FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Skidanje sa heroina u Srbiji: moj poslednji blokator

Ma koliko teško i grozno ono bilo, i dan danas iz ovog iskustva, crpim energiju i dragocene životne lekcije.
4.3.16

Još uvek čuvam tu tabletu sa urezanom oznakom R11. Ona nije jedan od onih predmeta iz teškog perioda života koji čuvate kao simbol nekakve snage i istrajnosti, optimistični podsetnik na činjenicu da ste uspeli da prebrodite jedan lični pakao. Ta bela, sada već požutela tableta Naloreksa, uvijena u papirnu kesicu za pakovanje lekova iz dnevne bolnice, materijalizuje svu mučninu, teskobu i bol koji su jednom bili moja svakodnevica. Osam godina kasnije, zavisnosti nema, ali mučnina je i dalje tu, i zauvek će biti tu, manje ili više intenzivna.

Reklame

Osnovno pitanje koje se skoro nikad ne postavlja u jednoumnoj društvenoj osudi zavisnika jeste zašto neki ljudi uopšte posežu za alkoholom, drogama, nikotinom. Pre nego što se dušebrižničko-moralizatorsko društvo zapita kako da svoje "jadne" narkomane popravi, kazni i izvede na pravi put, to isto društvo bi moglo najpre da se zapita: zašto je nekim ljudima potrebno da krenu putem koji realnost čini prihvatljivijom? Šta ih to boli i muči? Sa čime ne mogu da se izbore? Zašto je nekima teško da podnesu ono što se oko njih dešava, pa se izmeštanjem svesti uz pomoć alkohola i droga izloluju, i tako maltene štite od on svega što se svakodnevno dešava u društvu - za koje svi vrlo dobro znamo kakvo je. Za moju generaciju, od odrastanja u malom gradu tokom sankcija, Miloševićeve represije, ratova, ekonomske krize, pa sve do današnjeg jezivog stanja u državi i na ulicama, ni najmanje nije lako sačuvati ni razum ni zdravlje.

Put do pakla popločan je generalizacijama. Kao što nisu svi narkomani i alkoholičari istovremeno kriminalci i zli, glupi ljudi (naprotiv), tako i ne koriste svi drogu "iz hira". Ne mogu i ne smeju se svi zavisnici svoditi na jednu stranu novčića, jer su mnogi u toj priči iz daleko kompleksnijih razloga. U tim razlozima je upravo i problem. Problem zbog kojeg mnogi ne uspevaju da izleče svoju bolest.

Zavisnost je obično samo posledica, simptom nečeg mnogo dubljeg, što se ne može rešiti prostim fizičkim odvikavanjem od narkotika. Da bi lečenje zaista bilo uspešno i bez recidiva, moraš da kopaš do same srži svojih problema i da se suočiš sa demonima, a zatim da naučiš da ih drugačije hendluješ.

Foto via flickr user Daniel Oines

Pre nekog vremena sam pisala o svom višegodišnjem iskustvu sa opijatima, koje je sada 8 godina i nekoliko života daleko iza mene. Jedan ili dva teksta neće promeniti svet, neće razbiti predrasude i odbojnost prema mentalnim bolestima i bolestima zavisnosti. Neće učiniti da ljudi prestanu da govore da zavisnost nije bolest već izbor i hir, da "te ljude treba tući i poslati ih sa lopatom na njivu" ne bi li se "opametili", jer su "sami krivi" što su se drogirali. Ali se nadam da će možda značiti nekome ko se u ovom problemu danas nalazi.

Ne postoji jedan univerzalan odgovor na pitanje zašto ljudi postaju zavisnici i zašto uzimaju droge, jer je u pitanju kombinacija više faktora. Znam da bi taj jedinstveni odgovor moja majka najviše volela da čuje, kao da će doneti neko razrešenje. "Zašto? Zašto? Gde smo pogrešili?". Niste vi nigde pogrešili.

Reklame

Ne ume svako da izađe na kraj sa problemima. Nema svako (iste) probleme. Ne može svako da "izbaci iz glave svoje bubice" fizičkim radom ili potiskivanjem. Neko ume da trpi, neko ume da se izbori sa teškoćama, a neko jednostavno ne.

Nekada ni ne znaš da si u problemu, naročito kad si mlad i kada ne umeš ni da artikulišeš šta ti se dešava. Nekada nesvesno posežeš za izlazom koji ti se u tom trenutku jednostavno čini najbližim i najlakšim. Ne misliš na posledice, ili uopšte ne znaš kakve mogu da budu. Ma koliko si odrasla i zrela osoba koja je donela svesnu odluku da uzme drogu, toliko si i nezrelo dete, nesvesno posledica, željno trenutnog bekstva od stvarnosti i bola koji osećaš. Tako je bilo i sa mnom.

Nekoliko tinejdžerskih godina na trodonima i još par adolescentskih na heroinu opustošili su mi život, nekada ispunjen stvarima i ljudima koje sam obožavala. Moja sedmogodišnja zavisnost završila se višemesečnim intravenoznim ubrizgavanjem heroina. Bila sam dovoljno osvešćena da nikad ni sa kim ne delim pribor, mada za to i nisam imala mnogo prilika usled sve veće izolacije i samoće.

U trenutku kada sam osetila da ću ili umreti ili prestati, zatražila sam i dobila bezuslovnu podršku porodice. To je bio jedan od glavnih faktora moje uspešne borbe - svest da je neko uz mene, da me ne osuđuje, ne odbacuje, i da samo želi da ozdravim. Znam da nemaju svi takav oslonac, i da je u nekim slučajevima problematično stanje u porodici čak i uzrok zavisnosti. Ali nekakav sistem podrške - od strane prijatelja, rođaka, savetnika, psihologa, lekara ili koga god, zaista je neophodan u trenutku kada krećeš u misiju spasavanja vlastitog života.

Reklame

Druga glavna stvar koja me je vukla dalje je to što sam izlaz iz mraka videla u životu koji mi je za malo izmakao iz ruku. Kada sam shvatila da ga više nemam, setila sam se koliko sam ga volela i koliko očajno mi nedostaje. Čudno je to, ne želim da umrem jer volim život, ali ne želim ni da živim. Ipak, zbog te ljubavi bila sam spremna da prođem kroz najpre kraći fizički pakao, a zatim i da započnem jednu psihičku borbu bez kraja.

Prvi pokušaj bio je odlazak kod dečijeg psihologa u Domu zdravlja, žene koju sam znala iz viđenja i koja mi je nekako ulivala poverenje. Otišla sam u njenu kancelariju i rekla joj da sam na heroinu i da ne mogu da prestanem sama. Ne znam kako sam to prevalila preko jezika. Gledala me je zbunjeno, nije to očekivala. Pretpostavljam da je retkost da narkoman sam dođe i tako direktno zatraži pomoć. Svesna da ne može da mi pomogne jer suštinski nije stručna za to, pogledom punim razočarenja i brige mi je rekla da moram da idem u bolnicu, kod psihijatra.

Kada sam se tog dana, početkom decembra 2007. godine konačno raspala shvativši da ne mogu više da krijem istinu od porodice, reakcija roditelja bila je ista kao da sam im rekla da imam bilo koju bolest. "Idemo kod lekara, sve će biti okej". Ne sumnjam da su progutali bezbroj knedli, ali im je zdravlje deteta bilo ispred bilo kakvog osećaja neprijatnosti ili stida. Kao što bi svaki normalan roditelj uradio. Raspitali su se kroz par telefonskih razgovora ko je od lekara u lokalnoj bolnici kompetentan za bolesti zavisnosti i kontaktirali su tu psihijatricu. Nije bila u gradu i trebalo je da sačekam nekoliko dana da se vrati.

Nekoliko tinejdžerskih godina na trodonima i još par adolescentskih na heroinu opustošili su mi život, nekada ispunjen stvarima i ljudima koje sam obožavala.

U međuvremenu, na sumornom odeljenju psihijatrije primili su me neki drugi lekari, čijih se lica i imena ne sećam. Ali pamtim grimase, namrštene i ni najmanje prijateljske poglede u kojima nisu mogli da sakriju gađenje i osudu. Nezainteresovano i bez mnogo reči su mi prepisali "terapiju" - nešto malo trodona zbog bolova, neki lek za smirenje, dali jednu infuziju, poslali kući i to je bilo otprilike to. Bilo mi je savršeno jasno zašto mnogi zavisnici već na tom prvom koraku lečenja odustanu. Jer osete da ih ni sam lekar ne tretira kao ljudsko biće i da maltene ni ne želi da im zaista pomogne kao što bi lečio nekog drugog pacijenta.

U danima koji su usledili, bolovi, teskoba i anksioznost su bili takvi da sam imala osećaj da lekovi nemaju nikakvo dejstvo, čak ni placebo efekat. Nedostatak bilo kakvog usmerenja i saveta od strane ovih lekara me je dodatno demotivisao. Tih nekoliko dana iščekivanja prave terapije trajali su godinama.

Reklame

Najzad, par dana kasnije vratila se psihijatrica koju smo čekali, inače i stručnjak za bolesti zavisnosti. Rekla mi je na samom početku da je ključna stvar u lečenju resocijalizacija - proces koji počinje u istom momentu kad i lečenje. Ta reč mi se momentalno duboko urezala u glavu, grčevito sam se uhvatila za nju jer sam bila svesna da tu jeste moj spas. "Do daljnjeg nema korišćenja mobilnog telefona, moraš da promeniš način života u potpunosti, ljude sa kojima se družiš, okruženje, navike, moraš da promeniš sve ako hoćeš da se se izlečiš. Psihoterapija je obavezna, i to na duži period. Sada sve zavisi od tebe". Predala sam roditeljima mobilni telefon i osetila kao da sam skinula neki teret s leđa. Od tog trenutka sam se samo prepustila.

