FYI.

This story is over 5 years old.

Putovanja

Od Beograda do Finske: Život uz pse u divljini

Kao klinac sam se zaljubio u priče Džeka Londona o dalekom Severu i zaprežnim psima. Zavoleo sam životinje i život i rad čoveka sa njima, putovanja i avanture.
5.12.16

Moj život su vodile odluke koje su bile motivisane posebnim načinom življenja, posebnom filozofijom života - živim život danas, a gledam u budućnost i pokušavam da planiram prilagodljivo, a mnogo maštam. I kada imam cilj, onda ga mnogo želim. Cilj nikada nije materijalan, već stil života, sloboda, poslednja koja će ostati upamćena modernom čoveku okovanom zamkama savremene stvarnosti, potrošnjom, glasanjem, učešćem u političkim procesima, prodajom, poniženjem pa ponovnom prodajom i na kraju, zlobom.

Reklame

Ja sam hteo čistu emociju, svež prohladan vazduh, belinu friškog snega i osmeh rastrčane ekipe haskija, upregnutih u moje sanke, jutarnje umivanje u strujanju svežine planinske borovine oko staze… I sve sam tome podredio. Kao klinac sam se zaljubio u priče Džeka Londona o dalekom Severu i zaprežnim psima. Zavoleo sam životinje i život i rad čoveka sa njima, putovanja i avanture. Zaprežni psi haskiji su sve to spojili u jedno. Haski, takođe, od svih pasa ima u sebi i najviše vuka, a vukove sam oduvek voleo.

Sve fotografije: autor

Kao klinac sam uspeo da u nekom časopisu nabavim fotku tri sibirska haskija i to mi je dugo godina bila jedina koju sam imao. Pre ere interneta, kao i početkom i sredinom 1990-ih tokom sankcija, bilo je jako teško nabaviti bilo kakvu knjigu, VHS kasetu ili fotku. Živeli smo kao u kolektivnom zatvoru tih godina, pa nisam mogao ništa da nabavim iz inostranstva a ovde, naravno, o mojoj temi niko još uvek ništa nije znao. Tih godina sam šetao sa beogradskom legendom, gospodinom Dankom Jovanovićem, koji je imao čuveni par haskija. Od njega sam mnogo naučio u tih nekoliko zajedničkih šetnji, njegovi psi uvek šetali bez povodaca i ogrlica, često uz njega na biciklu.

Birao sam za prijatelje ljude koji vole slobodu i poseban način života, privlačile su me divlje teritorije koje su drugima nezamislive i puno pričao roditeljima kako ja sve ovo vidim. Hteo sam da im pomognem da lakše prihvate da njihov sin neće nikada biti kao "dobri Bane". Odabrao sam nešto neshvatljivo drugačije.

Reklame

Protivili su se mom prvom haskiju kada sam ga uzeo 1992, i kada su konačno popustili, nisam im dao da ga pomaze prvih godinu dana, naravno sve sam oko njega morao ja da radim, to je bio MOJ haski. Noći smo uglavnom provodili kod kuće, spavali u istoj sobi, a kad bih došao uveče nakon provedene večeri sa drugarima, morao sam da ga izbacim iz svog kreveta, a on je vazda režao kao kurjak, misleći da ću ja da se valjda uplašim i spavam na podu a on na krevetu.

Dane smo provodili u zajedničkim šetnjama po beogradskim parkovima. Bile su to "lude" godine u kojima nije bilo sramota biti "lud" jer smo svi bili "ludi". Tako sam i ja izlazio ponekad do Akademije sa svojim haskijem, Natas je bio svugde omiljen lik. U SKC-u se zavukao iza šanka jedne večeri, nisam mogao pola sata da ga nađem a on hasa iz ruke konobara ko car. Kada bih svratio do jednog prijatelja i komšije, njegov ćale, zvani Šampeli, prvo bi pitao iz svoje sobe: "Je l' Sale doveo Natasa?" Onda bi delili neku klopu, piletinu… I tako u nedogled.

