Kako učiniti društvene mreže manje odvratnim u 2017. godini

Internet se najlakše shvati ako se pročitaju Balkov zakonik, set depresivno pronicljivih zapažanja od dežurnog mizantropa Aleksa Balka. Jedan od zakona kaže „Ništa gore nego kad znaš šta svi misle o svemu." Drugi kaže „Ako misliš da je internet danas užasan, strpi se još malo pa ćeš da vidiš šta je užas."

Život na društvenim mrežama trenutno prožimaju talasi cinizma i pesimizma. Lindi Vest, poznata feministkinja i tviterašica, prošle nedelje je napustila ovu platformu jer kaže da je postala neupotrebljiva „za sve koji nisu trolovi, roboti, ili diktatori." Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je pre mesec dana tvitovao o sindikatima i tako indirektno prouzrokovao nasilje, što je pokrenulo raspravu o tome da li bi Tviter trebalo da zatvori nalog svom najpoznatijem korisniku. Fejsbuk je preplavljen lažnim vestima i raznim drugim navlakama, a nedavno je bio upotrebljen da bi ovekovečio zločin mržnje. Skoro sve što se može pročitati na društvenim mrežama – pa čak i ona šolja sa natpisom „suze liberala" – na neki način je neistinito.

Sve ovo skoro da je dovoljno da čoveka otera onlajn, ali zamalo; svi smo već navučeni na endorfin koji nam izaziva ovaj vid afirmacije i interakcije. Dakle, umesto da se lepo izlogujem, ja sam stupio u kontakt sa Adrijanom Rasel sa Univerziteta Denver koja se bavi digitalnom evolucijom žurnalizma i aktivizma. Popričali smo o toksičnim vezama između medija i javnosti, i optimizmu koju ona uprkos svemu oseća.

VICE: Pričalo se da bi Tviter možda trebalo da banuje Trampa zato što ohrabruje nasilje i promoviše govor mržnje. Šta mislite o tom argumentu – da li ke zaista tako blesav kao što se čini, imajući u vidu da je reč o predsedniku?

Adrijana Rasel: Uopšte ne mislim da je blesavo, ali situacija jeste komplikovana. Tviter bi trebalo da na sve korisnike primenjuje jednake standarde ophođenja. Isto važi za Fejsbuk. Trampovi Fejsbuk postovi u kojima se bavi, između ostalog, progonom muslimana sasvim očigledno krše pravila koje Fejsbuk zahteva. Mark Zakerberg na to kaže da sve što dolazi od jednog tako javnog političkog kandidata predstavlja politički mejnstrim što ga automatski čini prihvatljivim. Ovo je moralno šupalj argument, imajući u vidu da govorimo o najvećoj mreži za razmenu ideja i informacija na svetu. Ali nameće se jedno jako dobro pitanje: zašto baš od Tvitera i Fejsbuka očekujemo da nam definišu šta jeste a šta nije OK reći? Iz perspektive apsolutne slobode govora ovaj poziv na cenzuru je pogrešan pristup, i potencijalno štetniji za javni diskurs od Trampa i ostalih onlajn promotera govora mržnje i neistina.

Ko je po vama nadležan da proverava tačnost neosnovanih izjava koje političari (kao što je Tramp) ili organizacije iznose? Da li bi Tviter ili Fejsbuk trebalo da porade na tome da im najpopularniji postovi budu, ako ne baš striktno „tačni" onda bar ne svesno širenje neistina?

Mislim da je odgovornost novinara da proveravaju ispravnost izjava političara, ali fenomen „lažnih vesti" ne odnosi se samo na lažljive političare. I društvene mreže imaju odgovornost da suzbiju širenje lažnih vesti, ali i korisnici moraju da se osposobe da razlikuju istinu od laži da ne bi naseli i širili dalje netačne informacije. Sigurno ste videli rezultate nedavnog ispitivanja javnog mnenja u kom se utvrđuje da čak četvrtina Amerikanaca priznaje da su podelili lažne vesti sa drugima.

Takođe treba istaći da društvene mreže, iako pospešuju širenje glasina i laži, nisu odgovorne za cinizam u javnosti koja danas toliko malo veruje medijima i vlastima da ne pravi razliku između novinarstva i izmišljotina, ili između legitimnih lidera i populista-oportunista. Tretirati Trampov uspon kao posledicu tehnoloških promena zanemaruje decenije delovanja konzervativaca u pokušaju da potkopaju poverenje javnosti u državu, nauku, i takozvane činjenice. Kad god se povede reč o politici i medijima, treba se prisetiti toga.

Ako bi Tviter i ostali zauzeli čvrst stav povodom „govora mržnje", na primer ako bi zatvorili naloge ekstremnim desničarima kao što su Ričard Spenser i Milo Janopulos, da li bi tako samo izdelili društvene mreže pa bi takozvana alternativne desnica počela da se okuplja na drugim sajtovima, pa bi se ukinula prava javna rasprava na vebu?

Mislim da se već dešava to što opisujete – sektaške podele onlajn ideologija – na Fejsbuku i u nešto manjoj meri na Tviteru. Algoritmi Fejsbuka, na primer, već zatvaraju ljude u ideološke mehuriće. Zato smo i videli ogroman broj levičara šokiranih Trampovim usponom i pobedom. Dakle da, zvuči mi sasvim moguće ta teza. Ako bi rasisti bili izbačeni sa društvenih mreža, verovatno bi ubrzo osnovali svoju; ako ubrajamo neke sabredite, moglo bi se reći da to već i rade. Ne mislim da treba odustati od ideje produktivne javne rasprave onlajn. Mislim da već imamo mogućnosti potrebne da takav prostor ostvarimo, ali nemamo veštinu potrebnu da ga ispunimo.

Da imate svoju onlajn platformu nalik na Fejsbuk, zovimo je Raselpedijom, koje biste mere preduzeli da obezbedite razmenu ideja i ujedno ograničite govor mržnje? Da li je to moguće kažnjavati?

„Raselpedija?" Ha! Nema šanse.

Ja nisam iz sveta medijskih preduzetnika, niti sam od zaštitnika prava na slobodu govora, ja prost iskreno mislim da nije tako teško boriti se protiv uvreda, kleveta, i govora mržnje. Samo treba postaviti kriterijume i onda ih se pridržavati, zar ne? Biće uvek sivih zona, ali zadatak nije bez rešenja. Samo treba biti uporan. Zar ne sprovodimo već takve mere na drugim nivoima javnosti? Mediji su s vremenom naučili kako da kontrolišu komentare na tekstove koje objavljuju. Nije lako, potrebno je zalaganje i novac, ali jedan Fejsbuk može to da proglasi za prioritet, da plati ljude koji će taj posao odraditi, da preuzme pravnu odgovornost koja eventualno ide uz to. Za mene je to prosto jedan od očekivanih troškova u poslu na najvećoj medijskoj platformi na svetu.

Posedujemo li spremnost ili sposobnost da učinimo svoje onlajn okruženje produktivnim, kakva nam to spremnost ili sposobnost nedostaje? Da li je sve stvar tehnološkog napretka, ili će s vremenom ljudi sami pod sebe naučiti kako da se korektno ophode jedni sa drugima? Pitam dakle, ima li načina da javnost postane nešto manje cinična?

Javnost je cinična jer je naučila da bude cinična. Politički nas i dalje obrazuju vesti na televiziji i radiju, i šta je onda cilj političkih programa koje Amerika konzumira? Da li služe javnom interesu? Da li pokušavaju da pokrenu i ujedine građane? Da li vesti na onom najosnovnijem nivou propagiraju podelu odgovornosti, da li imaju obavezu da iskažu empatiju zarad pravde ili slobode ili progresa? Posle prošlogodišnje izborne sezone, sasvim je jasno da televiziju pokreće isključivo profit, i da u skladu sa tim prioritetom formiraju sadržaj koji nam nude. A sadržaj je sasvim neadekvatan, štetan, ne služi javnom interesu, ne informiše javnost.

A šta bi bilo da su nam medijski prioriteti drugačiji? Amerika nikad neće imati prave državne medije kao što je jedan BBC, ali možda bismo mogli da usmerimo internet negde u tom pravcu. Šta ako se otvore nove mogućnosti reporterima koje javnost motiviše da budu aktivisti u potrazi za istinom – ovo važi i za plaćene reportere ali i za korisnike društvenih mreža koji žele da se suprotstave propagandi i dezinformaciji. To bi po mom mišljenju bio protivotrov cinizmu. Deluje mi kao dobar znak to što se mladi ljudi sve više okreću od Fejsbuka. Daje mi nadu što se javlja pokret među mladima koji cene uradi-sam pristup i estetiku. Zar nije odavno vreme da se umesto informacionih košnica pojavi pravi prostor za informacije od javnog značaja koji ne motiviše želja za zaradom?

Mislim da imamo priliku da stvorimo prostor za javnu raspravu, pristojnu i produktivnu, baziranu na pouzdanim i svima dostupnim informacijama – štaviše, mislim da je ta prilika bolja danas nego što je bila ikada ranije! Znam da zvuči apsurdno u kontekstu ovog razgovora, ali danas imamo znanje i tehnologiju, nedostaje nam samo motivacija. Štaviše, moćne sile nas već dugo usmeravaju što je dalje moguće od te vrste javnog diskursa. Snažna je ta kontra-motivacija, protiv nje se treba boriti. Nećemo prosto izmisliti jednu novu, čarobnu platformu. To su ljudi već pokušali. Tehnologija koju imamo na raspolaganju zaista je neverovatna, napreduje se svakog dana. Jedino je potrebno da se suzbiju sile koje promovišu neznanje i apatiju.

Moram da naglasim da nade itekako ima. Dvadeset godina istražujem grupe aktivista koji na inovativne, demokratske načine promovišu medijsko i građansko osvešćenje, to im je uvek bilo u srži projekta. Primetila sam da te grupe usvajaju mnogo širi sistem vrednosti, ideja, i identiteta od korporativnih medijskih kuća. Henri Žiro je na tu temu sjajan, on kaže da treba poraditi na tome da se zaboravi naučeno o pasivnosti i nepristojnosti, o papirnatom pristupu javnom životu koji danas dominira Amerikom. Potpuno se slažem s tim.

Fejsbuk u stvari i nije problem. Problem je kako smo naučili da se Fejsbuk koristi, ili možda sistem nagrada koji više motiviše jednu vrstu upotrebe nego drugu. Svi mediji su dobri taman onoliko koliko i ljudi koji ih konzumiraju. Publika kojoj se obraća Foks Njuz izuzetno loše konzumira informacije. Razvili su užasno retrogradne medijske navike, ali te navike se baziraju na nekim drugim veštinama i sposobnostima. Pa ipak, treba biti oprezan: individualni angažman na društvenim mrežama takođe nas uči kako treba koristiti medije, pa sa vremenom uvek postajemo ili manje ili više svesni, nikad ne stagniramo!

Foto: JIM WATSON/AFP/Getty Images

Još na VICE.com

Kako je Tramp američku politiku približio srpskoj

Najbesmislenija euforija u Srbiji zbog izbora Donalda Trampa

Naučila sam kako da preživim Trampa kao predsednika na kursu za ekstremno preživljavanje

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu