Porteti skejtera istočnog Londona

FYI.

This story is over 5 years old.

galerija

Porteti skejtera istočnog Londona

Stil u skejtbordingu se stalno menja i ljudi uvek vuku inspiraciju iz prošlosti, tako da pretpostavljam da je i skejtbording nostalgičan na taj način.
8.4.16

Pre nego što sam živeo u Londonu, i pre nego što se ona preselila u Hakni, moja najbolja drugarica iz srednje škole živela je u blokovima u Majl Endu. Često sam išao tamo preko vikenda, napijao se, i onda se dva dana oporavljao na njenom kauču. Jednom prilikom, tokom šetnje do velike prodavnice Asda (tamo puštaju Džastina Timberlejka posle 10 sati), prošli smo pored skejtparka u Majl Endu. Sećam se da sam, kao mladi ne-Londonac, bio impresioniran time što izgleda isto kao u Rizzle Kicks videu.

Sada živim u južnom Londonu, malo me je teže impresionirati i malo sam manje naivan. Ali i dalje postoji mnogo stvari koje me bez problema vrate u dane koje sam provodio da dvosedu moje ortakinje: maglovite noći, kuvano vino, i scena iz Gospodara prstenova kada ih Golum vodi u Šelob.

Reklame

Nedavno su to isto uradile fotografije Pani Pola, australijskog fotografa koji je fotkao po skejt parku u Majl Endu od 2012. godine. Ima nečega u kompoziciji serije što vuče na nešto poznato - kao da sam i sam nekada bio skejterski klinac, a ne nekoordisani pešak koji ih gleda iz daleka. Odlučio sam da porazgovaram sa Polom o njegovoj inspiraciji i izvinim se za Rizzle Kicks referencu od ranije.

VICE: Šta te je privuklo u skejt park u Majl Endu?

Pani Paul: Majl End je bio prvi skejt park u koji sam otišao prvog dana kada sam stigao u London, 2009. godine. Nekako sam izgubio interesovanje za skejtbording u to vreme. Nisam poznavao nikoga u Londonu ko vozi, pa sam se osećao malo otuđeno. Nisam se vraćao u park sve do nekoliko godina kasnije kada sam počeo da vozim i kada sam upoznao gomilu ljudi koji su me me ponovo navukli na skejt. Uvek sam se divio fotografima koji hvataju subkulture i imaju pristup onome za šta sam mislio da su zaista interesantne, ali teško dostupne stvari/subjekti. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da je skejterska scena u Majl Enda podjednako interesantan subjekat, poput onih kojima sam se divio. To je bilo nešto za šta sam smatrao da je vredno dokumentovati ga.

Koliko dugo si slikao seriju?

Mile End serija je fotografisana tri godine, između 2012-2015. Ali tek pre godinu dana me je Lola Paproka ohrabrila da to pretvorim u knjigu. Knjigu će objaviti Palm. Uređivala je Lola Paproka, a dizajnirao Majkl Barc.

Reklame

Kako se projekat menjao tokom vremena?

Projekat se menjao uglavnom sa mojom motivacijom i raspoloženjem u prethodne tri godine. Nekim danima bih mrzeo apsolutno sve u vezi sa time, a drugim danima bi mi se vera u potpunosti vraćala. Nije to bilo nešto što sam mogao da zbrzam i znao sam da će morati, kao što je slučaj sa svakim dobrim opusom, da se radi duže vreme. Bio je to jedan od onih momenata kada sebi moraš da kažeš, Okej dosta je, projekat je gotov, i to je jedna od najtežih stvari. Osećam da ću i dalje tamo fotkati.

Kako si se odlučio za karakteristične uspravne portrete kod mnogih fotografija?

Izabrao sam taj stil zato što sam želeo da izbegnem što više klišea. Mladi ljudi koji poziraju sa skejtom je nešto što je toliko puta urađeno da je dosadilo na smrt, a sada kada je skejtbording ponovo u porastu, ili možda ns vrhuncu popularnosti, marketinške kompanije uskaču u skejterski voz i pokušavaju da povežu brenodve sa 'kul mladalačkom kulturom". I to sam želeo da izbegnem. Osećao sa će čisti, iskreni portreti i isključivanje skejta učiniti da rad bude više o ljudima, a manje o fizičkom činu vožnje skejta. To je meni bilo važno od samog početka.

Svoj rad smatraš novinarskim, biografskim ili?

Rekao bih novinarskim ali, kada već pričamo o klišeima, pomalo vidim i mladog sebe u ljudima koje sam fotografisao, tako da možda ima i biografskih elemenata.

Da li si osećao odgovornost prema subjektima ili prema parku?

Reklame

Što sam više vremena provodio u Majl Endu više sam upoznavao ljude i njihove priče. Uopšteno govoreći, pravi skejtbording je oduvek bio sport "autsajdera" što je obično privlačilo ljude iz siromašnijih sredina. Mladoj osobi je lako da se oseti neprihvaćeno ili otuđeno od majenstrim društva. Ovaj projekat je moj način da odam poštovanje ovim ljudima zato što jesu to što jesu. Želeo sam da stvorim opus koji slavi ove ljude takve kakve jesu i istražuje njihova druga umetnička, ili koja god, interesovanja. Ljudi uvek kažu da moraš da radiš stvari da određen način, ili da se ponašaš na određen način, da bi uspeo ali na kraju ako nisi srećan, nisi uspešan, bez obzira na to koliko novca imaš. (Ovo je samo nagađanje pošto ja nemam pojma kako je to kada si bezobrazno bogat!)

Kako si stekao poverenja subjekata?

Nije bilo lako! U početku su me često odbijali, ali kada su se navikli da me viđaju tamo počeli su da mi veruju. Pitam klinca i on kaže ne i ja to poštujem, ali posle nekoliko meseci ga pitam opet i možda će reći da, a kada je nekoliko ljudi pristalo i kada sam im objasnio šta radim, svi su hteli da se slikaju.

Da li si imao omiljeni subjekat za fotografisanje?

Ne baš, to se menja sve vreme. Usredsređeno je uglavnom na portrete i okruženja ljudi. Moja interesovanja se menjaju od apsolutno ničega do konkretno jednog subjekta. Ja nisam neko ko stalno nosi foto-aparat sa sobom i stalno slika.

Reklame

Da li imaš neka zanimljiva sećanja iz parka dok si bio tamo?

Da: Bio sam tamo jednom kada je mladi par pravio fotografije sa venčanja. Nikada to ranije nisam video i pomislio sam, Bože, fotografije sa venčanja u skejtparku mora da je jedan od najotrcanijih stvari ikada. Svi su bili lepo obučeni i slikali su se ispred grafita. Naravno da su ih svi gledali i slikali telefonom. Onda je odjednom lik u trenerci sa fantomkom proleteo kroz park na ogromnom Yamaha moto-krosu, stao pored mladoženje, bacio mu pesnicu i rekao 'čestitam, brate'. Nikada nisam video tako nešto.

Misliš li da u tvojoj seriji ima nečeg nostalgičnog, o skejt kulturi generalno?

Još uvek se ne osećam nostalgično, ali za deset godina, nadam se da će ljudi moći da se podsete nekog vremena i budu srećni zbog toga. Nisam imao nameru da serija obuhvata određenu eru. Stil u skejtbordingu se stalno menja i ljudi uvek vuku inspiraciju iz prošlosti, tako da pretpostavljam da je i skejtbording nostalgičan na taj način.

Da li ti je interesantno, recimo, to kako se skejt kulutra promenila u Engleskoj i kako se razlikuje od Australje?

Ne mogu na to da odgovorim u ime Engleza, ali siguran sam da se promenila. Australijski skejtbording, u vreme kada sam ja odrastao na istočnoj obali, bio je pod velikim uticajem Kalifornije, pošto su klimatski uslovi i pejzaž slični. Na mene su uticali svi skejt filmovi kojih sam se dokopao (uglavnom 411 iz kolekcije starijeg brata mog druga) i onda bih prilagođavao odeću koja mi je majka kupila u dobrotvornoj prodavnici da bih imao isti stil. Danas, sa internetom, svako ima pristup bazi slika iz koje god ere ili stila da ih interesuje. Brendovi su dostupni gotovo svuda u svetu, što je super za skejtersku zajednicu, ali uzima danak individualitetu. Ne možete bili u malom i izolovanom gradu i videti klince do poslednjeg detalja obučene kao da su iz Njujorka devedesetih. Mislim da to nije bilo moguće ni tokom samih devedesetih.

Reklame

Hvala, Pani.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu