Kako se kalio crveno-beli čelik: Dejan Radonjić ekskluzivno za VICE

“Kada klubu vratiš slavu, navijaču veru a igraču samopouzdanje, onda si više od trenera, onda si Dejan Radonjić.”

Ovim rečima su svojevremeno navijači Crvene Zvezde čestitali treneru Dejanu Radonjiću rekordnih 276 mečeva na klupi voljenog kluba, i ove reči su, priznaćete, ipak nešto više od pukog sevdaha.

U poslednjih nekoliko godina, klub sa Malog Kalemegdana napravio je veliki iskorak i nakon više decenija postao ponovo bitan igrač kako na regionalnoj, tako i na evropskoj sceni. Danas, evroligaški mečevi Crvene zvezde redovno dobijaju epitet “utakmice nedelje”, a momci u crveno-belom su u minulih pet sezona svojim navijačima više puta dali povod za slavlje.

Jedan od ključnih ljudi vezanih za ovu renesansu, zajedno uz zaslužne rukovodioce i igrače, je i sada bivši trener Dejan Radonjić. Popularni “Radonja” imao je težak start u klubu, i činilo se jedno vreme da je i on samo jedan u nizu loših kadrovskih rešenja po kojima je Zvezda uostalom nekako bila i poznata.

Ali, kada su se kockice poklopile, “Pionir” je ponovo zagrmeo kao ranije. Tim je rastao iz utakmice u utakmicu, iz sezone u sezonu, i postao prepoznatljiv košarkaški brend koji je i danas aktivan.

Dejan više nije trener crveno-belih, ali ga za ovaj klub nedvosmisleno vežu jake emocije i lepe uspomene. Bili smo dovoljno slobodni da ga pozovemo na jedan otvoren razgovor i proćaskamo o svemu što se dešavalo prethodnih sezona. Pitali smo sve ono što smo beležili minule četiri godine, i ono što smo dobili je jedan krajnje unikatan, insajderski pogled na rad u velikom klubu, i uvid u razmišljanje i strategiju trenera istog. Saznali smo neke osnove velikih uspeha koje smo gledali na TV-u ili uživo u halama.

Saznali smo kako je to izgledalo sići bukvalno sa aviona na klupu i boriti se za Evroligu u prvih nedelju dana boravka u klubu, koliko je duboko bilo to dno dosegnuto posle poraza od Cibone, ali i koliko su visoki bili vrhovi osvojeni dogodine protiv Partizana.

Pred vama je, dakle, jedan unikatan artefakt Zvezdine moderne istorije, i priča kojoj ćete se sigurno rado vraćati ako su vam crveno i belo u srcu.

Dame i gospodo, Dejan Radonjić.

VICE Srbija : Dejane, kako si ti uopšte došao do Zvezde. Nekako stičem utisak da si ti bio meta kluba duže nego što se misli.

Dejan Radonjić: Ja sam pred tu sezonu na kraju koje sam došao imao razgovor sa Nebojšom Čovićem. Međutim, imao sam i ugovor sa Budućnosti, koji je isticao na kraju sezone. Pošto Budućnost nije igrala završni turnir ABA Lige, meni je stigao novi poziv, i kako je meni ugovor isticao za dva meseca – a postojao je neki interni dogovor sa upravom podgoričkog kluba – ja sam taj poziv prihvatio.

I došao u situaciju da za nedelju dana igraš „biti il’ ne biti“ meč sa Radničkim.

Taj poziv je meni bio neočekivan u tom trenutku. Ali, ja sam prihvatio. Počeo sam da razmišljam o celoj toj situaciji kad sam stigao u Beogradu. Dan pred utakmicu sa Metalcom, koja je prethodila Radničkom, ja sam upoznavao ekipu. Prvi trening, upoznaješ ljude u klubu, neke sam znao, neke nisam.

Utakmica sa Metalcom je došla brzo, i potpuno zasluženo smo je izgubili. Taj meč je pokazao da mene čeka nimalo lagan posao, ali razmišljao sam u pravcu da se uradi sve što može da bi se cilj plasmana u Evroligu ostvari. O tome se pričalo.

Dani do ABA F4 su protekli u mom upoznavanju sa svim dešavanjima u klubu. Ja sam te sezone dva puta igrao protiv Zvezde, ali nije isto kad si protiv njih i kad uđeš u klub i opipaš malo. Za konkretno upoznavanje, sedam dana je jako malo, tako da sam se fokusirao da popravimo to što može i da se odigra dobar meč i da se uđe u finale.

Objektivno, bila je to jako nezahvalna situacija.

Da li si u nekom trenutku mislio da će te neuspeh u tom meču možda koštati posla?

