nisu napisali

Rumena Bužarovska za VICE o ženskom pismu, braku i bestseleru "Moj muž"