„Stvarno si rekla svojima da idu da gledaju Džumandži?“, pomalo zbunjeno me je pitao moj dečko za božićnom trpezom.Da, rekla sam.Postoji znatna razlika između dobrog filma i filma koji se meni dopada, a Džumandi: dobrodošli u džunglu, nastavak originala iz 1995, potpada pod potonju kategoriju. Džumandži nije ni dobar, ni loš, i kao većina mejnstrim akcionih filmova, predvidljiv je na način da zaboraviš šta si gledao, gotovo odmah po završetku filma. Ali majku mu, zabavan je – savršen beg od pakla koji je plod 2017, zbog čega sam guslala o njemu svojoj porodici tokom božićne večere. 119 minuta sam provela u divljem svetu Džumandžija, i nisam razmišljala o činjenici da je Donald Tramp predsednik, i o tome koliko surov svet ume da bude.Teško mi je da uporedim nastavak sa originalnim Džumandžijem, zato što ga nisam gledala još otkako sam bila detence, i baš ga se i ne sećam nešto (mislim da sam ga blokirala, zato što me je kao dete Robin Vilijams užasno plašio). Ali nije ti potrebno nikakvo predznanje o prvom filmu da bi pratio drugi: četvoro srednjoškolaca – štreber, popularna devojčica, sportista, i čudna devojčica – obreli su se u situaciji nalik onoj iz filma Jutarnji klub, kažnjeni u učionici, gde pronalaze retro video igricu koja se zove Džumandži. Nakon što odaberu svoje avatare, bivaju transportovani u svet Džumandžija, u kome moraju da pobede u igrici da bi se vratili u stvaran život.Štreber (koga igra Aleks Vulf) se iznenada obreo u telu praktično nesavladivog dr Smoldera Brejvstona (Dvejn „Stena“ Džonson), dok je sportista (ser Darijus Blejn) postao Frenklin „Miš“ Finbar (Kevin Hart), nenaoružani pomoćnik i paž dr Brejvstona. Dok uvrnuta devojčica (Morgan Tarner) postaje seksi Rubi Raundhaus (Karen Gilan), zgodna devojka (Medison Ajsmen) ima tu nesreću da prelazi u telo profesora Šelija Ozborna (Džek Blek). Štreber-kukavica je sada macan, a Džonsonova gluma, njegova zapanjenost i nelagoda u svom novom, seksi telu, je izvrsna.S druge strane, sportista postaje nizak i slab, ali ostaje drčan, u ulozi za koju je Kevin Hart rođen. Uvrnuta devojčica uči kako da bude zgodna, a zgodna devojka, time što je zatočna u telu ružnog „sredovečnog čoveka“, uči kako da saoseća s drugima. Nastaje komedija. U nekom trenutku se pojavi i Nik Džonas.Ono što me je najviše iznenadilo kod filma Džumandži: povratak u džunglu je to što je zapravo uspeo da bude duhovit. Pribojavala sam se da će Džek Blek u ulozi tinejdžerke biti bajat, seksistički vic, ali potcenila sam Džeka Bleka. Udahnuo je život i trodimenzijalnost liku koji je lako mogao da ostane bled.Džumandži: dobrodošli u džunglu je ona vrsta filma za koji znaš kako će da se završi i pre nego što počneš da ga gledaš. Naravno da će sve na kraju ispasti dobro za četvoro junaka, ovo je akciona avantura sa oznakom PG-13, zaboga. Ono što cenim je što nije morao da se oslanja na nostalgiju za originalnim Džumandžijem da bi bio uspešan.Pratite Eve Peyser na Twitter.
Reklame