Ne. Ni u jednom trenutku nisam to pomislio, niti mi je tako nešto predočeno. Ugovor je potpisan na do kraja sezone plus dve godine.

Na kraju te sezone, kroz analizu sam shvatio da je postojao disparitet percepcije realnog stanja i očekivanog. Neki su tada već očekivali da se pobedi Partizan, a to je u tom trenutku po meni bilo nemoguće. Mi smo to pokušali nakon tog ABA F4, imali teško polufinale sa Megom, i zaigrali protiv Partizana u ambijentu koji sam iskreno trebalo da upoznam – da postoje očekivanja da Zvezda mora da osvaja titule, da za to postoje uslovi, da je konačno bolja od Partizana. A Partizan u tom momentu ima strašan tim – Bogdanović, Vesterman, Bertans, Milutinov, Lovernj…

Da se samo vratimo na meč sa Radničkim. Ja sam bio sprečen da gledam TV prenos te utakmice i pratio sam tekstualno kretanje rezultata. Kako je izgledala ta utakmica sa klupe, jer ovako sa kompjuterskog monitora bez slike je bilo krajnje suludo.

Osećaj je drugačiji tada nego nakon dve-tri godine. Ja sam tek došao, i ja nisam imao osećaj koji su drugi imali. Ja sam bio koncentrisan na teren, na igru, na igrače koliko je to moguće…pred meč je vladala neverovatna nervoza. Sećam se kako je za vreme popodnevnog odmora Marko Simonović šetao oko hotela koliko je nervozan bio.

Sad kad sagledam, meni se čini da je meni tada bilo lakše jer ja još nisam ušao u tu priču u potpunosti. Bio sam nepotrošen, i razmišljao sam malo, ovaj…

Svežije?

Ne svežije, nego na način koji je u tom trenutku bio dobar za težinu toga meča.

Sam tok meča je bio…nestrpljenje, nervoza, pa ta završnica…kad smo ih i nekako stigli, imali smo kontru u kojoj smo mogli da rešimo utakmicu, ali čini mi se Branku Laziću je ispala lopta u aut. Ali dobro, košarka je zbog toga i tako interesantna.

U sezoni koja je usledila, 2013-2014, Crvena Zvezda je po prvi put u trinaest godina obezbedila igranje u Evroligi. Kako se sklapao tim za taj novi poduhvat?

Ušlo se u pokušaj izlaska iz sezone u „sledeću sezonu“. To je u Zvezdi neko vreme bilo sasvim normalno, i ja nisam bio uopšte svestan koliko to utiče na čitav ambijent, da posle neuspelog pokušaja svrgavanja Partizana na tron mi prepoznamo da je ovo ta „sledeća sezona“. Trebalo je vući prave poteze koji bi stabilizovali klub, jer jesmo izašli iz neke zone straha i nepoverenja. Morali su brzo da se dovode igrači, i brzo smo krenuli da pravimo selekciju.

Ja sam smatrao da treba da ostane dosta igrača iz prethodne sezone, ne zato što su to najbolji igrači, nego zato što smatram da je trebalo da se začne neki kontinuitet i da se selekcija vrši prirodno, organski. Generalno, ne pričajući sad individualno o nekome, mora postojati pokušaj selekcije koja će biti bolja od prethodne i dovede do željenog rezultata. A to su titula i pobeda nad najvećim rivalom.

Mi smo počeli sezonu porazom od Širokog, i taj poraz je otvorio sve one teme koje postoje već godinama. Svaka pobeda donosila je stabilizaciju i mir, svaki poraz je donosio sumnju, i moj zadatak je bio da se ja sa svime time, kao trener, nekako nosim.

Da li si tada počeo da postaješ svestan pritiska tvoje pozicije? Uzmimo recimo utakmicu u „Pioniru“ protiv Panatinaikosa, tada je baš krenula paljba i preispitivanje.

Ne. Moj stav je, doduše, da je pritisak uvek tu i da ide sa pozicijom, i da postoje neka moja lična očekivanja iz utakmice u utakmicu. Ali pritisak javnosti, ne.

Nisi svestan koliko su te psovali u to vreme?

Ne.

Tada je počela fama o tome da Zvezda ne zna da igra neizvesne završnice.

Mi smo odigrali egal utakmicu sa evropskim prvakom u kojoj smo otišli u produžetak i izgubili. Radi se o sjajnoj ekipi, bili smo ravnopravan rival, ali oni su dobili.

Ali vodili ste dvadeset razlike.

A da nije možda baš to bilo iznenađenje? A sve ostalo ne bi smelo da bude iznenađenje, uzevši u obzir ko je stajao naspram nas. Uz podršku navijača, u fantastičnom ambijentu, mi smo odigrali jako dobro jedan period meča. Međutim, sve ostalo ne bi smelo nikoga da iznenadi. Dobro znate ko je tada igrao za Panatinaikos, kakvi su to igrači.

Međutim, u pravu si, video sam kasnije kako je posle tog meča otvorena jedna od onih „tema“ koje sam spominjao ranije. Tu je recimo bila tema neizvesne završnice. Te teme su se otvarale po potrebi – ako loše odigramo prvu četvrtina, onda je prva četvrtina tema. Pa druga četvrtina. Pa šut za tri poena…raznih „tema“ je tu bilo.

Nakon neuspeha u prvoj fazi Evrolige nastavili ste takmičenje u Evrokupu. Koliko ste vi ozbiljno prišli svemu tome?

Jako ozbiljno. Maksimalno ozbiljna – bila je želja da odigramo najbolje što možemo, i mislim da smo u tome uspeli. Igrali smo polufinale protiv Uniksa.

Ja sam čuo da je bilo nekih problema tokom tog revanša u Kazanju, ne na samoj utakmici nego u uvertiri.

Bilo je problema sa treningom. Mi smo stigli tamo ranije, s obzirom na vremensku razliku i dužinu puta, međutim nismo mogli da imamo trening koji smo želeli. Oni su nam rekli da je postojao neki problem sa salom…ali mislim da to nije uticalo na krajnji ishod. Mi smo u Beogradu odigrali savršenu utakmicu, u Kazanju takvu kakvo jesmo, ali to je značajno iskustvo. Zašto? Pa, posle prve utakmice pohvale su bile…uh, iznenađenje. A posle sedam dana – sve kontra. I sad postoji pitanje, kako pre nedelju dana sve znaš, a posle nedelju dana ništa ne znaš. Vrlo interesantno pitanje, i moralo je proći vremena, a i još ovakvih situacija da bi se to prepoznalo na kvalitetan način.

Mi smo tada imali velikih problema sa povredama. Luka Mitrović je doživeo težu povredu u Novom Mestu protiv Krke, Ivan Radenović je dugo vukao povredu, između dva meča sa Uniksom mi smo morali da vadimo Branka Lazića iz trenažnog procesa kako bi primio plazmu jer je imao povredu koja nije bila bezazlena, i onda se još tokom drugog meča povredio Raško Katić. Mi smo na revanš otišli sa dobrom razlikom, ali je bilo previše povređenih igrača.

O tome se nije pričalo, ja nisam o tome pričao, ali možda je trebalo. Možda bi onda bilo jasnije, ali ja nisam hteo da pričam o tome.

Nakon Uniksa došao je sada već čuveni F4 u Beogradu. Sve te teme koje si spomenuo i koje su se do tada otvarala, u tom momentu postale su širom otvorene. Šta se uopšte desilo na tom meču sa Cibonom?

Pa prvo i pre svega tu su bile povrede. Postojao je mali period za rehabilitaciju, a potrošnja je bila velika, jer smo već nagomilali mnogo utakmica. Taj ritam je bio dosta opterećujući za sve. Mi u tom trenutku nismo baš 100% spremni za nadolazeća iskustva, ali smatramo da uprkos svemu možemo da pobedimo jednu sasvim solidnu Cibonu u Beogradu.

E, onda se desilo ono o čemu se slušalo. Skratile se ruke, smanjio se obruč…

Ne, ne, obruč je tvrd, to želiš da kažeš.

Da, tvrdi obruči, pa Arena, pa ovo pa ono. A u stvari nije bilo ništa od toga. Nikad nije bilo ništa od toga. To su sve izgovori koji su se izmišljali kako bi se skrenula pažnja.

Utakmica je krenula loše po nas. Oni su bili jako motivisani, mi smo odigrali slabije, i taj loš početak je bio najbitniji jer smo na kraju celu utakmicu proveli u jurnjavi. Na kraju mi nismo stigli, i tako nam je taj poraz u neku ruku i obeležio sezonu.

Meni je posle te Cibone ostatak sezone bio totalno antiklimaktičan. Kao da niste morali ni da ga igrate.

Pa nije bilo baš tako.

Ali kad propadne plasman u Evroligu…

S obzirom da se u košarkaškim kuloarima već tada pričalo kako Cibona neće imati mogućnosti da igra dogodine…

To je još tada bilo poznato?

Pa možda i pre samog „Fajnal Fora“. Na dan utakmice protiv Cibone, pa i posle utakmice, ljudi iz same Cibone su nam to rekli. Kako smo mi u regularnom toku bili prvi, mi smo bili svesni da smo sigurno pozvani u slučaju Ciboninog odustajanja.

Pa to sad drastično menja sliku o toj sezoni.

Svejedno smo ostavili loš utisak, nismo uradili to što smo očekivali.

Usledilo je ono istorijsko finale i ona utakmica koja se završila sa koliko, sedam igrača…

Partizan je bio ponovo veoma jak. A atmosfera je bila ponovo – to je ta sezona, sad je trenutak…
Mi smo odigrali dosta dobru prvu utakmicu, i bili smo na putu da pobedimo i pre nego što je došlo do incidenta između Demarkusa Nelsona i Nikole Milutinova. Dalje znate šta se desilo.

Kako izgleda ostatak serije nakon takvog otvaranja iste?

Pa napravio se ambijent u kojem su svi očekivali da Partizan bukvalno neće ni igrati, i da to mi to sigurno uzimamo. Njima su suspendovani Pavlović i Milutinov, nama Nelson…tu su već počele kalkulacije, jer nama je Nelson bio mnogo bitan igrač. Bilo kojeg drugog da su nam isključili, bilo bi lakše, ali od Nelsona je mnogo zavisilo. Mi smo ušli u probleme u drugom meču, oni su nas lako savladali, Bogdanović je odigrao fenomenalno i to se završilo tako kako se završilo.

Ponovo je usledilo razočaranje, i ja sada na to gledam drugačije nego godinu pre. Period koji je usledio bio je prožet razmišljanjima kako i šta dalje.

Da li si u tom momentu možda i razmišljao kako si završio svoju epizodu u Zvezdi?

Pa normalno da da, jer rezultat je bio takav da je u tom momentu sve bilo apsolutno otvoreno. Ali već posle prvog razgovora, ja sam dobio naznake da ostajem. Nekoliko dana posle tog finala, bila je skupština kluba, predsednik je prisustvovao i odluka je bila donesena da nastavljam sa radom. Znao sam da me čeka težak posao.

Samo da zaključimo ovu sezonu – šta je bilo sa Blejkom Šilbom?

Eh šta je bilo…

Da li ti znaš da je Šilbovo ime ušlo bukvalno u narodnu poeziju? Sada se svako preuranjeno odstranjivane stranca iz selekcije naziva „šilbovanjem“.

Ne znam zašto bi to bila neka bitna stvar. To je odluka koja se dešava svugde. Sportski kriterijumi nisu zadovoljeni, i to je prosto. A zašto se to sve povezalo i postavilo na neki drugi način…svaki potez u Zvezdi se mikronalizira, i nosi određenu vrstu opterećenja. Na tebi je kako ćeš to prevazići i još bitnije, kako ćeš to nositi sa sobom.

U sledećoj sezoni, napravljena je nova selekcija. Ključni činilac tu bio je Markus Vilijams, koji je došao relativno kasno.

Mi smo još tokom prethodne sezone počeli da razmišljamo o sledećoj, i imali dosta jasne ideje o tome koga bi želeli u našim redovima. Tako smo, recimo, dosta brzo došli do realizacije transfera Nikole Kalinića. Sa Nemanjom Dangubićem su pregovori nešto duže trajali, on se premišljao šta će dalje, ali je na kraju prelomio u našu korist. Prelazni rok je svakako počeo jako dobro, i u jednom trenutku došli smo do momenta da nam nedostaje samo plejmejker.

Markus Vilijams je u junu-julu imao dosta veliku cenu, ali u avgustu smo već imali prostora da pregovaramo. On je želeo da igra Evroligu, poklopile su sa naše i njegove želje, i došlo je do potpisa. Stefan Jović je takođe došao kasno jer je bio sa reprezentacijom, ali sa njim smo imali kontakte neko vreme, i tokom priprema smo shvatili da nam nedostaje jedan igrač tog kalibra pa se pristupilo realizaciji.

A kako je realizovan transfer Maika Cirbesa? Malo je to dosta neobično izgledalo u tom trenutku, poluanonimni Nemac stiže u Zvezdu.

Maik Cirbes je igrač koji je izašao na tržište zbog raskida ugovora sa Bambergom, i mi smo ga temeljno analizirali. Imajući u vidu da mi već imamo Bobija Marjanovića, Cirbes je koncepcijski zamišljen kao idealan par sa njime u tom trenutku – tj. idealna rezerva na centarskoj poziciji.

Kao i sa Markusom, poklopile su se naše i njegove želje. Pomoglo je i to što je on u to vreme bio u vezi sa devojkom iz Beograda i znao je malo gde dolazi. Ono što je bilo ključno, međutim, je njegova sposobnost da komplementira Marjanovića i to se kasnije i pokazalo u svim takmičenjima.

U Evroligi je napravljen veliki iskorak. Pobeđivalo se, ostvaren je plasman u Top 16, i odjednom su mediji bili puni pozitivnih natpisa. Šta se tu promenilo?

Ništa se nije promenilo. Mi u tom momentu igramo odlično i sve je dobro, ali svaki poraz donosi novu sumnju. Obrati pažnju da još uvek nije ostvaren onaj osnovni cilj – titula i da budeš bolji od Partizana. Tako da je ovo bio dobar uvod u celu priču, ali zna se šta se čekalo pre nego što se stvari okrenu na našu stranu.

Jedan od igrača koji je te sezone napravio veliki iskorak je Boban Marjanović. Tu je počela i neka priča da „Dejan zna sa centrima“. Kako se desila ta transformacija?

Nema tu preterane filozofije. To je samo rad, verovanje, strpljenje, posvećenost, način igre…

A koja je tu zasluga Markusa Vilijamsa? Meni se čini da je on u Zvezdu doneo taj neki neophodni bezobrazluk, podigao malo samopouzdanje.

Svi naši igrači su svakako posedovali neophodan talenat. Nama je bio potreban kalibar Markusa Vilijamsa jer je koncepcija ekipe bila takva da je njegov igrački talenat nama donosio jedan značajan iskorak. Taj njegov plejmejkerski stil igre, sa puno osećaja za kreaciju i asistenciju, sasvim nam je legao.

Interesantno je da je on do te tačke važio za više šuterski nastrojenog pleja, za skorera. I on se mnogo promenio kako bi ušao u timsku koncepciju. Kada pogledamo kako je igrao u Jeniseju, Malagi i Uniksu, ovo je bio jedan potpuno drugi čovek – ali još uvek sposoban da šuterski pomogne kada je bilo potrebno. Jednostavno se odlično uklopio u konfiguraciju ekipe.

Ključni detalj iz te sezone bila je polufinalna serija ABA Lige sa Partizanom. Nakon te serije, neke stvari u regionalnoj košarci su se dalekosežno promenile. Za početak, reci nam koja je bila reakcija kada je postalo poznato da će se „večiti derbi“ desiti u polufinalu, a ne u finalu.

Različite reakcije su bile.

Kakva je bila tvoja?

Ja sam posmatrao stvari vrlo racionalno. Sačekao sam da vidim sa kime igramo, i počeo da pravim plan. To je bilo to.

Naravno, svi smo znali da je serija sa Partizanom došla u najtežem mogućem trenutku, jer je ishod odlučivao ko igra Evroligu. A to je umnogome i odlučivalo i sudbinu kluba, nastavak života samog kluba. Međutim, mi smo bili svesni toga čitave sezone, i od prvog dana smo se i pripremali za to. Kada je ta serija došla, mi smo bili spremni za to iskušenje.

Format plej-ofa je bio dosta ružan – nadam se da se više neće ponoviti ništa slično. Igrali smo dan za danom, pa dva dana pauze, pa onda nastavak serije. Mi smo prvu utakmici naizgled dobili lako, mada to uopšte nije bilo lako, i onda mi već pravimo ambijent da nas pobeda u drugom meču dovodi jako blizu već. Ali, u isto vreme, oseća se pritisak prethodnih godina – da mi ne možemo dobiti Partizan u seriji, znate već šta.

Mi smo drugi meč odigrali prilično slabo. Na kraju smo imali mogućnost da pobedimo i pored slabe igre, i meni je to kao treneru značilo dosta. U naredna dva dana, trebala se izvršiti kvalitetna priprema ne bi li odigrali onako kako sam ja očekivao da možemo i za šta sam ja smatrao da smo sposobni. To se, u krajnjoj liniji, i pokazalo tačnim.

Koliko je dolazak navijača ispred hale pred trening, koji se odigrao u toj dvodnevnoj pauzi, značio celoj ekipi?

Bio je to jako, jako bitan događaj za sve nas. Ranije, posle nekog takvog poraza, uvek bi bio samo napad, napad, napad. A onda se desilo to, desio se znak podrške. To je dosta uticalo na našu percepciju stvari, i ulilo nam dodatno samopouzdanje da ćemo uspešno proći tim putem koji smo zacrtali.

Taj treći meč je meni kao navijaču izgledao beskonačno dugačak. Kako ga se ti sećaš?

Ah, meč k’o meč…

Lako je tebi, znaš.

Ha, i to sam često slušao. Dođe ti neki i kaže, „lako je tebi, znaš koliko sam se ja nervirao“. To sam čuo više puta, da. I šta ja da ti odgovorim tu?

Dobro, reci ti meni, jel’ smatraš da je Zvezda ceo meč tu imala kontrolu?

Smatram da smo odigrali jednu dobru utakmicu. Imali smo jedan slabiji period igre, na koji smo adekvatno odgovorili.

