Kako je Trampovih prvih mesec dana promenilo pogled sveta na Ameriku
politika

Kako je Trampovih prvih mesec dana promenilo pogled sveta na Ameriku

„Prvi put na SAD ne gledam kao na masivnu imperijalističku silu, već kao na živu zemlju koja je ranjiva na loše odluke.“
06 Mart 2017, 5:21am

Ako ste isti kao i većina Amerikanaca – uključujući i našeg predsednika – stvarno, stvarno vam je stalo šta drugi misle o vama, čak i ako se pravite da nije. Možda postavljate mnogo toga na Instagram, možda morate da insistirate na tome da je vaša žurka ili predsednička inauguracija bila ogroman uspeh i da su svi došli. Ili možda niste u stanju da odgovorite na pitanje o antisemitizmu a da ne skrenete u tiradu o svojoj popularnosti.

Ako ste, kao toliko mnogo nas, svesni svog imidža, možda ćete se zabrinuti zbog toga što tako veliki deo sveta ne voli našeg predsednika. To je možda tako zato što Donald Tramp kaže da mu je „Amerika na prvom mestu", što je izolacionistički slogan koji su koristili ljudi koji nisu želeli da učestvuju u Drugom svetskom ratu. Kada to kaže Tramp, misli na to da će zabraniti ljudima iz nekih većinski muslimanskih zemalja ulazak u SAD, da će podići zid na južnoj granici, ponovo pregovarati o odavno sklopljenim sporazumima, i izvlačiti se iz međunarodnih dogovora.

Kandidat Tramp nikada nije bio miljenik većeg dela međunarodne zajednice, ali otkako mu je počeo mandat, situacija u SAD je postala još alarmantnija za one koji nisu Amerikanci. Sa Trampom na čelu, došlo je do porasta zločina iz mržnje, a otac jednog Indijca ubijenog u rasno motivisanom napadu u Kanzasu otišao je toliko daleko da kaže da roditelji ne bi trebalo da šalju svoju decu u Ameriku. A onda je, tokom govora na zajedničkom zasedanju kongresa, Tramp najavio vladin program koji je izgleda osmišljen da potpaljuje gnev prema imigrantima kada počine zločin, iako mnogo više zločina čine oni koji to nisu. Radoznao povodom toga kako se stav stranaca prema SAD promenio posle burnih prvih mesec dana nakon Trampove inauguracije, kontaktirao sam neke od urednika međunarodnih ogranaka VICE-a i pitao ih kakvo mišljenje ovih dana imaju o Americi. Evo šta su mi rekli:

Stefan Veselinović, Srbija:

Prvi put u životu, imam osećaj da je Srbija nekoliko koraka ispred SAD. Naravno, siromašniji smo i nesrećniji od vas, ali pazite se: krenuli ste našim stopama kada ste za predsednika izabrali manipulativnog populistu. Mi imamo dug istorijat takvih vođa. Uvek možemo da vam damo par saveta kako da se ophodite prema Rusima, koji su nama često nezvani dolazili u goste – naročito u doba izbora. Da ne pominjem slobodu štampe, pretnje i ubistva novinara, sumanute uredbe i nezakonite zabrane. Nama su to gotovo svakodnevna dešavanja, i to bi i vama moglo da se dogodi.

Što se tiče mog mišljenja o SAD, ništa se nije promenilo, zato što nikada nisam ni mislio da ćete biti pošteđeni toga da pravite iste greške kao i svi ostali na svetu. Jedino što nisam očekivao je to koliko će vaši liberali kukati.
Jedina uteha mi je ono što se događa poslednjih mesec dana. Pošto je američka demokratija već vekovima na manje – više čvrstim nogama, neće tako lako pasti na kolena. Možda ćete nama, cmizdravcima iz Evrope, moći da pokažete kako je to kada jake institucije kontrolišu tiraniju vladara. Ameriko, lopta je ponovo na vašem delu terena.

Renaldo Gabrijel, Indonezija

To je definitivno izazvalo određenu zabrinutost. Sjedinjene Države trenutno deluju podeljenije nego ikad. Dolazak Trampa na čelo je izgleda dolilo ulje na vatru svih institucionalnih problema u Americi. Kombinacija zbunjujućeg izbornog procesa, Trampovi neprekidni javni izlivi besa, i stalni politički zastoj; izgleda da demokratija može da izneveri čak i američku javnost – što nije lepo gledati u „zemlji slobodnih".

Hoze Luis, Meksiko

Trampov dolazak u Belu kuću me je naterao da razmišljam o nekim aspektima SAD o kojima nikada nisam razmišljao. U početku nisam mogao da verujem da je pobedio; ali dana kada je stupio na dužnost, na svakom informativnom kanalu sam gledao masovne proteste protiv sopstvenog novoizabranog predsednika. Po prvi put na SAD ne gledam kao na masivnu imperijalističku silu, već kao na živu zemlju koja je ranjiva na loše odluke.
Na nesreću, ni dan, dva kasnije, počeo sam da čitam o rasističkom ponašanju određenih ljudi prema imigrantima. Isuviše je rano znati da li bi predsednik kao što je Tramp mogao da dovede do ponovnog procvata rasizma, ali ova dva događaja su me navela da pomislim da je veoma važno na naciju gledati kao na skup individua, a ne samo kroz onog ko je na vlasti. Što se tiče politike Donalda Trampa i zida koji je podigao na proizvoljnoj granici između ljudskih bića, moj stav se nije promenio: mislim da je i jedno i drugo retrogradno i rasistički.

Džoel Golbi, UK

Uvek sam na SAD gledao kao na geografsko otelotvorenje hvalisavca: uvek su mi, iz mog dobrog vidika preko bare, delovale kao neka vrsta šljašteće, samopouzdane i prepotentne verzije onoga o čemu Britanija može samo da sanja u svojim najluđim snovima. U suštini, Amerika su uvek bili ljudi koji mljackaju cigare, pucaju iz pištolja u suv pustinjski vazduh dok viču „ji-ha", hiper-prelepi ljudi iz L.A, ekstremno jebeno ljuti, užurbani Njujorčani, zvezde i pruge koje lelujaju na vetru; savršeno obučena i ekstremno ljuta vojska, beskrajni nizovi kuća koje se protežu u nedogled, sa savršeno uređenim travnjacima sa složenim sistemima za navodnjavanje i savršeno ravnim sivim kolskim prilazom, na kome je parkiran automobil američke prozivodnje u savršenom stanju, a u svakoj kući – u svakoj kući ima retuširanih porodičnih fotografija koje su uredno uramljene i stoje na kaminu – u svakoj kući se nalazi američki ćale, sa urednim brčićima, koji u tišini čisti pušku i preti da će ubiti dečka svoje ćerke – maturantkinje, ako je kresne. Za mene je to Amerika.

Posle Trampa, taj sjaj je malo izbledeo. Amerika mi sada više nego ikada izgleda kao zemlja u rasulu, mesto gde su se „levica" i „desnica" pretvorili u dva hiper-karikaturalna identiteta, koje se džapaju u sredini. A tamo – dole u prašini boje rđe i među bistrim potocima – došlo je do nekakvog besciljnog gubitka identiteta. Ko si ti, Ameriko, sada, kada jedna tvoja polovina mrzi Trampa, a druga misli da je njegov osoben ratnohuškački idiotluk put kojim treba ići napred? Kako Amerika može ponovo da ima jedinstven identitet, kada njena dva ideološka srca guše jedno drugo? U suštini: ko si ti, kada nisi sigurna u sebe? Beloglavi orao posađen na debelu granu na steni iznad duge, krivudave, epske reke. Sunce iza zalazi za horizont. I orao polako, uz tužan krik, ispušta jednu jedinu suzu. To je Amerika danas. Ali molim vas, nastavite da pravite dobre TV programe, potrebni su nam.

Džulijan Morgans, Australija

Tramp nije promenio moju percepciju vaše zemlje, samo ju je očvrsnuo. Uvek sam na Ameriku gledao kao na društvo koje je popodne popilo tri piva da se zagreje za važno veče koje ga kasnije čeka. Muzika je glasna, svi pričaju brzo (i glasno) o sebi; opcije su velike i beskrajne.
U poređenju sa vama, kod Australije je sve prosečno. Slavimo prosečne likove, pejsaže ravnice, i sekiramo se oko svojih sićušnih, umereno zabrinjavajućih problema. Nesreća u Australiji izgleda kao neko ko je na socijalnoj pomoći. Ali nesreća u Americi izgleda kao dalja predgrađa Detroita i pucnjave po školama. Amerika je taj bombastični, jebeni metež snova i strepnji. Amerika je opičena, zbog čega prelazak sa Obame na Trampa deluje poptuno prirodno. Naravno da Tramp! Naravno!

Markus Lust, Austrija

Bilo je vremena kada su u srcu Evrope mislili da je Amerika kul. Ljudi su čak nosili odeću sa američkom zastavom kao modni stav – i ne govorim o evropskim gorštacima sa oboda Alpa, već o pravim poznavaocima mode iz Beča. Sećam se toga kao da je bilo prošle godine (U stvari, i jeste bilo prošle godine.). Ali s druge strane, takođe se sećam kada su Sjedinjene Države i sve što one predstavljaju bile smatrane za savremeni ekvivalent kukastog krsta i simbol za sve što je loše i zlo u svetu. A to je bilo samo nekoliko godina ranije, kada je Džordž W. Buš bio predsednik. Izgleda da smo se sada vratili u Bušovo doba.

Benjamin Virstrom, Švedska

Da budem iskren, ako išta, moj stav prema SAD se popravio. Definitivno je bilo mučno kada je Tramp pobedio Klintonovu (ako to kada tehnički dobiješ elektorske glasove znači da si pobedio svog protivnika), ali u isti mah nije bilo ni sasvim neočekivano, pošto je tokom čitavog izbornog procesa bilo bolno jasno koliko mnogo ljudi fanatično podržava svaku reč koju je ispljunuo iz svojih odvratnih guzolikih usta.
I tako se, dok smo se svi spremali za neizbežnu apokalipsu, nešto dogodilo: to kod ljudi nije prošlo. Posle i za vreme njegove inauguracije, buknuli su protesti po čitavoj zemlji, i nastavili se kada je zabranio ulazak u zemlju. To samo pokazuje kako Amerikanci umeju da se udruže kada je potrebno; kako se ljudi neće jednostavno povinovati fašizmu, već će uzvratiti udarac – i to je zaista inspirativno. Napred, SAD!

Matern Beselager, Nemačka

Trampov izbor nije zaista promenio moje mišljenje o SAD, pošto smo i ranije znali da ta zemlja ima probleme, i da je bilo mnogo ljudi spremnih da glasaju za njega. Sada, kada se to ostvarilo, uglavnom je stvarno tužno, ali i prilično zastrašujuće. Nemci vole da gunđaju zbog američke demonstracije moći, ali nismo zaista spremni da živimo u svetu u kome SAD više ne preuzimaju odgovornost. Šta bi trebalo da uradimo? Da nabavimo sopstvene nuklearne bojeve glave?

Tako da jesmo, zaista smo zabrinuti. To je kao da si imao nekog jakog ortaka, koji je uvek bio u blizini, iza ugla, i koji je siledžiju iz komšiluka držao pod kontrolom. A onda odjednom vidiš tog ortaka kako deli cigarete sa siledžijom, a onda obojica pokažu prstom na tebe i počnu da reže. To ne bi trebalo da se dešava, i jebeno je strašno.

JOŠ na VICE:

Šta je sve sporno u spotu "Vučiću pederu"

Turistički vodiči nam pričaju ko su stranci koji se lože na Srbiju

Kako je Tramp američku politiku približio srpskoj