Moj prvi haski me je vratio za 180 stepeni u prirodu i šumu. Od klasičnog kenjigradskog tinejdžera u danas top survival majstora, Iditarod veterana. Više nisam čekao bus za jednu, dve stanice, već sam pešačio, umeo sam opušteno onako pripit ako bih zakasnio na noćni bus lagano otrčim do gajbe preko puta Sajma i to nakon cele kutije pljuga. Ali ljubav prema basketu i igri sa drugarima držali su mlad organizam uvek u nekoj solidnoj kondiciji, a i kad si mlad možeš brate skoro sve, i da ne spavaš i da luduješ i da trčiš k'o lud.

Reklame

Devedesete su me strašno smorile jer nisam mogao da napredujem u svojoj, tada još samo zanimaciji, nisam imao sa kime da pričam o mushingu - vožnji zaprega pasa, nisam imao od koga da učim. Nikakav protok informacija, nigde knjiga da se kupi, nikakav film, VHS kaseta, ič ! Sve sam morao sam, i da smišljam i da učim.

Prvu knjigu o zaprežnim psima sam nabavio u Švajcarskoj na nemačkom jeziku, baka mi je pomogla da je prevodim. Imao sam i neke ideje kako da treniram psa da mi bude lider u zaprezi, pas vođa. Preko prijatelja sam nabavio i kopiju kopije neke knjižice o sportu trka zaprežnih pasa i tako je sve počelo. Istovremeno sam vežbao sa Natasom, a kasnije i Pepijem i Narjom i ono što sam želeo, uz njih sam i naučio. Kasnije, uz internet i tokom putovanja, kupio sam i pročitao dosta knjiga, magazina i naučnih veterinarskih radova i publikacija na tu temu. Kasnije je sve bilo lako, kao i danas, uostalom.

Natasa sam odmalena učio da me vuče na bajsu, kasnije su nam se pridružili i Pepi, njegov sin, i Narja. Sa njih troje upregnutih u bajs sam odlazio do faksa -veterina, naravno - na vežbe i po koje predavanje. Ostavljao bih haskije u foto klubu faksa kod drugara koji su ih zavoleli i sa radošću pazili na moje zmajeve. Legendarni Koča i drugar Bole su umeli da im kupe po vešalicu i pljesku u menzi, a Mupi je jednom izašao da "prošeta" Natasa i došao posle desetak sati i pojedene polovine domaće pršute.

Reklame

Bombardovanje Srbije 1999. godine mi je skoro u potpunosti uništilo sve snove o budućem suživotu sa čoporom haskija na nekom lepom mestu. U naglom napadu odrastanja i preranom sazrevanju, rešio sam da počnem neki mali posao i odreknem se svojih snova. No par šamara odozgo su te gluposti nakon par meseci odagnali, moj novotvoreni video klub je zatvoren pre nego što bi ga pregazila digitalna era.

Sa padom Slobodana Miloševića i otvaranjem granica, procvetao je i moj život. Pisao sam mejlove ljudima koji su imali velike kenele - odgajivačnice pasa - i imali potrebe za pomoćnicima ili vodičima. Nekolicina mi je pozitivno odgovorila, bez obzira što sam iz Srbije. Džeri iz Oregona mi je ponudio i odlične uslove. Dopalo mu se moje iskustvo, što je, u ono vreme, značilo odlaske na Kopaonik zimi na mesec i po sa drugarima vlasnicima zaprežnih pasa kako bismo podelili troškove najma kuće i imali dovoljno pasa da mogu da ih uprežem i treniram. Jedna fotografija koju mi je napravio prijatelj Andrija Ilić bila je dovoljna da pokaže kako "moj" tim pasa i ja izgledamo i da uveri ljude u ono što im pišem. Prodao sam svoj prvi auto, dijanu, kupio kartu i dve nedelje posle 11. septembra 2001. godine, odleteo za Oregon.

