Dve trudne fotografkinje pričale su šest meseci samo preko slika iz telefona

Portreti fotografkinje Mandžari Šarme bave se "pitanjima identiteta, multikulturalizma i lične mitologije". Umetnica koja je rođena i odrasla u Mumbaju, u Indiji, predstavljena je u postavci Metropolitenskog muzeja umetnosti Slike koje govore: Razgovori umetnika preko telefonske kamere. Zajedno sa još 11 umetnika, Šarma je dobila zadatak da pozove još jednog umetnika i upusti se u vizuelni dijalog s njim. Šarma je odabrala Irinu Rozovski, jer ona pravi fotografije koje transformišu "spoljne pejzaže u unutrašnja stanja". Rozovski je rođena u Moskvi a odrasla u Sjedinjenim Državama. Različite lične priče i umetnički pristupi Šarme i Rozovski obogaćuju njihov iznenađujući i prelepi razgovor putem slika. Zato što su obe umetnice bile trudne tokom realizacije ovog projekta, kroz ove slike provlači se specijalna nit vezana za sposobnost donošenja novog života na svet.
Možete da pogledate intrigantno uparene radove Šarme i Rozovski u Metu do nedelje, 17. decembra. Da bismo saznali nešto više o genezi njihove saradnje i celokupnom postupku, pozvali smo umetnice na još jedan razgovor — ovaj put, rečima. Evo šta su one imale da kažu.
Irina Rozovski, 5. novembar 2016

Irina Rozovski: Čudno je osvrnuti se na sam početak našeg razgovora i otkriti zametak tema koja će procvetati tek kasnije. O čemu si razmišljala na našem samom početku — kad si postavila svoju prvu sliku kao odgovor na moju? Jesi li imala neku ideju kuda idemo? (Uzgredna opaska: Prva fotografija koju sam okačila snimljena je u spavaćoj sobi mojih roditelja. Bio je to neverovatni krug svetla sa mojim licem neobično osenčenim i odslikanim u centru… poput embriona u jajetu.)

Mandžari Šarma: Čudno, vidiš, nisam znala da je to u kući tvojih roditelja. Pogledala sam tu sliku i odmah pomislila da je to neka vrsta projekcije, u to vreme sam mislila da je to u tvojoj dnevnoj sobi i odmah me je podsetila na jaje. Sećam se da me je privukao drugi sloj svetla iznad jajeta, izgledao je kao orbita i pomislila sam na tečnost koja se nalazila između tih slojeva. Znala sam da želim da odgovorim na tu ideju tečnosti u “međuprostoru” i tako se desila moja slika. Takođe mi se dopalo da se na toj slici kojom sam ti odgovorila nalaze svi ti odbljesci koncentrisani na mom prstu, stvarajući tako još jednu svetlosnu kuglu. Uopšte nisam imala unapred zacrtanu ideju kuda idemo, sem što smo pričale o našim istovremenim trudnoćama. Bilo je to prilično magično poklapanje da je u telima obe istovremeno rastao život. Znala sam da ćemo se dotaći toga u našem razgovoru mada nisam znala koji će vizuelni oblik to da poprimi.

Reci mi nešto više o slici broj 11, gde si slikala nekog ko tužno gleda kroz prozor tokom zalaska sunca.

Rozovski: To je jedna od mojih studentkinja na pauzi, dok gleda kako se dan gasi nad Bostonom (otprilike u tri popodne). Tek sam sad shvatila koliko se često na našim slikama pojavljuju prozori. Čini mi se da oni zamenjuju objektiv kamere i dočaravaju izvesnu odvojenost od sveta i osećanje unutrašnjeg utočišta.

Tvoja slika koja je na mene najviše ostavila utisak u tom smislu jeste goli ženski torzo pored prozora, prekriven šarama svetla i senki. Ta slika je ludačka. Reci mi nešto o njoj.

Šarma: Da. To je autoportret. Prosto je fascinantno šta se dešava našim telima tokom trudnoće. Sećam se kako sam tog dana konkretno razmišljala o tome kako se središnji deo ženskog tela pretvara u nešto što je isključivo drugom na usluzi. Grudi, stomak, materica — svi se oni izmene toliko da služe životu koji će nastati u tebi. Mi toliko ukrašavamo naša tela i stavljamo ih na pijedestal! A prava svrha vaših grudi, međutim, postaje vam jasna tek kad ste trudni. Po glavi mi se motalo sisanje i u glavi sam imala samo sliku prolaznog oblika svoga tela. Ova slika je za mene otelotvorenje svega toga.

U jednom trenutku tokom našeg razgovora poslala si mi sliku svoje majke u autu. To je bilo odmah nakon što sam ti ja poslala fotografiju kojom dominira crvena boja, a koja je bila portret moje ćerke. Reci mi nešto više o tome zašto si se odlučila baš za nju?

Rozovski: Vidim zašto te je zbunjivala ta moja fotografija. Na tvojoj fotografiji sam videla filmsku atmosferu, kao nekakvu sablasnu priču koju deca razmenjuju dok ostaju da prespavaju jedna kod drugih, tako da uprkos njenom krvavocrvenom tonu, meni je ona delovala nevino i razigrano. Na mojoj slici, ženu je prekrila tamnozelena senka auta i za mene je u žiži više mali beli pas na zadnjem sedištu — tako da na obe naše fotografije postoji lik koji osvaja naše simpatije u okviru jedne u suštini mračne scene.

Kakva su bila tvoja osećanja povodom fotografisanja svoje porodice za ovo, naročito tvoje ćerke? Da li ti je to delovalo suviše autobiografski? Da li je važno da gledalac zna da je devojčica na fotografiji tvoja ćerka? Iz nekog razloga, obično automatski pretpostavim da ljudi na mojim fotografijama ne mogu da se identifikuju.

Šarma: Ovaj zadatak nije bio kratak. Radile smo projekat dug pet meseci koji je bukvalno kružio oko ideje porođaja, s okvirnim planom da se vizuelno opiše haos i lepota nošenja novog života u sebi. Najbolji deo bio je to što je jedina alatka koja je smela da se koristi bila sveprisutna telefonska kamera. Bila sam zapravo veoma opuštena slikajući svoju porodicu, naročito zato što se iz toga izrodilo šezdesetak slika koje su portret moje porodice sa vremenskim žigom. Na kojima moj klan čeka i priprema se za dolazak najnovijeg člana ekipe. Takođe vidimo koji se drugi formativni, ključni i banalni događaji odigravaju u svetu oko nas. Mislim da želim da na njima posmatrač pronađe odraz sopstvenog odnosa prema čovečanstvu. I iako nije važno da se prepozna ko su likovi na slici, nadam se da je očigledno koliko su ti odnosi intimni, poput slojeva luka ili poput klupka koje se razmotava sliku po sliku.

Rozovski: Usred našeg niza slika, našlo se nekoliko fotografija sa Ženskog marša i iz vremena predsedničkih izbora. Dve od njih postale su slike koje su iskorišćenje za lice celokupne izložbe. Popričajmo malo o tome kako se naš dijalog na njima okrenuo ka političkim temama i kako ne možeš da ukrotiš žilavu mačkicu…

Šarma: Ha, ta slika je toliko meta. Sećam se kako si mi posavetovala da budem izuzetno pažljiva na Ženskom maršu, da se klonim nevolja najbolje što mogu. Videla sam toliko mnogo žena tamo, malih devojčica, mladih i starih žena, žena u invalidskim kolicima. Atmosfera u Vašingtonu bila je naelektrisana. Masa žilavih mačkica ujedinjenih protiv šovinizma i mržnje. Osećala sam da taj natpis savršeno odgovara slici, naročito s tim kapama mačkica i plakatom koji govori “probaj da ščepaš ovo”. Bio je to veoma nasumični prizor s ulice koji sam ti poslala, a onda je tvoj odgovor bio urnebesan! Ti si mi poslala pravu mačkicu zatočenu između para nogu. Sećam se kako je Mia rekla da je videla tu sliku i osetila koliko je divno što fotografska kamera upravo omogućava menjanje konteksta i spontanost. I tako su nas odabrali kao predstavnike i simbol izložbe.

Rozovski: Mala pozadina svega… ta slika koju sam ti vratila bila je slika mačkice koju sam pronašla zatočenu u motoru svog iznajmljenog auta tokom izleta u Istočnoj Evropi. Noge pripadaju devojci koja mi je pomogla da je izvučem odatle. Mučila sam se kraj puta, a ona je prolazila, zaustavila svoja kola, skinula štikle i zajedno smo “spasle” mačku i odbacile je do kafića na otvorenom. Dok sam odlazila, videla sam kako mače prilazi nekom drugom autu, naizgled merkajući kako da se ponovo uvuče u njegov motor. Ali što se tiče konverzacije, dopala mi se ta bukvalna mačkica, seksi ali opasne visoke potpetice i trougao koji su činile noge. To je istovremeno provokativna i nevina fotografija koja je za mene oličenje borbe za moć na koju je aludirao natpis sa tvoje fotografije i društvenu situaciju u to vreme uopšte.

Šarma: Ajde da popričamo malo o nizu od četiri fotografije koje mi se zaista dopadaju, počev od tvoje fotografije oka u ogledalu sa crvenom kapi i zaključno sa lelujavom nogom u vodi. Možeš li mi ispričati šta su bila tvoja razmišljanja kad si mi slala te svoje slike? Takođe bih volela da čujem tvoje utiske o odgovorima.

Rozovski: U tom trenutku smo se već prebacile na visceralni deo razgovora, gde se sve vraćalo na ideju senzacije porođaja i rođenja. Slikala sam tu sliku ručnog ogledala ubrzo nakon što sam se vratila kući iz bolnice, osećajući se duboko i zauvek izmenjeno, u fizičkoj agoniji, ostavljajući za sobom kapi krvi dok sam hodala. U ogledalu vidim duplo, kao da sam pocepana na dva dela ili duplirana, a kap krvi liči na suzu. A onda si ti uzela crvenu, žutu i zelenu sa moje fotografije i ponovila ih u cvetnom dezenu zavese, tvoj stomak se blago nazire ali je i dalje skriven, čeka u prikrajku, istovremeno se pokazuje i krije. Sledi moja slika polupojedenog voća na hotelskom krevetu, nešto tropsko i slatko, ali sanitarno, podseća na bolnicu. Lelujave noge koje su usledile savršeno se nadovezuju na to. One očigledno pripadaju malom detetu, ali u mojoj glavi ti si se pozivala na spermu, plodovu vodu, fetus. Mislim da u ovom čitavom nizu postoji nešto neizrečeno, neiskazano, tajnovito i prikriveno.

Kako si se osećala fotografišući tokom ovog projekta samu sebe? Mislim da pre nikad nisam videla neki tvoj autoportret. Možeš li konkretno da mi kažeš nešto o poslednjem autoportretu u ovom razgovoru, na kom držiš svoju novorođenu ćerku?

Šarma: Osećala sam se prestravljeno, kao da izlazim iz ormara. Ovaj projekat je od samog starta govorio o našem otvaranju prema određenom stepenu ranjivosti, a telefonska kamera je savršena alatka za bavljenje autoportretima. Jedna od stvari koja mi je posebno fascinantna jeste šta telo radi tokom trudnoće, kako postaje posuda, kako njegovi oblici postaju iskonski i koliko toga se dovodi u pitanje… identitet, seksualnost i budućnost tog života koji nosite u sebi.

Što se tiče te poslednje slike, to je trenutak bez teksta koji očigledno izaziva neke žestoke i neprikosnovene emocije kod mene. Statična slika jednog veoma turbulentnog trenutka. Umesto da fotografišem samu sebe, na ovoj fotografiji ja sam subjekt slike i to je prilično drugačije nego kad ti kontrolišeš kameru. Mislila sam da je ona savršena za završetak našeg razgovora zato što posle rođenja kreće čitavo jedno novo poglavlje. Zadatak za Met i rođenje ove bebe bili su kao Sijamski bliznaci, sudbinski spojeni. Krešendo do kog dolazi dok rasteš fizički dostiže vrhunac u trenutku kad dete izađe iz tvog tela i preda ti se u ruke. Nora verovatno nije starija od šest sekundi na toj slici, srećna sam što sam dobila priliku da je držim i imam sliku koja već letimično može da me vrati pravo u taj trenutak.

Kad pogledam taj naš konačni niz slika, zaista se osećam kao da ponovo proživljavam avanturu koju smo doživeli. Tvoja beba je izašla i diše, a ja prolazim kroz iščekivanje tih poslednjih nekoliko trenutaka pre porođaja. Možeš li mi reći koja ti je omiljena razmena tokom ovog razgovora?

Rozovski: Mislim da smo uleteli u poseban trenutak negde u poslednjoj trećini razgovora, kako je iščekivanje porođaja počelo da eskalira. Slike su počele da se nadovezuju jedna na drugu toliko tečno da je proces vizuelnog razmišljanja počeo kod mene da izaziva veliko uzbuđenje. Obe smo bile primorane da ostajemo kod kuće, očajnički smo želele da se trudnoća već jednom okonča i da donesemo te bebe na svet, a slike su bile način komunikacije i da se izađe na kraj sa mučnim iščekivanjem da se upoznaju ti novi ljudi koji su se krili unutra.

A šta je sa tobom? Koji je tvoj omiljeni niz slika?

Šarma: Teško je odabrati jedan niz, ali mogu da kažem da postoji konkretan niz diptiha koje posebno volim. To su oni kod kojih osećam da smo nekako, živeći kilometrima udaljene jedna od druge, uspevale da mislimo isto i istinski osećamo puls jedna druge kao saradnice, kao na ovima ispod:

Još na VICE.com:

Dirljive fotografije lepota Kolumbije u doba razdora

Fotograf Baraka Obame o životu u Beloj kući

Intimne fotografije para iz Tokija u njihovoj prvoj poseti hotelu ljubavi