Kako da znate da li vaše komšije muče svoju decu?

Nakon što je u Kaliforniji pronađeno trinaestoro dece koja su bila ozbiljno neuhranjena i lancima vezana za krevete, vredi o razmisliti o tome na šta treba da obratimo pažnju – i kako da pomognemo.
26.1.18
Tužilac okruga Riversajd Majk Hestrin iznosi optužnicu protiv para optuženog za utamničenje svoje 13 dece, 18. januara 2018, u Riversajdu, Kalifornija. Fotografija: Dejvid Meknju/Getty Images

Ovaj tekst je originalno objavljen na VICE US.

Prošle nedelje u Perisu, Kalifornija, 13 dece je spašeno iz kuće svojih roditelja, kada je tinejdžerka pobegla i pozvala policiju. Kada su zamenici šerifa okruga Riversajd stigli u dom Dejvida i Luiz Turpin, zatekli su njihovu decu okovanu u krevetima, teško nehuranjenu i u takvom stanju da im je bila potrebna hitna medicnska nega.

Turpinovi su sada suočeni sa nizom optužbi, uključujući i one za mučenje, zlostavljanje dece, zlostavljanje izdržavanih članova porodice i nezakonito zatočenje; otac, Dejvid Turpin, takođe je optužen za nasilni bludni čin nad decom. Ovaj par je navodno godinama mučio svoju decu, verovatno još od vremena kada su živeli u siromaštvu u Teksasu. Ali u trenutku kada su uhapšeni, roditelji nisu bili skriveni na nekoj udaljenoj lokaciji – deca su živela u gusto naseljenom predgrađu na jugu Kalifornije, okružena komšijama. I pored toga, delom zahvaljujući i tome što se veći broj dece školovao kod kuće, ovakvo ponašanje je u suštini ostalo neprimećeno. Zbog čega čitava ova situacija još više uznemirava. Naravno, ovo takođe nameće pitanje šta možemo da naučimo iz ovako mučnih epizoda, i kako bi Amerikanci mogli da se potrude da motre na znake upozorenja u sopstvenim zajednicama, a da ne pogoršaju situaciju.

Da bismo stekli neki uvid – i čuli koje su alternative zvanju SOS telefona za zlostavljanje – obratili smo se dr Ronaldu E. Braunu, predsedniku i direktoru Dečjeg biroa, neprofitne organizacije sa sedištem u južnoj Kaliforniji, koja za svoj cilj ima da „zaštiti ranjivu decu putem prevencije, tretmana i zalaganja“.
Evo o čemu smo razgovarali.

VICE: Šta pojedinci mogu da učine u sopstvenim zajednicama da se ovakve pojave – ili pojave manjeg obima – ne događaju, ili da verovatnoća da do njih dođe bude manja?

Dr Ronald E. Braun: Zakon o obaveznom prijavljivanju je u Kaliforniji uveden osamdesetih godina, pa su vatrogasci, medicinske sestre i prosvetni radnici u obavezi da prijave sumnje o zlostavljanju. Ali što se tiče nas ostalih, možemo da se obratimo komšiji ako nešto sumnjamo, ili možemo anonimno da pozovemo okružni SOS broj telefona i prijavimo ono što smo videli. Na okrugu je da pošalje nekoga da proveri i potvrdi ove tvrdnje, ili da ustanovi da su neosnovane.

Ali evo u čemu je začkoljica: pogledajte tu porodicu u Perisu. Pre Perisa su živeli u Marijeti [takođe u Kaliforniji]. Pre toga u Fort Vortu [Teksas]. Porodice koje žele da se izoluju se odsele kada pomisle da su izložene – teško je otkriti takve porodice.

Šta može da pomogne ljudima da prebrode inicijalno oklevanje da intervenišu, naročito kada nisu u pravnoj obavezi da to čine?

To je nesrećno, ali ova situacija u Perisu bi mogla da pomogne ljudima da preborode oklevanje. Mi kažemo, „To je njihovo dete, to je njihov dom, oni su roditelji i imaju potpunu kontrolu nad svojim detetom“, pa ne intervenišemo. Ali u stvarnosti, čovek ne stiče roditeljske veštine naprasno, kada se dete rodi. Ne dobiješ priručnik, di-vi-di ili Jutjub video sa uputstvom o tome šta znači biti roditelj. Ne dobiješ ništa.

Stvarnost je da se zlostavljanje događa. Ne znamo uvek zašto. Tako da možemo da pomognemo roditeljima da razumeju šta je odgovarajuće roditeljstvo: šta znači kada udariš svoje dete? Šta znači kada verbalno zlostavljaš svoje dete? Kako da se zauzmemo za dete u okviru zajednice? Ne dobijamo te smernice, pa kako onda da ih usadimo svojim komšijama i stvorimo takve veze da te porodice ne budu izolovane, kao što je bila ta porodica? Mora da postoji neko obrazovanje u zajednici, neka platforma za zajednicu u celini, da bismo mogli da obrazujemo svoju decu. Sva deca su ranjiva, u bilo kakvim ekonomskim okolnostima, kao što ova situacija dokazuje.

Kako bi izgledala ta platforma za obrazovanje zajednice?

To bi mogao da bude vid obrazovnog programa za dobro roditeljstvo u zajednici; moglo bi da bude veoma jednostavno, kao što su saopštenja za javnost na vestima. Od 11. septembra, koristili smo slogan, „Ako vidiš nešto, kaži nešto“ – to je jaka paralela. Potreban nam je proces javnog obrazovanja i o tome da „kažeš nešto“ kada je u pitanju zlostavljanje dece. Potrebno nam je obrazovanje o univerzalnim roditeljskim veštinama. U državi Kaliforniji, od akciza za duvan se finansiraju programi First5, u okviru kojih se roditelji i prosvetni radnici edukuju o tome kako da na najbolji način postupaju kada su u pitanju mentalne, emocionalne i fizičke potrebe dece od rođenja do pete godine. Mogli bismo da iskoristimo tu platformu za obrazovanje, ili možda možemo da upotrebimo pristup Amber alert.

Osim masnica i drugih očiglednih znakova fizičke traume, na šta drugo bi komšije trebalo da obrate pažnju?

U većini slučajeva, nije fizičko zlostavljanje najveći problem, već nemar. Nemar zapravo mnogo više preovlađuje, zato što je očigledniji i teže ga je sakriti. To može da znači da deca ne odlaze kod lekara, kod zubara, ili su neuhranjena. Ako vidiš dete i pomisliš, Bože, premršavo je, da li je jutros doručkovalo? Izgleda li ispavano? Kako dete reaguje kada mu kažeš „zdravo“ – da li pogleda u pod? Da li se postidi? Naravno, to mu je možda u prirodi, naročito ako si za njega neznanac, ali ako ga poznaješ, treba da motriš na promene u njegovom ponašanju.

Opšte je poznato da su službe socijalne zaštite preopterećene. Ima li drugih sredstava za zaštitu dece?

Da. Moj rad je prevashodno fokusiran na prevenciju – to jest, na to kako preduprediti da se takve stvari uopšte i dogode. Trenutno u našem društvu ne postoji mehanizam koji se time bavi. Do pre 20 godina, čitav naš sistem za ophođenje prema deci je počinjao u vrtiću, a sada je akcenat na predškolskom obrazovanju, koje počinje oko treće godine. Ali znamo da se barem 70 posto dečjeg mozga razvije do treće godine, tako da propuštamo ključne godine formiranja. Frustracija roditelja koja može da prouzrokuje nemar ili zlostavljanje delom nastaje i usled nerazumevanja razvoja deteta, edukativnih procesa kojima moraju da izlože dete, i potrebu deteta za vezivanjem u najranijim danima tokom prve tri godine života.

Čvrsto verujem da svaki roditelj za svoje dete želi najbolje. Barem u početku. To može da se promeni kada upadnu u kolotečnu svakodnevice, postanu frustrirani, imaju finansijskih poteškoća, ili upadnu u postporođajnu depresiju. Moramo da stvorimo platformu za roditelje da budu uspešni u prve tri godine i uspostave model postupanja prema detetu i prihvatanja deteta.

Kako bi ta platforma tačno izgledala?

Ponavljam, tu se radi o uspostavljanju sistema obrazovanja roditelja i društvene podrške u zajednicama koje su sklone izolaciji. Radimo u zajednicama u kojima mnoge prodice žive u zajednici, ali ne poznaju svog prvog komšiju. Kako da stvorimo sredinu u kojoj roditelji imaju platformu da dele soje svakodnevne brige, povežu se, i izgrade međusobnu podršku u zajednici? Stvarno želimo da promenimo stanje u čitavoj zajednici, ne samo u porodicama, ali to moramo da činimo na nivou porodice. Moramo da iskoristimo njihovu strast koja se javi rođenjem deteta, i odmah na početku im pružimo informacije i veštine koji su im potrebne.

Kako se povezujete sa porodicama kojima su možda potrebne te informacije?

Pre svega, usmeno. Naš cilj je da zajednica pomaže sama sebi. Obučimo grupu porodica, a onda od porodica koje su to prihvatile tražimo da to prošire po zajednici. Tako da onda one vrše obuku po parkovima, u bibliotekama, crkvama, sinagogama, po kućama i školama. Trudimo se da se to proširi po stanovništvu, zato što su naši resursi ograničeni, ali ako pripadnicima zajednice damo veštine da pomažu sami sebi, to potencijalno nema ograničenja.

A kakva je kalifornijska služba socijalnog staranja u odnosu na one u ostatku zemlje?

Mislim da svoj posao obavljamo adekvatno, ali to nije dovoljno. Malo ljudi razmišlja o istinskoj prevenciji, pre nego što se nešto dogodi. Postoje ogromne investicije u sisteme koji pomažu deci koja su bila zlostavljana – tome služi sistem socijalnog staranja. Teško je reći da se vrši prevencija. Teško je to proceniti, iako postoje istraživanja koja tvrde da je svaki dolar potrošen na prevenciju i rani razvoj dece ušteđen dolar.

Predviđate li da će doći do promene rada socijalnih službi, i da će se više fokusirati na prevenciju, nego na saniranje posledica nakon događaja?

Pa, mogu da maštam, zar ne? Ne bih se ovime bavio da ne verujem da to može da se dogodi. Ne znam da li će se dogoditi, ali daću sve od sebe da dođe do toga. Životi dece zavise od toga.

Intervju je malo skraćen zbog dužine i jasnoće.

Još na VICE.com:

Šamar mi nije ortak

Još jedno porodično nasilje za guranje pod tepih: Slučaj Aca Lukas

Žene trpe nasilje jer ga ne prepoznaju, kažu devojke u Beogradu