FYI.

This story is over 5 years old.

Putovanja

Jedan jeziv dan u gradu sa otcepljenim mormonima

Grad je obavijen velom tišine, i u njemu dići glas znači ostati bez porodice, kao i svog mesta u raju, tako da naučiš da klimaš glavom, smeškaš se i držiš jezik za zubima.
29 Januar 2015, 9:41am

Foto via Flickr user Rick Donaldson

Veliki, beli kamioneti sa zatamnjenim staklima zlokobno su sedošunjali iza nas dok smo vozili. Te noći je bilo ledeno, minus 5, i oprezno smo se kretali kroz gradić u kojem Kolorado Siti (Arizona) sreće Hildejl (Juta) – sedište fundamentalističke crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana (FLDS).

Gradić se zove Šort Krik, iako ga lokalci zovu samo „Krik". FLDS se ovde smestila pre više od jednog veka, kada se otcepila od mormona kako bi vernici mogli da nastave da praktikuju poligamiju koju je njihova crkva stavila van zakona. Od tada, Krik je izolovana zajednica brojnih supruga kojom upravlja reč božja, na način na koji je tumači vođa ovog kulta, Voren Džefs. Džefs je pre više od sedam godina osuđen za višestruka silovanja maloletnih nevesti, ali grad i dalje živi u njegovoj senci.

Moj prijatelj Vili Stid je odrastao ovde i ponudio mi je da me povede u obilazak dok je tu u poseti zajedno sa novom devojkom. Odrasla sam kao mormonka, ali ne uz ovu crkvu. Jedno vreme sam sledila vođu kulta koji je živeo sopstvenu verziju poligamije, tako da sam verovala da sam upoznata sa tom kulturom. Uvek sam zamišljala da je život u Kriku nalik onom u bučnim kućama u seriji Big Love ili u imućnim predgrađima kao u rijalitiju Sister Wives, uvrnut, naravno, ali i dalje udoban. Šort Krik uopšte nije takav.

U Šort Kriku postoji jedna jedina benzinska pumpa, dok je tiha naseobina smeštena u brdima preko puta. Na prvi pogled, izgleda kao bilo koja posrana zajednica u pustinji, ali kada sam malo bolje pogledala, nešto nije bilo kako treba. Kuće su nedovršene, a grad je sablasno ogoljen i izgleda zapušteno, iako se tu i tamo vidi poneka velika vila. Uramljeni Džefsovi portreti vise istaknuti na zidovima mnogih kuća, toliko veliki i dobro osvetljeni da smo noću mogli da ih vidimo sa ulice. Žene u haljinama pastelnih boja se danju mogu videti kako okupljaju decu, ali ne izlaze noću, a na ulicama su samo muškarci u kamionetima, takozvani „božji odredi", snage obezbeđenja crkve koje su tu da zastraše neznance i održavaju kontrolu.

Vili je otišao iz Krika pre tri godine, kada je imao 18. I dalje govori mekanim južnjačkim akcentom, ali otkako sam ga poslednji put videla, pustio je kosu i kupio kožnu jaknu. Odrastao je ovde sa tri mame i trideset osmoro braće, sestara, polubraće i polusestara. Crkvene vođe su ga poslale da radi na građevini kada je imao deset godina. Putovao je i gradio kuće sa ostalim mladim „poligamistima", umesto da uči da čita i piše. Ali nije igrao po pravilima, i pošto ova crkva ima pravila da izbaci muškarce koji bi mogli da se sa pravim vernicima nadmeću oko žena, on je načinio prvi potez, i pobegao je.

Vilijeva devojka, Alisa Bistlajn, otišla je pre manje od godinu dana. Njen rođeni otac je proteran iz Krika kada je bila mala, pa su je dodelili drugoj majci i novom ocu koji joj je stalno pričao da će se i sa njom oženiti. Imao je naviku da tuče njenu braću ia njoj poklopcem klavira priklješti prste kada bi pokušala da odsvira nešto nereligiozno. Ali kao i Vili, i ona je bila bundžija, ili barem ona tako kaže. Njen otpor se ogledao u praćenju serije En iz Grin Gejblsa, iskradanju u biblioteku i uživanju u spotu za Haven't Met You Yet Majkla Bublea, kada ga je našla na hard disku (Ona „nikada nije videla nekog toliko slatkog", prenemagala se jedući palačinke. „On, znaš, klizi unaokolo, igra, i tako to. Bože, obožavam Majkla Bublea.")

Alisa u Šort Kriku

Pošto su im uslovi života bivali sve gori, Alisa i njena rođena majka su rizikovale i pretražile frazu „FLDS begunci". Našle su Vilijev snimak iz emisije „20/20", na kome priča o životu posle FLDS-a i pozira fotografu. Alisa je bila zapanjena, jer je izgledao srećno. Ona je maštala o tome da postane manekenka i muzičarka, ali se nije usuđivala da poveruje da je to moguće. Posle dve nedelje, ona i njena mama su se iskrale usred noći. Vili i Alisa su se upoznali na nekoj žurci, godinu dana kasnije, i uklopili su se.

I tako su sada došli ovamo, zajedno su se vratili u Šort Krik, ne skrivajući pobunjenički stav, da posete ono malo članova porodice koje su smeli da vide.

Odveli su me u dupleks u kojem su odseli. Reska hladnoća nije prestala ni kada smo ušli, a svetla se nisu upalila, jer nije bilo struje. Pošto Vilija i Alisu smatraju za otpadnike, njihove komšije iz FLDS-a sa kojima dele drugu polovinu dupleksa i račune za komunalije, isekle su struju da bi ih i bukvalno stavili na led.

Iako sam se tresla od hladnoće, bila sam zaintrigirana. Poveli su me u obilazak kroz mrkli mrak, dok su nam samo naši mobilni telefoni osvetljavali put. To je mala, dvospratna kuća, potpuno prazna, izuzev par komada jeftinog nameštaja. Videli smo dušek na kojem spavaju, pored ormana u kojem su držali vino i namirnice (frižider je bio nepotreban zbog velike hladnoće, što je bilo u redu jer nije bilo struje). Čak i po čkiljavom svetlu, mogla sam da vidim buđ na kuhinjskim zidovima. Pod i stepenice su bili u očajnom stanju. Pitala sam da li je ovo tipična kuća za Krik. Odgovor je bio odlučno „da."

„Pogledaj", rekla mi je Alisa kada mi je pustila snimak svoje stare sobe, koji je napravila tada zabranjenim mobilnim telefonom. Na snimku ona podiže nogu, i na podu vidimo bubašvabu kako se hitro udaljava. Podigne drugu, i pojave se još dve. Protrese čaršave i uperi kameru ispod kreveta, i pojavi se još više bubašvaba. Snimak je napravljen usred bela dana. Izgledalo je užasno. „Bilo ih je toliko mnogo, da je osećaj bio kao da hodaš po tepihu", rekla mi je. „Noću bi gmizale po meni dok spavam, ulazile bi mi u nos, u posteljinu... svake noći."

Alisa (desno) sa rođakom, pre nego što je pobegla iz Šort Krika

Stvari nisu uvek bile toliko loše. U poslednjih par godina, Šort Krik se podelio, usled dve velike „presude". Na zapoved Džefsa i njegovog brata Lajla, vođe su razgovarale sa svim stanovnicima i odlučile ko zavređuje, a ko nije vredan pridruživanja instituciji „Ujedinjeni red", ili „UO". Sve je moglo da bude razlog za to da nisi vredan; spontani pobačaj, bavljenje sportom, ili ako ne želiš da se udaš za čoveka koji bi mogao da ti bude deda. Kada te proglase za nedostojnog, degradiraju te u nižu, gotovo robovsku klasu.

Mnogi ljudi nisu ušli u UO, iako njihova deca jesu. Ako su deca bila starija od osam godina, dali bi ih na odgajanje drugim majkama, ili bi ih slali na neplaćeni rad, kao što se desilo Viliju. Na stotine članova porodica je razdvojeno, i neki od njih se više nikada nisu videli. Oni koji nisu primljeni u UO, uključujući i decu, poslati su da žive sa grupom ostalih „nedostojnih" ljudi u pretrpane kuće slične onom dupleksu, ili u niz velikih šatora podignutih za nepravedne. Provezli smo se pored šatora. Stajali su nezašićeni, na velikom minusu.

Alisa i njena majka nisu primljene u red. Poslate su da žive u kući van centra , onoj sa bubašbama, u kojoj je živelo još 22 dece. „Imali smo dvoje desetogodišnjaka koji su bili bez roditelja. Kao siročad. Jer nisu bili dostojni", objašnjava Alisa. „To je bio užasan udarac za njihovo samopoštovanje... nisu znali šta su to loše učinili."

Vili i Alisa danas, posle bega iz Šort Krika

Sloboda izbora nije deo doktrine FLDS-a. Supružnike, dom, posao, frizuru, poze u seksu, koliko hrane vam sleduje svake nedelje, sve to određuju odgovorni ljudi koji sprovode prorokove bizarne božje zapovesti. Vili i Alisa su naveli nešto o onoga što je u Šort Kriku stavljeno van zakona: igračke, knjige, filmovi, sport, crvena boja. U jednom trenutku, kada je prorok obznanio da su kućni ljubimci greh, svi porodični psi su ubačeni u jamu i ubijeni. FLDS je kontrolisao čak i vodu i struju, sve dok jedna odbačena porodica nije dobila parnicu po tužbi da su joj komunalne usluge bile uskraćene preko pet godina.

Lokalna policija je odavno ozloglašena zbog toga što vraća begunce zlostavljačima i stavlja zakone crkve iznad zakona države. Čula sam priče o Alisinoj sestri od strica kojoj su oduzeli decu jer je pobegla i posle toga smeštena u potpunu izolaciju. Ni danas niko ne zna gde se nalazi. Vili mi je pričao da je njegova majka pokušala da pobegne šest puta. Grad je obavijen velom tišine, i u njemu dići glas znači ostati bez porodice, kao i svog mesta u raju, tako da naučiš da klimaš glavom, smeškaš se i držiš jezik za zubima.

Sve to mi je zvučalo kao distopijski košmar, i bilo je neverovatno videti spoljni svet Alisinim i Vilijevim očima. Alisa mi je rekla da voli Tejlor Svift i Avril Lavinj. Oboje jedva čekaju da sledećeg leta odu na koncert __Niklbeka_._ Naučili su kako da otvoreno govore o svojim životima i koriste reč „jebote". Vili je čak razvio i smisao za humor u poslednje dve godine, koliko ga poznajem. Dok smo se vozikali po Kriku, gradu sa jednom benzinskom pumpom i malo veza sa spoljnom kulturom, postalo je jasno koliko su se njihovi životi postali drugačiji i razvijeniji otkako su otišli.