Pročitajte i: VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": šta je realnost?

Kada je moja doktorka videla "terapiju" koju su mi prepisali kolege istog trenutka je i ukinula, jer trodoni su, baš kao i heroin, vrsta opijata i odvikavanje uz pomoć njih zapravo može da bude kontraproduktivno. Jedna zavisnost se zamenjuje drugom, pa kasnije moraš da se skidaš i sa lekova. Najjači lek protiv bolova koji sam smela da pijem bio je diklofenak. Jedan dnevno. Uz to, dala mi je jako malu dozu lekova za smirenje i nekih anksiolitika, uz desetak dana primanja infuzije. Bilo je potrebno da se organizam što je moguće više očisti od toksina, kao priprema za terapiju blokatorima.

Tih desetak dana fizičke apsinencijalne krize mi sada, sa ove vremenske distance mi na trenutke ne deluju toliko strašno. Ali agonija koju sam prošla tada je nešto što zapravo nikada neću zaboraviti. Taj osećaj ne želim više nikada da iskusim. Ne možeš da spavaš, osećaš užasnu anksioznost, svaki položaj ti je neudoban, sve je iritantno, svaka koščica i svaki atom u telu te bole, mučnina ne prestaje i sve što želiš je da izađeš iz svoje kože, da nestaneš i da sve prestane. Te dane sam provela na kauču dnevne sobe, u magnovenju, uz upaljen TV. To je bilo sve što sam mogla da radim. Jela sam bukvalno na silu. Jednom dnevno išla sam u bolnicu da primim infuziju i popričam bar na kratko sa doktorkom, koja je vrlo pažljivo pratila moj slučaj i ulivala mi poverenje i nekakvu sigurnost.

Reklame

Primanje infuzije traje sat-dva, i obično bi me smestili na krevet u nekoj sobi gde su pacijentkinje koje nisu "u mnogo lošem stanju", šta god to značilo. Te starije žene ni u jednom trenutku nisu pitale zašto sam tu i zašto dolazim da primam infuziju i zašto sam tako mršava. Gledale su me kao neke dobre i saosećajne keve. Nadam se da su danas dobro.

Jednom prilikom mi je medicinska sestra loše namestila kanilu, nije me obilazila, pa mi je infuzija petnaestak minuta umesto u venu išla direktno u tkivo šake. Šaka čoveka-slona je bilo nešto poslednje što mi je u tom trenutku trebalo.

Kada je po proceni doktorke prošlo dovoljno vremena, uvela je u terapiju novi lek. Blokator Naloreks, tu tabletu sa početka moje priče. "Moraćeš da ga uzimaš bar godinu dana". Prostim jezikom rečeno, uloga ovog leka je da "zasiti" mnoštvo nervnih receptora koji vrište gladni. Upotrebom heroina i drugih opijata, vremenom se sve više receptora otvara i tako i nastaje potreba za većim unosom droge. Blokator te receptore zatvori, i vremenom smanjuje potrebu za heroinom. Istovremeno, uzimanje heroina dok ste na blokatoru je jako opasno jer može da odvede čak i do smrti. Što je u suštini za mene bio sjajan motivator - jednostavno znaš da ne smeš da uzmeš heroin jer ćeš možda umreti, a u najboljem slučaju nećeš osetiti nikakvo dejstvo pošto su ti receptori već zatvoreni.

Kada sam prvi put uzela blokator užasno mi je pozlilo. Organizam se još uvek nije u potpunosti očistio od heroina i reakcija je bila neočekivano jeziva. Povraćanje, mučnina, vrtoglavica, slabost, sve ispočetka, dok se telo nakon par dana nije priviklo. Blokator u obliku tablete sam pila prvih nekoliko meseci. Svaki dan sam započinjala uz čašu sa malo vode u koju je izmrvljena ova tableta preodvratnog ukusa. Ovakav način konzumiranja leka je mera predostrožnosti - nema šanse da tabletu ispljuneš ili sakriješ. Tog ukusa se vrlo jasno i sada sećam, i dok ovo pišem u grlu mi se javlja onaj grč i nagon za povraćanjem.

Foto: autorka

Na psihoterapiju sam krenula tokom prvih dana lečenja. Moja doktorka je imala i privatnu praksu, i odlazila sam kod nje čak i dva-tri puta nedeljno u prvih nekoliko meseci. Želeli smo da izbegnemo dodatni stres i odlazak u bolnicu koliko god smo mogli. Na samom početku, dok sam fizički bila slaba, razgovori su mi bili u magnovenju. Kako sam vraćala snagu, ponovo počela da spavam i normalnije funkcionišem, razgovori su postajali smisleniji, konkretniji i efektivniji. Bukvalno sam sa nestrprenjem čekala svaki sledeći susret sa doktorkom. Uz psihoterapiju, antidepresive i anksiolitike sam, kao i blokatore, uzimala narednih godinu dana.

Korak po korak, sloj po sloj, uz redovnu terapiju počela sam da razrešavam stvari koje su u meni napravile haos i koje su me mučile. Mnogih nisam ni bila svesna. Povratila sam svest o tome ko sam, šta je moja svrha, šta su moje potrebe i ambicije, šta sve umem, želim i mogu da uradim dok postojim na ovom svetu. Počela sam da učim da se suočavam sa problemima i teškoćama, umesto da idem putem koji je naizgled lakši i bezbolniji. Danas, osam godina kasnije, još uvek vodim iste borbe, samo bez heroina. Nikad više nisam poželela da ga uzmem.

Reklame

Kada sam povratila snagu, nadoknadila desetak kilograma manjka uz pomoć nutricioniste, popravila sve zube koji su počeli da propadaju, zalečila alergije i druge posledice pada imuniteta i stekla neku osnovnu psihičku stabilnost. Osetila sam da napokon mogu da se vratim u vlastiti život. Da ponovo učim, da radim, da se družim sa starim, pravim prijateljima i da steknem nove. Da jednostavno živim.

Napredak je bio očigledan. Uz saglasnost doktorke, vratila sam se na studije, posle tih prvih nekoliko meseci lečenja. Trebalo je da uzimam blokatore još skoro godinu dana. Ali sada više nije bilo roditelja da me kontrolišu da li sam popila lek, zbog čega sam na jednoj privatnoj klinici ugradila potkožni implant blokatora - kuglicu veličine klikera koja se rezom ubaci pod kožu i narednih tri meseca polako otapa. Moj organizam je iz nekog razloga nakon mesec i po dana počeo da odbacuje implant kao strano telo, rana na ruci se otvorila i morali su da ga uklone. Do kraja lečenja sam jednom mesečno išla na injekciju blokatora. Sve je bolje od ispijanja one gadne tablete.

Psihoterapiju sam nastavila i po povratku u glavni grad, najpre dva puta, a zatim jednom nedeljno. Da nije bilo te doktorke, naših razgovora, moje porodice i zajedničke rešenosti da pronađemo pravi način da nastavim život tamo gde je davno stao, nadoknadim što više izgubljenog i postanem funkcionalna i ispunjena, ne znam gde bih bila danas. I dan danas povremeno idem kod psihijatra, da bih probleme rešavala na zdrav način.

Reklame

Svako može da uz manje ili više poteškoća prestane da uzima drogu i pregura apsinencijalnu krizu. To je najmanji problem. Kao da preležiš neki teži grip. Pitanje je, šta posle? Šta posle zavisnosti?

Vrlo sam svesna da je moj slučaj jedan od retkih primera zavisnika koji se nije vratio heroinu već nastavio da gradi život, da juri za svojim ambicijama, da se bavi onim što želi, da bude tu za svoju porodicu i za druge ljude. Pre svega za sebe. Mnogi ljudi nemaju mogućnost i uslove da prođu ovako kao ja, jer sistematska podrška za lečenje i resocijalizaciju zavisnika u Srbiji ne postoji, osim možda deklarativno. Na tom mestu nas država i društvo još uvek izdaju.

Lečenje koje sam opisala košta. Nisam ležala na klinici, ali su sami troškovi lekova i privatne psihoterapije bili teret za moju porodicu. To je bilo ulaganje za spasavanje života, i toga smo svi bili vrlo svesni i to je nešto zbog čega sam im večno zahvalna. Kao da su me rodili drugi put.

Zbog toga čuvam tu prokletu tabletu. Da mi se sve zgadi kad je opet vidim. Da mi se vrati sva mučnina koju sam ikada osetila, da mi se zgrči želudac, da me zaboli do suza, da osetim opet onaj isti očaj i bespomoćnost koji sam osećala kada sam prolazila kroz taj pakao. Jer je to nešto čega se najviše plašim i što ne želim da mi se ikad u životu vrati. Ta požutela tableta sa oznakom R11 za mene nije simbol spasenja, već smrti.

Uzdam se u svoj nagon za preživljavanjem i njegovu moć da nadvlada nagon za smrću. Ma koliko teško i grozno ono bilo, i dan danas iz ovog iskustva, crpim energiju i dragocene životne lekcije. Pitanje je da li bih ih drugačije naučila.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu