​Kako bi tačno magične pečurke mogle da deluju kao antidepresivi?

Nauka o antidepresivima, kako to već ide, nije egzaktna nauka. Dva pacijenta mogu različito da reaguju na isti lek. Za neke ljude, mnogi od postojećih lekova uopšte ne deluju.

Naučnici se i dalje muče sa time da shvate zašto određni lekovi deluju samo na određene ljude. Prema jednoj studiji Univerziteta Nortvestern u Čikagu, lekari uzroke leče na sirov način, lekovima koji su „upereni u pogrešnu metu", često se fokusirajući na umanjenje stresa, umesto na samu depresiju. Drugi kažu da komercijalni interesi iskrivljuju rezulate kada se antidepresivi ispituju. Jedna studija Medicinskog časopisa Nove Engleske otkriva da neke farmaceutske kompanije selektivno objavljuju studije antidepresiva koje pokazuju da je lek koristan, a da ispod tepiha trpaju one čiji rezultati pokazuju da lek nema nikakvog efekta.

„Postoji neograničen broj pacijenata kojima ne biva bolje, uprkos tome što uzimaju mnogo različitih antidepresiva",kaže dr Mark Bolstridž, klinički psihijatar i vanredni profesor na UCL. „Za kliničare je frustrirajuće to što kod nekih ljudi nijedan lek ne deluje, uprkos tome što nam je dostupno mnogo njih".

Blostridž je već pristupio traženju alternativnih i neuobičajenih načina lečenja. Posebno se usredsredio na halucinogeno jedinjenje koje se nalazi u magičnim pečurkama: psilocibin.

Bolstridž, zajedno sa Dejvidom Natom, predsednikom britanskog Udruženja neurologa i bivšim savetnikom vlade za lekove, podneo je prijavu za ispitivanje psilocibina još 2013. godine. Nat je ranije vršio male eksprimente, pre nego što je donet niz propisa o psihoaktivnim supstancama. Mislio je da psilocibin ima potencijal da uklanja simptome depresije, i želeo je da nastavi sa istraživanjem.

Uprkos tome što su dobili odobrenje i finansijska sredstva Saveta za medicinska istraživanja UK, naišli su na niz prepreka za ispitivanje, zato što su magične pečurke droga „A" klase. „Imali smo mnogo problema da uopšte nabavimo tu drogu, zato što je za njenu upotrebu potrebna posebna dozvola… i morali smo da je uvezemo iz Evrope", kaže nam Bolstridž. „Etički komiteti imaju običaj da te prvi put odbiju kada im predstaviš svoj slučaj. Morali smo tri ili četiri puta da se sastanemo sa njima pre nego što bili spremni da odobre naše istraživanje".

Kaže da može da shvati zašto su naišli na otpor. „Prosečan čovek sa ulice je veoma skeptičan kada je ova droga u pitanju, zato što je klasifikovana u 'A' kategoriju, što za obične ljude znači da je opasna, zato što su u istoj kategoriji kao heroin i kokain".

Ali moralna panika oko droga „A" klase nije jedino što predstavlja prepreku. Istraživači su pedesetih i šezdesetih godina u psihijatrijskim bolnicama sprovodili mnoge studije u kojima su povezivali psihodelične droge za različitim terapeutskim efektima, uključujući i lečenje od alkoholizma, depresije, pa čak i autizma. Ali mnoge od tih studija su bile loše kontrolisane i kontroverzne, naročito kada su davali LSD deci i ranjivim ljudima. „U tim studijama se nisu pridržavali strogih standarda kakvi postoje danas. Metodologija je bila pomalo sumnjiva", kaže Bolstridž.

Od sedamdesetih godina je veoma teško dobiti odobrenje za ispitivanja vezana za LSD, Ali Bostridž i njegove kolege su bili u mogućnosti, po prvi put u poslednjih nekoliko decenija, da obave kliničko ispitivanje efekata psilocibina na depresiju. Regrutovali su 12 pacijenata koji pate od depresije, od umerene do teške, i lečili ih u kontrolisanim uslovima.

Za razliku od većine kliničkih ispitivanja, nije bilo finansijskog podstreka za učešće. Bolstridž je opisao kako su ljudi bili motivisani da učestvuju „iz pukog očajanja", rekavši: „Neki od tih pacijenata su pokušali sa čitavim nizom antidepresiva, i nijedan nije ima efekta. I idalje su se osećali stvarno posrano i loše, i nisu funkcionisali u svakodnevnom životu. Bili su ozbiljno onesposobljeni. Nisu imali posao. Njihovi životi nisu ispali onako kako su planirali, ili se nadali i očekivali".

Kirk Rater, jedan od učesnika ispitivanja, je pristao da razgovara sa nama o svojim iskustvima. Rekao je da je učestvovao u ispitivanju zato što je pomislio „da će mi to pomoći da se oslobodim duševnog bola i da će mi probuditi osećanja".

Posle smrti svoje majke, Kirk je počeo da pati od hronične depresije koja se opirala bilo kakvom tretmanu antidepresivima i psihoterapiji. Veruje da su lekovi koje su mu bili prepisivani napravljeni da se „bave simptomima, a ne uzrokom", i bio je rad da se dokopa efikasnijeg oblika lečenja. Dobrovoljno se prijavio.

Nakon lečenja, Kirk kaže da se osećao „veoma, veoma pozitivno. Prve nedelje sam se osećao sjajno. Onda sam osetio da se stanje ponovo pogoršava. 'Pomislio sam, sranje, ovo nije dugo trajalo'. A onda sam se ponovo osetio dobro. Jedini način da to objasnim je da kažem da je to kao kada baciš neki težak predmet u vodu, i on potone, a zatim ponovo ispliva, i vremenom se stabilizuje i nađe svoj nivo. Podseća na tako nešto".

Kirk kaže kako se sada „ne oseća depresivno" i „svakako nije ophrvan duševnim bolom kako ranije", iako danas, devet meseci nakon ispitivanja oseća „blago pogoršanje" raspoloženja.

Kirkova iskustva su u skladu za generalno pozitivnim rezultatima ispitivanja. „Velika većina je reagovala dobro", kaže Bolstridž. „Za veliku većinu ljudi, pritisak je 'popustio'. Bilo je i nekih trajnih promena, zato što je ovo veoma drugačije od uzimanja tradicionalnih antidepresiva, koji se uzimaju svakodnevno. Psilocibin su uzimali u dve doze, na nedelju dana, a ljudi su reagovali čak i šest meseci posle toga. Još uvek im je bilo bolje nego što im je bilo kada su došli da učestvuju u ispitivanju".

Publicitet oko ovih istraživanja sa sobom nosi svoje opasnosti. Jednom kada ljudi budu čuli da magične pečurke možda leče depresiju, uskoro će početi da se pojavljuju neistinite naslovne stranice koje će ohrabrivati ljude da se sami leče. Bolstridž kaže da uvek postoji ta mogućnost. „Ali pretpostavljam da moramo da prenesemo i proširimo svoju poruku, da se ljudi ne bi zezali s tim drogama, i da ne bi pokušavali sami da se leče, zato što mi tačno znamo koliko dozu dajemo. Ako neko luta i pokušava da otkrije koju pečurku da uzme – veoma je teško odrediti tačnu količinu koju treba uzeti".

Ovo istraživanje psilocibina bi moglo da ostane upamćeno kao radikalna prekretnica u lečenju depresije, ali za sada, mora još mnogo toga da se ispita. „Ovo je tako preliminaran projekat. Ovo se sto godina nije radilo, zato što je bilo tako teško doći do te droge", objašnjava Bolstridž. „I dalje pokušavamo da ustanovimo koji vid lečenja je najbolji".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu