Foto: Skreened
Pre nekoliko dana, dobio sam veoma ljutit mejl u vezi sa člankom koji sam napisao o jednom restoranu. U tom tekstu sam pomenuo da nisam veliki fan obedovanja u pretencioznim restoranima. Takođe sam pomenuo da sam vegan. To se nije dopalo mladom čoveku koji mi je poslao mejl. „Ti ćeš da ismevaš ljude zato što su pretenciozni, a sam si vegan?", napisao je. „Odjebi."
Vratio sam se i pogledao komentare na pomenuti post. Nije bio usamljen u svojim stavovima.
U jednom komentaru, čovek po imenu Dante Tompson mi je rekao da sam „drkadžija" zato što naručujem samo veganska jela. Takođe me je nazvao i „jebenim hipsterom."
Drugi čovek, Rajli Urlih, napisao je: „Ti si jebeni seronja, i trebalo bi da budeš otpušten. Svi te mrze."
Optužba da se hranim pretenciozno mi je čudna. Iznad je slika onoga što sam danas jeo. Pomalo jadna imitacija sendviča sa lažnim ćuftama. Za doručak sam jeo „doritos" tortilje. Za večeru nameravam da odem u „Tako bel". Ako izuzmemo mesne proizvode, ja se hranim kao neko ekstremno živčano dete (ili ako ništa drugo, kao odrasli skejter).
Kada sam ušao u dvadesete, pokušavao sam da jedem salate, ili neka druga zdrava sranja barem za jedan obrok dnevno, jer mi se to činilo kao nešto što odrasli ljudi rade. Ali srce mi nije bilo u tome. U idealnom svetu, ne bih jeo skoro ništa osim mesa i sira, posluženih u ili na nekakvim pepeljastim ugljenim hidratima.
Ali ne živimo u idealnom svetu. Živimo u svetu u kojem se do najukusnijih đakonija dolazi bukvalno putem smrti i patnje.
Zbog toga ne jedem meso ili životinjske proizvode. Jer, meso i životinjski proizvodi su jebeno neprijatne stvari. Ne moram da vam govorim odakle vaše meso i mlečni proizvodi dolaze, jer ste već to videli. I znate da to izgleda kao jebena, jadna noćna mora, sa odsečenim kljunovima, klinovima u glavama, i trzajućim leševima na prljavim podovima.
Možemo svi da se složimo da je to jadno, zar ne? Bez obzira da li konzumirate krajnje proizvode mesne i mlečne industrije, sigurno možemo da priznamo da masovna, industrijalizovana smrt nije nimalo fina? Mogao bih da navedem još mnogo toga o tome koliko mesna industrija emituje gasova štetnih po ozonski omotač, ili koliko vode zagađuje, ili kako meso izaziva rak debelog creva. Ali to bi bilo nepošteno, jer nisam razmatrao ništa od toga kada sam odlučio da postanem vegan.
Ne kažem da sam moralniji od vas zbog toga što pokušavam da izbegnem da naudim životinjama. Niko nije moralan. Ljudi su kancer. Sve bi bilo mnogo bolje da smo svi mi mrtvi. Kucam ovo na laptopu koji se napaja putem fosilnih goriva, i koji sadrži minerale i koji je, pretpostavljam, proizveden u uslovima koji su veoma različiti od uslova u kojima ja trenutno radim.
Takođe, nosim majicu koja košta šest dolara. Nisam sasvim siguran kako je proizvedena, dopremljena u Ameriku i prodata meni, ali čini mi se da se u tom lancu na nekoga dobro poseru, ako cela akcija košta samo šest dolara. I koliko je to užasno? Nosim majicu tokom čije proizvodnje je verovatno više ljudi unesrećno, kao i što je planeta zbog toga znatno postradala, a čak ni ne znam odakle je, niti kako je proizvedena. Ne postoji način da živiš u savremenom društvu, a da svakodnevno ne činiš stvari koje su dostojne moralnog prekora.
Ono što pokušavam da kažem je da sam govno. Ali i vi ste. I nije me briga šta jedete. Možete da jedete šta god poželite, kada god poželite, i koliko god jebeno želite. Kao što je već pojašnjeno, ako zanemarimo celu tu stvar o ubistvu, mene jedva da boli dupe šta jedem. A tek definitivno nemam vremena da se brinem oko toga šta vi stavljate u usta.
Mislim da veoma malo ljudi misli da je okej da životnja mora da umre da bi oni jeli. Ne mogu da zamislim da bi mnogo ljudi koji ovo čitaju mogli da pojedu „MekRebarca", kada bi morali da prođu kroz ceo proces uzgajanja krave, njenog klanja, vađenja iznutrica, čišćenja ostataka sa poda crevom pod pritiskom, a onda svojeručnog kasapljenja polutke u oblik slasnih rebaraca. Verovatno bi veoma malo vas bilo u stanju da to učini, siguran sam. I to je u redu.
Kada ljudi zauzmu moralni stav protiv nečega oko čega se ne osećamo super sjajno, onda imamo osećaj da nas osuđuju. Zbog toga mrzimo hipike, frigane ili Gvinet Paltrou, ili ljude koji voze automobile na struju. Jer oni čine da se osećamo kao da nas osuđuju. A kada ljudi misle da ih neko osuđuje, ponašaju se kao kreteni. Kao kada je Heder Grejem izgazila lice onom liku u „Noćima bugija".
Takođe postoji i stereotip o veganu koji popuje. To je onaj koji postoji u često pričanom vicu o tome „kako prepoznati vegana za večerom". Nisam siguran da li je to samo nuspojava mojih istrajnih pokušaja da se ne družim sa seronjama, ali nikada, ni u kom trenutku, nisam se susreo sa veganom koji popuje. Ali sam se susreo sa mnogim mesožderima koji popuju. Tip ljudi koji citiraju Rona Svonsona i misle da je slanina smešna, kao koncept.
Tip ljudi koji imaju bezbrojna pitanja o mojoj ishrani, posebno o proteinima. Toliko mnogo pitanja o proteinima. Nisam siguran zašto moja ishrana izaziva toliku zabrinutost ljudi koje ne poznajem. Izuzevši vegane, Lajv Ejd, ili one ljude koji jedu kauče u emisiji „Moja neobična zavisnost", ne sećam se da je neko nekada pokazao zabrinutost za ishranu nekog drugog.
Ima mnogo, mnogo, stvari koje radim, a koje su loše po moje zdravlje, ali mi niko ne kenja zbog njih. Činjenica da živim na kilometar i po od autoputa, to što pijem pivo bar jednom nedeljno i što neredovno pijem dijetalne napitke prolazi neprimećena. Ali iznenada svaka jebena osoba koju upoznam postaje stručnjak za ishranu, i želi da sazna na koji način unosim proteine, vitamin D i gvožđe. Nemam pojma da li i na koji način unosim te stvari. I siguran sam da ni vi ne znate na koji način ih unosite. To što uzimate pileći burger umesto vegetarijanskog ne znači da će vaše telo iznenada uspostaviti savršenu nutricionističku ravnotežu.
Ono što me najviše zbunjuje kod animoziteta prema veganima je veselje koje ljudi pokazuju kada oni posrnu. U članku koji sam ranije pomenuo, postavio sam sliku neke hrane koju sam jeo. Iako u tom trenutku to nisam shvatao, u tom jelu je bilo jaja. S vremena na vreme se dogodi da slučajno pojedem neku životinjsku prerađevinu. Ništa strašno. Ali bilo je mnogo ljudi koji su mi zlurado i pakosno ukazali na to da sam slučajno pojeo životinjski proizvod.
Kada bih video nekoga ko pokušava da učini nešto lepo za neku životinju, pa nešto zajebe, ne verujem da bi moja prva reakcija bila da se sprdam s njim i da ga ismevam. Nisam pročitao onaj „Danas sam umro" post na blogu o psu koji umire i pomislio „Lol! Pokušali su da izleče tumor psu, i nisu uspeli". Ali ti možda bi, nemam pojma.
A sada me izvinite, odoh u „Tako bel". Pasulj umesto mesa, i bez sira, molim.