Žrtve porodičnog nasilja kriju ožiljke tetovažama

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na BROADLY

Ruska umetnica Ženja Zahar došla je na ideju da tetovažama pokrije tragove porodičnog nasilja 2016. godine, zahvaljujući projektu Flavije Karvaljo pod naslovom A Pele da Flor („Koža cveta“ na portugalskom).

„Samo sam sledila njen primer“, kaže Zahar. „Nisam očekivala ovoliku potražnju. Nisam znala koliko žena pati od ovoga.“ U Rusiji, nasilje u porodici uzima 12,000 života godišnje. Vladimir Putin je prošle godine čak dekriminalizovao neke vidove nasilja – sada se nasilnici kojima je prvi put da tuku ženu kažnjavaju novčano sa po 30,000 rubalja (500 dolara) ili pritvorom u trajanju do 15 dana.

Tokom prethodne dve godine, Zahar je besplatno istetovirala dvestotinak žena. Trenutno prikuplja sredstva kako bi pomogla i drugim žrtvama nasilja. „Divno je videti koliko se moćno ove žene osećaju posle tetoviranja. I samo po sebi, to je vredno truda.“

Fotografkinja Klaudija Janke posetila je grad po imenu Ufa na zapadu Rusije gde se nalazi salon Ženje Zahar, i razgovarala sa nekim od njenih mušterija.

Bivšeg dečka sam upoznala sa 17 godina. U početku je sve bilo u redu, ali naglo se promenio pošto je počeo da pije na poslu.

Nije mogao da se kontroliše, postao je agresivan i bezrazložno ljubomoran. Počeli smo sve češće da se svađamo, a sa vremenom je prešlo i na fizičko razračunavanje. Par puta me je istukao – hvala bogu, ne previše ozbiljno – a par meseci kasnije sve je postalo još mnogo gore.

Jednom smo se u kupatilu svađali oko njegovog pijanstva. On mi je oteo peglu za kosu i tako vrelu prislonio mi je na ruku. Još imam ožiljak na nadlaktici.

Nešto kasnije me je po prvi put posekao. Svađali smo se u kuhinji, a on je dograbio nož i počeo da me seče po ruci. Oseća se i danas kad je savijem.

Kad me je drugi put posekao, i to po stomaku, odlučila sam da ga ostavim. Sva njegova obećanja da će se promeniti i ostaviti piće trajala su po dve nedelje, maksimalno mesec dana.

Ženama koje trpe nasilje u porodici savetovala bih da prestanu da ga trpe. Nemojte da ste strpljive, nemojte da mislite da je to sve normalno. Ne zatvarajte oči. Morate nešto da uradite, ako ništa drugo onda ga prosto ostavite.

Bila sam među prvim ženama koje je Ženja istetovirala u sklopu tog projekta. Mislim da je važno to što radi. Žene uz njenu pomoć mogu da pokriju ožiljke i bar delimično zaborave svoju ružnu prošlost. Ja ne želim da ih gledam. Podsećali bi me na prošlost, da nisu preko njih ove lepe slike.

Meni je bilo sedamnaest, njemu dvadeset tri. Zajedno smo proveli dve godine u malom mestu na periferiji Ufe. Bila sam zaljubljena, zavisila sam od njega. Čak bi mi govorio, „Mogu da ti radim šta hoću, a ti bi me opet volela.“

Kad je postao nasilan htela sam da pobegnem, ali on me je pratio i nadzirao sve što radim. Jednom me je pijan tako jako udario da sam se onesvestila, a kad sam se probudila on mi je sedeo na grudima i sekao me nožem.

I ranije se dešavalo da me poseče, ali tom prilikom zamalo da me ubije. Posekotine su bile duboke jer nisam mogla ni da se branim ni da bežim. Još je bio lukav pa me je sekao samo po levoj ruci – da neko vidi, pomislio bi da sam pokušavala da se ubijem.

Nisam zvala policiju, ipak je to malo selo, nisam htela da se raščuje kako živimo. Ovde u Rusiji ljudi kažu „ko se bije, taj se voli“. Morala sam sama da rešim problem.

Ubedila sam ga da me pusti da odem do drugarice, ali umesto toga otišla sam na stanicu i odvezla se do grada. Nisam ni sa kim iz sela bila u kontaktu, promenila sam broj telefona, započela novi život. On je pokušao da me nađe ali nije uspeo. Ne znam gde je danas, kao da je nestao.

Jedno vreme sam bila paranoična, mislila da će on da iskrsne odnekud, ali sad sam dobro. Već šest godina sam u braku, to iskustvo je daleko iza mene, ali me i dalje nekako opterećuje. Kad sam kontaktirala Ženju, bilo mi je teško da stavim na papir sve što mi je radio. Tetovažu mi je dugo radila, ali sad sam spremna za sve, mogu da ostavim prošlost iza sebe.

Kako je govorila moja baba, jedan je život – zašto bih mislila o prošlosti? Sutra je novi dan.

Nadežda, 34

Ilšata sam upoznala kad mi je bilo sedamnaest godina, on je bio sedam godina stariji. Bili smo zajedno tri godine, sa prekidima. Nije bio privlačan – naprotiv, bio je prilično ružan. Moje drugarice su govorile da sam luda što izlazim sa njim. Ali ja sam ga volela, uselila sam se kod njega. Pred kraj veze sam zatrudnela i rodila ćerku Kamilu.

Bili smo tako zaljubljeni, osećala sam leptiriće u stomaku, ali ubrzo je počelo svašta da se dešava. Ilšat je bio zavisnik, a kad bi mu ponestalo droge postao bi agresivan. Počeo je da me tuče. Jednom sam mu sakrila novac, on se tako naljutio da me je ubo nožem u stomak. Još imam dubok ožiljak.

Tada sam ga po prvi put ostavila. On je posle završio u zatvoru zbog dilovanja, ali ubrzo je izašao sav miran i fin pa sam mu se vratila. A onda je počeo da me peče žarom cigarete. Ja sam mu plakala, molila ga da ostavi droge. On se ljutio, nije hteo da čuje.

Ne znam zašto je to radio. Ni on nije razumeo, posle bi me molio za oproštaj. Kao da je lud, samo bi počeo da radi stvari bez ikakvog razloga. Tada kad me je opekao ostavila sam ga po drugi put i to zauvek. Bila sam u šestom mesecu trudnoće . Znala sam da mi neće biti lako samoj, ali morala sam da odem.

Slučajno sam čula za Ženjin projekat. Ranije sam mislila da samo ja imam takve probleme, da druge ljude jednostavno nije briga. Ona mi je bila kao psihijatar. Ispričala sam joj celu priču, otvorila dušu. Sa svojim prijateljima nikad nisam moga da budem emotivno otvorena. Oni bi me osuđivali, govorila da sam glupača, da sam sama kriva.

Inače nisam nesigurna osoba, ali posle svega stvarno mi je ponestalo samopouzdanja. Nosim brojne ožiljke. Onaj duboki na stomaku, opekotina na nozi, još nekoliko rana koje sam sama sebi napravila. Htela sam da se ubijem kad god bi me pretukao.

Bilo me je sramota da odem na kupanje. Nikad nisam nosila kratke rukave, čak ni leti.
Nisam se ponosila svojim telom, ali sad sam tako samouverena. Ne ustručavam se da ga pokažem, i telesno i duhovno sam u mnogo boljem stanju.

„Prva tetovaža koju sam uradila pokriva ranu od uboda na grudima. Leptir simbolizuje reinkarnaciju, transformaciju duše. Druga mi je na ruci, tu sam uradila vuka koji po tradiciji [američkih Indijanaca] predstavlja zaštitu. On me čuva.

Denisa znam od svoje dvanaest godine. Jednom me je posle škole uhvatio i rekao „Neću da te pustim dok me ne poljubiš“. Poljubila sam ga i tako mi je postao dečko. Par godina kasnije otišao je na robiju, osam godina. Kad je izašao ja sam već bila razvedena od prvog muža, nisam htela da budemo ništa više od prijatelja. Ali Denis ume da bude baš ubedljiv.

Posle sam zatrudnela sa njim, i bili smo srećni zajedno, ali onda je njegova porodica počela da širi glasine – ubedili su ga beba nije njegova. Jednog dana mi se Denis pojavio na poslu sa drugom, ugurao me za kola, i odveo u obližnji šumarak.

Pili su votku, vezali me za drvo, a pored je bila iskopana rupa. Čula sam kako se dogovaraju šta će sa mnom, planirali su da me tu sahrane. Denis mi je prišao sa nožem u ruci i počeo da mi ga prevlači preko stomaka. Tražio je da priznam da beba nije njegova.

Od stresa mi se smučilo pa sam ga molila da me odveže da bih povratila. Kad je to uradio, ja sam pokušala da pobegnem, ali Denis je dao nož svom drugu koji me je ubo u grudi i zatim ispod ruke dok sam se otimala.

Denis se uspaničio kad je video krv, vratio me u kola i odvezao u bolnicu. Zamalo da izgubim bebu. Denisova majka me je molila da ne kažem [policiji] da je Denis dao nož drugu da me izbode. Pristala sam pod uslovom da mi potpiše zakonsku zabranu prilaska.

On je onda počeo da se drogira, i tada se sve još više iskomplikovalo. Peo bi se uz zgradu do mog prozora, upadao mi noću u stan, pretresao ga, pretio mi, tukao me. Pokušala sam da ga urazumim, pitala ga „Zašto si hteo bebu? Zašto si mi tražio da ti rodim sina?“

On je rekao da ga dete na zanima, da mu treba samo kao garancija da ga neću ostaviti. To me je tako naljutilo da sam ga udarila tiganjem – morao je da ide u bolnicu. Posle su se stvari promenile – postavila sam rešetke na prozore, ugradila čelična vrata tri centimetra debela, kupila velikog psa, i blokirala Denisov broj telefona.

Sledećeg Božića me je pitao za dozvolu da dođe u obdanište da vidi Makara. Bio je vrlo miran, zagrlio me, rekao koliko me voli, izvinio se zbog svega što nam je napravio. Iste noći je završio u bolnici sa potresom mozga. Umro je par dana kasnije. Ja i sad smatram da je zaslužio da umre – šest godina me je mučio.

Znam da nisam jedina kojoj se ovo dešava. Mnogo je žena poput mene, samo se plaše da iznesu svoju priču. Ja sam htela da svoju ispričam kako bi shvatile da nisu same.

Još na VICE:

Kako i čime je potpomognuto nasilje nad ženama u Srbiji

Seksizam i Beograd: Koliko je naš grad planiran i za žene?

"Prisustvujemo galopirajućem trendu mržnje prema ženama"