Ambijent je bio neverovatan. Znači, stvarno neverovatan. Hala, navijanje, Partizan koji izgleda…ma, prepun samopouzdanja.

Samopouzdanje bazirano na poslednjih četrnaest ili koliko već sezona.

Bazirano na svemu od ranije. Ali, i mi smo došli puni samopouzdanja.

Četvrta utakmica je delovala rutinski naspram treće.

Mislim da je treća odlučila tu seriju.

I ne samo tu seriju.

Pa jeste, vidi, ti sad kad pričaš koji ti je prelomni momenat…ima tu trofeja, prva titula, druga titula, jedan kup, Evroliga, ima svega. Ali ta utakmica je bila apsolutno najvažnija. Taj, treći meč te serije protiv Partizana.

Ja mislim da je ta utakmica kada su navijači KK Crvena Zvezda naučili šta je strpljenje. Jer, čekao si pobedu nad Partizanom, čekao si učinak Čarlsa Dženkinsa, čekao si…

Ja se ne bih složio sa tobom.

Zašto?

To je bila jedna bitna utakmica u hodu ka toj spoznaji. Jer, i sledeće godine mi smo imali neke momente koji su nas „vraćali na staro“. Mnogo je dugo trajala ta neka situacija da bi je jedan meč razrešio. Stvari se ne mogu promeniti tek tako, preko noći. Bilo je potrebno još vremena, još sličnih momenata da bi se došlo do te tačke.

Ja sam sve vreme slušao, samo da dobijemo tu jednu seriju, samo da osvojimo taj jedan trofej, i onda je gotovo. Nije gotovo. Ja sam možda u jednom trenutku želeo da bude tako, ali bio sam siguran da nije tako. Osećao sam to, i to se potvrdilo u sledećoj sezoni.

Da zaključimo tu sezonu sa proslavom nacionalne titule nakon sedamnaest godina. Ti si na Malom Kalemegdanu i digao baklju.

Pa dali su mi baklju u ruke. Šta sam drugo mogao sa njom? (smeh)

Da li ti u tom momentu shvataš istorijski značaj svega toga?

Ne. Trebalo je proći vremena. Kao i za sve što sam uradio u Zvezdi, moralo je proći vremena kako bih sagledao stvari takve kakve jesu. Ja i danas, nekoliko godina kasnije, nemam apsolutni utisak svega toga onako kako ću ga imati za pet godina npr.

Hajdemo onda o sledećoj sezoni, koja je počela sada već „čuvenim“ prelaznim rokom. Prvo tri promašaja sa strancima, pa par povreda…nećemo ulaziti sad u selekciju, ali spominjao si „vraćanje na staro“. Posle poraza u Madridu i Podmoskovlju, neki stari trendovi su se definitivno ponovili.

Bila je to jako teška situacija, iz razloga što tim nije bio dobro sastavljen. Dangubić se povredio posle prvog kola, Tejić i pre toga, a onda Luka Mitrović u nekom četvrtom-petom kolu. Uz sve te povrede, taj nedovoljno dobro selektiran tim dolazi pred veliko iskušenje.

Mi smo dobro počeli u Evropi sa Strazburom, i taj meč je izazvao pozitivne vibracije, a onda je posle vezanih poraza od Reala, Himkija i Fenerbahčea krenuo negativni talas. Realno gledano, naša grupa je bila jako teška, a ekipa objektivno nedovoljno dobra za tako kvalitetne i jake mečeve. Trebalo je vući poteze brzo, jer sistem takmičenja je bio drugačiji. Imaš deset mečeva i tu ako ne uradiš nešto, tu je kraj. To je totalno drugačiji način rada u odnosu na ovo sada kad imaš trideset utakmica.

Trebalo je tu brzo naći rešenja – imali smo sreće sa povratkom Simonovića, zatim i dolaskom Kvinsija Milera i Vladimira Štimca. Na sve to, u svom tom ritmu, trebalo nam je i malo vremena da se to posloži, da se malo na treningu sklope stvari, da se napravi neka hijerarhija…jer znaš, postoji ono razmišljanje da kad ti fali jedna igrač i on dođe, da je to to, da je stvar gotova. To sam imao prilike da slušam, ali znaš, to i nije baš tako.

Izdržali smo te neke udare koji su bili veliki, i bez obzira na sve to održali dobru atmosferu u timu. Pobedom u Minhenu protiv Bajerna smo mi osetili da to može biti sve dobro. I utakmica sa Strazburom u Francuskoj je pokazala da imamo kvalitet – ali da imamo i slabosti. Naravno, u tom trenutku je bilo nezahvalno prognozirati prolaz dalje jer znaš da igraš sa Realom, Himkijem i Bajernom kući. Ali, išli smo od meča do meča.

Po meni je meč sa Realom u „Pioniru“ bio ključan te sezone.

Mi smo pred Real izašli sa velikim samopouzdanjem i željom da dobro odigramo. Možda je u tom trenutku bilo i malo neočekivano, ali mi smo odigrali sjajan meč i stekli veliko samopouzdanje za iduće mečeve.

Šta se tu desilo sa Stefanom Jovićem, koji je poslat u svlačionicu sredinom treće četvrtine?

On je napravio prekršaj zbog kojeg je morao da napusti parket. Ja sam u tom trenutku smatrao da je to jedini pravi potez.

Imao si potpuno poverenje u to da će Nikola Rebić izneti plejmejkerski teret do kraja meča?

Nema tu pitanja jesam li ja ili nisam imao poverenja. Jović je napravio takav prekršaj da se tako moralo odreagovati. Nema tu nikakve dileme.

E sad, ispalo je dobro jer smo mi tu utakmicu pobedili. Taj događaj je opet mogao da vrati stare sumnje koje uprkos svemu nisu sasvim nestale.

Drugi ključni meč bio je onaj protiv Bajerna, jer je tu bilo kristalno jasno – ko pobedi, ide dalje. Bila je opet ogromna tenzija, ali ovaj put sam ja znao u šta ulazim.

Da li su ti prethodna iskustva pomogla da malo zaštitiš igrače, da ih smiriš?

Naravno. U tom momentu mi smo već malo duže vremena zajedno. Znaš, odlučujući je meč, i opet misliš – otvoriće se opet diskusija o skraćenoj ruci, o tvrdim obručima, ali sada nismo bili neupućeni. Znali smo kako da se iznesemo sa tim teretom, i to i pokazali.

Ali kad ste videli sastav grupe u Top 16, da li ste pomislili da tu ima potencijala za dalji prolaz?

Mi smo po izlasku iz prve faze Evrolige ujedno i izašli iz jedne velike krize. U tom trenutku, ja sam svestan da se u Zvezdi i dalje očekuje da se svaki meč ide na pobedu. I tu se mi opet vraćamo na onaj Panatinaikos iz 2013. kada mi igramo po prvi put posle trinaest godina a oni su u tih trinaest godina osvojili, ne znam, pet Evroliga, i nama se uzme za zlo što nismo pobedili. Ali sada, ja imam drugačiji osećaj. Iskusniji sam.

Desila se kvalitetna doselekcija – došli su Vasa Micić i Tarens Kinsi. Njih je trebalo posložiti u nekom minimalnom roku, jasno, došli su ti spomenuti porazi, ali posle se sve nivelisalo kroz par vezanih trijumfa.

Možda je poslednje „vraćanje na staro“ bio poraz u polufinalu kupa te sezone. To je u medijima predstavljeno kao kosmički neuspeh.

Mi smo pred kup izašli iz stravično teškog ritma utakmica, strašnom potrošnjom i Jović se povredio pet-šest dana pred odlazak u Niš. On nije bio jedini povređeni igrač. Trenirali smo, radili šta smo morali da radimo, i ja sam mogao da izađem pred javnost i kažem „nismo favoriti i imamo velike probleme“. Situacija, dakle, slična kao pred Uniks, i opet bi možda bilo lakše da sam rekao tako nešto. Ali ja opet to nisam želeo da uradim.

Mogli smo da povedemo Jovića, da odigra deset-dvanaest minuta, i onda bi sigurno bolje. Ali, mi smo rešili da ga sačuvamo kako bi odigrao do kraja sezone. To su bile neke odluke…nas je tu Partizan pobedio, i to isto bilo jedno značajno, novo iskustvo. Nakon kupa došla je utakmica sa Efesom, i odigrali smo fantastično. Jović je odigrao koliko je mogao, posle su povukli Micić, Marko Gudurić, Cirbes, Miler…i eto, mi dobijemo i to veče se zaboravi sve. I to nije normalno! Eto, kao, sad je super sve. Kako to?

Dosta bitni su te sezone bili i plej-of mečevi sa Cedevitom. Pogotovo je onaj prvi bio za infarkt.

Cedevita je te godine imala jako, jako dobar tim. Oni su nas te sezone, do te tačke, pobedili tri puta u četiri utakmice.

Možda i najjača Cedevita koju ja pamtim.

U tom prvom meču, eto, branili smo poslednji napad, odbranili, i čim smo ušli u produžetak osetili smo da mi to možemo da rešimo. Posle toga, osetili smo i da možemo da rešimo seriju u dve utakmice, tada su promenjena pravila plej-ofa, a posle je došlo sve prirodno. Osvojili smo novu titulu, pa još jednu nacionalnu titulu, ponovile su se sve te neke lepe stvari iz prethodne sezone.

I došli smo tako do sezone 2016-2017, tvoje poslednje. Znaš šta, koliko ja tebe poznajem, a smatram da te poznajem, verujem da je tim iz te sezone bio nešto najbliže onome što si ti hteo. Da je to prvi put da se tim poklopio skroz po tvojim željama.

Heh…pa ispostavilo se da je tako. Ispostavilo se da je tako.

Uspeli smo da zadržimo dobar deo tima, iako su otišli neki jako kvalitetni igrači, ali smatram da smo umnogome i zadržali kvalitet. Na toj bazi vršena je doselekcija. Za mene su tad bile već normalne reakcije kako je tim „slabiji“, ja sam to posmatrao već kao neko ko je naviknut na takva razmišljanja. Tokom pripremnog perioda smo mi već naslutili na šta će to ličiti.

Na početku prvenstva se pojavio neki skepticizam, mi otvaramo sezonu sa MZT-om koji ima neke Amerikance, mi nemamo nijednog, dobro, samo Dženkinsa…ali mi smo odlično odigrali taj prvi period. Nije što smo mi dobijali, nego način na koji smo mi dobijali. MZT, pa Cedevita, pa Zadar, pa Mega… Bio je tu jedan neprijatan trenutak kada smo izgubili na otvaranju Evrolige od Darušafake. Mi smo odigrali dobru utakmicu, na kraju ušli u egal završnicu, imali i svoje prilike da pobedimo. Taj poraz je možda pretio da donese neka negativna osećanja, ali smo to brzo prevazišli. Jednostavno, verovali smo u to što imamo, u kvalitet kojim raspolažemo.

U jednom trenutku smo krenuli da igramo kako treba, da ulazimo u sistem takmičenja koji je potpuno novi, ali i potpuno nezgodan. Hvatali smo se u hodu, ali kada smo se uhodali, počeli smo da pružamo sjajne partije. Sjajne. Svaka ima svoju priču.

Ne moramo baš o tolike detalje. Ali ipak evo jednog. Te sezone, navijači su po prvi put počeli da te pozdravljaju ovacijama i skandiranjem svaki put kada bi ulazio u halu. Da li je to bio konačni znak da su prevaziđene stare navike?

To je bio znak da je stiglo poverenje. Da je postignut odnos poverenja. Da smo se svi stopili sa tim nekim ambijentom. Sve je bilo drugačije. Nama je bio drugačije.

Da li si shodno tome i očekivao doček na aerodromu nakon poslednjeg meča u Istanbulu.

Pa ne. Ne, uopšte.

Ali to je bila još jedna potvrda.

Nije bilo malo ljudi tu.

Dugo godina je postojalo nepoverenje kod svih, i to nepoverenje je pravilo više štete nego koristi. Ali, to nepoverenje, ti strahovi, frustracije su stvarane godinama, i to se nije moglo brzo prevazići.

Za nas, to je bio još jedan dobijen meč. Jedan jako bitan meč.

I sad ono logično pitanje. Zašto je došlo do razlaza između tebe i kluba?

Pa ništa. Sve ono što sam mislio, rekao i saopštio tada, mislim i sada. Ta odluka nije doneta u jedan dan, i nema tu mnogo šta još da se doda.

Da li si i dalje u kontaktu sa igračima koje si trenirao u Zvezdi?

Sa velikim brojem igrača. I iz ove najsvežije sezone, pa i prošlih.

A da li i dalje pratiš Zvezdu?

Naravno. Gledam svaki meč na TV-u. Pratim, navijam…moja deca idu na utakmice, a ja sam pred televizorom. Imaju… imamo dobar rezultat, i nadam se da ćemo tako nastaviti. Nadam se da ćemo ostvariti sve ambicije do kraja sezone.

Pitanje za kraj. Ti si u Zvezdi vodio pregršt utakmica, osvojio mnogo titula, pobedio u mnogo važnih mečeva. Da li bi mogao da izdvojiš tri utakmice koje ćeš uvek pamtiti?

Za četiri godine i tri meseca, bilo je mnogo toga, i lepog i manje lepog. Suziti sve to na tri utakmice je manje-više nemoguće za mene. Predug je to period da se svedu impresije na svega tri meča.

Diplomatski odgovor, dakle.

E sad i ti. Nije diplomatski, ovo je stvaran odgovor. Ja znam da postoji analiza o toj diplomatiji, ali ne mora da znači da je svaki odgovor takav.

I tu si u pravu. Dejane, puno sreće u daljoj karijeri i hvala na izdvojenom vremenu.