Iz Oregona sam kasnije otišao u Saskačevan, pa u Montanu, a uvek bi između odlazio na Aljasku. Otvorila su mi se vrata tog magičnog sveta o kome sam do tada samo sanjao. Uvek bih odlazio kod nekog od majstora mog sporta - maratonskih trka pasa, organizatora svetske top trke, vlasnika odličnog sled-dog biznisa za turiste ili jednog od najvećih šampiona, Daga Svinglija u Montani. Svaki od njih je imao desetine pasa. Mojoj sreći nije bilo kraja. Znanje, iskustvo, kolege, psi - sve sam imao nadohvat ruke, konačno. Mnogo raznih pasa. Odjednom, gde god da pogledam su kolege mušeri, više nisam bio sam.

Reklame

U januaru 2002. godine, moj posao je bio da živim u izolovanoj kolibi u sred kanadske šume sa dvadesetak pasa i samostalno ih treniram mesec dana pred moju, tada najveću trku Canadian Challenge, dugu 600 kilometara, koju sam završio kao četvrti sa veselim psima na finiš liniji i pregršt komplimenata od kolega o odlično obavljenom poslu.

Samoća, to jest, biti sa psima u prirodi je, zapravo, osnova trkanja zapregama pasa, pa samim tim i deo te magije. Mi koji se ovim maratonskim trkanjem bavimo, svi to volimo. Unapred se tome radujemo i tada doživljavamo potpuni mir i maksimalnu koncentraciju na stazu i pse. Mada, to baš i nije samoća kada si sa desetak prijatelja u prirodi i putuješ sa njima kao da ste jedan tim.

Na jednoj kanadskoj trci 2004. godine sam osetio da smo psi, sanke i ja postali jedno. Pobedio sam sa stilom tada i doživeo "vožnju na čarobnom ćilimu". Tokom Iditarod trke 2007. godine sam neplanirano morao ranije da kampujem sa psima na stazi, te hladne noći na minus 38 stepeni. Slupao sam se pre toga u jednoj oštroj iznenadnoj krivini i izgubio kontrolu nad teškim natovarenim sankama. Udario sam u drvo par metara van staze i dok sam se sabrao - a imao sam sreće, jer mi je oštar šiljak promašio butinu i arteriju za desetak centimetara, shvatio sam da mi je pukao glavni kanap u koji su upregnuti svi psi. Njih petnaest je otišlo niz stazu, a ja sam ostao samo sa omalenom Šajlo.

Reklame

Sredio sam sanke, uzeo vezice i kanapčiće i napravio duži povodac i poveo Šajlo u potragu za ostatkom našeg tima. Znao sam da je ispred mene u trci visoki Den Karter i da će, kad ga moji psi signu, da ih priveže za neko drvo. Pešačili smo možda dvadesetak minuta i zatekli Dena kako sređuje moje pse. Poveo sam ih nazad i popravio pokidanu opremu i vratio se ponovo do Dena koji je rešio da mi pravi društvo te noći tokom kampovanja. Nahranio sam pse, raspakovao sanke, izvadio slabu vreću za spavanje i sklupčao se unutar vreće od sanki da spavam. Bilo je nemoguće - em nema mesta, em je previše hladno. Posle par sati maltretiranja ustao sam i nahranio pse i spremio se da nastavim dalje. Spavao sam narednog dana tri sata, prvi put u tri dana.

Nema straha kada sam sa psima u prirodi, jer su uz mene moji psi. Pažljivo osluškujem, i po njhovom mrdanju, premeštanju, spavanju ili lavežu znam šta se dešava i šta da očekujem. Oni mi sve jave i bolje od mene čuju i nanjuše neprilike. Pse treniramo i da na odmorima duboko spavaju da bi se što bolje odmorili u najboljim mogućim uslovima. Onda se i mi malo odmorimo, sat - dva. Pa sve opet ispočetka.

Noćne vožnje su najveći izazov, ali i najlešpi doživljaji. Svetlo sa čela je ograničeno i vidiš samo deo staze ispred sebe i pse. Onda gledaš njihove uši i kad se sve podignu i počnu da gledaju iza tebe, e onda počneš da brineš šta se to iza tebe šeta po mraku. Vukove volim i ne bojim ih se, oni su toliko jadni izlovljeni, kao uostalom i sve životinje u divljini danas, da se oni zaista nas, ljudi plaše. Strah sprečava da ih bolje upoznaš, a "ono što ne upoznaš a plašiš ga se, to i uništavaš", rekao je jednom poglavica Den Džordž.

Reklame

Sneg je hladan i surove zime su opasne, ali su i čiste i bajkovite. Najveći izazov je što su ovi predeli najteži za boravak. Samoća mi je pomogla da savladam neke jako teške izazove kao Iditarod trku od skoro 2,000 kilometara na Aljasci 2007, gde si jako dugo sam u divljini u kojoj nema ni jedne životinje i hladno je i noć je. Samoća je postala deo mog života. Ne ona samoća da nemaš prijatelje i ljude oko sebe, već prvo ona na koju oguglaš, pa onda i sposobnost da si samodovoljan za sve, od običnih svakodnevnih poslova, do najvažnijih odluka u životu.

Odluka je polako sazrevala, i posle učešća na Iditarodu, "poslednjoj velikoj trci zaprega pasa" te 2007, rešio sam da se vratim u Srbiju, prodam stan i kupim imanje na Fruškoj Gori i sa psima tamo napravim mali raj - Haski centar Lotlorijen, naš dom. Prelud od pozitivne energije, imao sam onu retku vrstu sreće da me pronađe istomišljenica, srodna duša, a sad je tu i naš sin, Mili Sever, kako on misli da se zove.

Sever je rođen sa psima i njemu je odnos sa njima deo života, nešto što je uvek tu. Nema straha, jako ih voli. Ima svoje omiljene pse, ima one koji ga zasmejavaju svaki dan, one sa kojima se igra, a često voli da prisvoji tatinog najvrednijeg psa. Valjda dečko ima dobar ukus, ili samo juri ono što vidi da ja volim najviše, ko će ga znati. Svaki dan provodi sa psima u igri, sem kada je baš teška oluja i prejak vetar. Mi imamo uvek ponekog psa u kući, tako da je njemu pas uvek na dohvat ruke. Štenci su mu posebna uživancija i oni ga najviše zasmejavaju. Učimo ga da vozi na dečjem triciklu sa našim starijim i sporijim psima. Ove zime je prvi put vozio i sanke sa dve starije kuce i lepo se proveo. Deluje potpuno prirodno i opušteno, ali ga ne nutkamo, već on mora da želi i da traži, i onda mu i omogućimo.

Reklame

Posle početnih par zima sa prelepim padavinama i snežnim nanosima nekada dugim i do pedeset metara, klima se promenila. Zime su otoplile, snega više nema, ostade samo blato i poplave. Doduše, mi smo na brdu i nije frka od poplava, ali daleko nam je bilo kakav sneg. Rešili smo da svoju zimsku idilu potražimo tamo gde je još uvek ima u izvornom obliku - na severu Skandinavije. Razmišljali smo o Švedskoj, Norveškoj, i na kraju sam se ove zime oprobao u Finskoj. Sada je malo drugačije, otac sam porodice, a imamo i naše blago, šesnaest predivnih pasa, te su pare neophodan deo svakog dila.

Sun burning our trail from Aleksandar Nikolic on Vimeo.

Krajem novembra 2015, upoznao sam sever Finske. Nisam bio preterano zadovoljan prirodom, suviše močvara i jezera, malo kopna, na sve strane voda. Nije mi se dopalo ni mesto u kojem žive psi, i krenuo sam dalje. Upoznao sam čoveka koji ima veliki biznis vožnje turista sa zapregama haskija u Finskoj. Austrijanac po rođenju, došao je u ovu zemlju pre tridesetak godina sa psima i bio među pionirima ovakve vrste turizma. Danas ima svoj hotel, bungalove i 520 pasa. Odmah smo se dopali jedan drugom i poželeli da sarađujemo, a on je pogurao ideju da što pre vidim da li mi se kod njega sviđa i da li tu vidim svoju budućnost.

Psi žive u boksovima u "kenelu" koji je organizovan u manje delove. Svaki nosi naziv neke severne teritorije, sem jednog - Južni pol je dom penzionisanih i starih pasa. Moj kenel je Jukon. U svakom delu postoje dve ograđene parcele u kojima žive dva do četiri slobodna i druželjubiva psa. Kućice su im izdignute na platformi, postoje posebne "odaje" za svakog psa. Svaki vodič ima četrdesetak pasa na raspolaganju. Činije za klopu su spolja i ispred njih je otvor na žici tako da psi, kad ih hranim, gurnu glavu kroz taj otvor i jedu iz pričvršćenih činija na sebi odgovarajućoj visini. Naravno, u jednom boksu uvek budu psi koji su prijatelji, vole da budu zajedno i lepo se slažu. Ujutru ih hranimo supom od mesa sa malo granula pseće hrane, kako bi ih zainteresovali da popiju dovoljnu količinu tečnosti. Haskiji inače ne piju vodu tokom zime, pa je ovo način da ih privolim da sve što im sipam i popiju. Popodne jedu veliki obrok, mešavinu mesa sa vodom i granulama, gušću smešu bogatu proteinima i mastima, što je prilično jaka energetska hrana.

Posle hranjenja, oko pola sedam ujutru, počistim ceo kenel, a onda puštam iz boksova četiri do šest pasa. Pridruže mi se u delu gde se nalazi dugačak lanac sa kraćim lancima na svaka dva metra. Tu ih privežem kao da su tim, za taj dan i po određenom redu. To će onda biti i timovi pasa - zaprege - koje će, kada krenemo, voziti naši klijenti. Ako je dan odmora za pse, onda ih puštam iz boksova dok čistim, da se izigraju i izjurcaju, pa im se pridružim da se izmazimo, ali i da vidim kako se osećaju i ima li nekih sitinih povreda ili umora.

Ovde je, pre svega, prelepa priroda, čarolija zimskog majstora Strahora, koji je ovde istkao raj za ljude mog kova, prelepa jezera, šume i brda do par stotina metara visine, sa golim vrhovima i snegom. Ovo je snežni centar Finske, i prestonica snežnog carstva. Ume da bude hladno, čak ispod minus četrdeset stepeni, i mračno tokom januara sa samo par sati dnevnog svetla bez sunca, ali to je sve normalno za sever. Oboje ćemo, nadam se, imati posao, naš sin prvo obdanište, a naši psi konačno zime kakve zaslužuju. Imaću prilike da nastavim sa razvojem svojih pasa i novim leglima, sa novim zmajevima.

Posle mnogo godina traženja, pronašao sam i dostojne mužjake svojim vanserijskim ženkama koje smo podigli u našem Haski centru od pasa poklonjenih iz Amerike od najvećih šampiona mog sporta. Sve su to psi vrhunskog maratonskog potencijala i bilo bi mi žao da i oni ne dobiju šansu da pokažu svoj let, da im otpevam svoju inspirativnu pesmu pred finiš trke.

Čini mi se da nas čeka mirna i radna budućnost, a supruga i ja se radujemo da odgajamo "zmajeve" našoj deci, pa ako se reše sutra na neki svoj zmajski let, neka ih, mi ćemo biti najsrećniji roditelji na svetu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu