Upoznajte Ninu koja je najzad rekla ne heroinu

Većina ljudi, bar ovde, ima otpor prema narkomanima. Većina ljudi u zemlji Srbiji oseća nelagodu kad je reč o prostitutkama. Većina ovdašnjih građana oseća zazor prema Romima, i sve te stavove bazira na pojedinačnim iskustvima ili potpunom nepoznavanju materije.

Moram da priznam da spadam u tu većinu, bar po dva od navedenih osnova, jer sam se, što bi rekli, debelo opekla. Međutim, nešto me iznutra tera da se sa njima i dalje susrećem. Da li je to radoznalost, pokušaj suočenja sa sobom, ili ispitivanje tanke niti između životnih iskušenja i odolevanja?

Mesto gde dobijam „tri u jedan" je drop-in centar Veza, koji u cilju sprečavanja širenja AIDS-a, hepatitisa i drugih infekcija deli besplatan pribor za fiksanje. Veza se nalazi u blizini nehigijenskog naselja Vuka Vrčevića u Beogradu čiji je veliki procenat stanovnika od 13-ak do srednjih godina navučeno na heroin. Beda je tu velika, kao i u drugim sličnim slamovima, pa se mnoge zavisnice okreću najstarijem zanatu. Muževi ne samo da na to pristaju, već podstiču, kao dobar izvor zarade. Sve ovo stvara idealno tlo za zatiranje moralnih vrednosti, bar tako izgleda na prvi pogled.

A onda upoznaš Ninu.

Prvo na njoj vidiš oči, tamne, krupne, pune života, ali tek još jedan od ukrasa na prelepom licu. Onda zapaziš skladnu figuru hitrih pokreta bez olovnog traga dopa. Zatečen si Nininom otvorenošću, nespojivom sa manipulacijama kojima su đankiji skloni, čak i kad batale naviku. Da, hoće da ispriča svoju priču, ali ne ovde, već kod kuće.

Kod nje me vodi Milica, socijalna radnica Veze i dugogodišnji Ninin anđeo-čuvar. Ona je moja ulaznica u Ninin svet, drugačije to ovde ne ide. Poverenje se dugo gradi, a uništi za sekund.

Ninina zgrada je nova, pa me prožima olakšanje da nije ćumez gde Romi najčešće prebivaju. Ali, gomila opušaka na stepenicama opet stvara klupko straha: šta li me tamo čeka?

Nina hitro otvara, ljubi se sa Milicom i odmah joj podnosi izveštaj sa sastanka sa ljudima iz Centra za socijalni rad koji su sat vremena pre toga bili u reviziji uslova u kojima živi njen sin, šestomesečni Đorđe. Misli su joj još zbrkane, a ja ne mogu da odvojim pogled od tog čovečuljka što se smejulji na krevetu i grimasama traži moju pažnju. U bujici reči razaznajem – „ja bi' izbola na keca kad bi neko probao da mi oduzme Đoleta". Nina se obraća Milici, a zapravo meni, a preko mene javnosti, i, direktno, Đoletu, koga jače stiska u naručje. Detence daje šlagvort gromoglasnim prdežom, na šta sve tri umremo od smeha.

- Zamisli, kaže Milici – šta mi je rekla kad sam joj kazala da treba da mi dođe novinarka: ona će za to da dobije pare, a šta ti imaš od toga?

- I, šta si joj odgovorila, pita Milica. -Samo da volim da pomažem, dobrotu prikriva „coktanjem" na račun žene neumesnih komentra. Moj blam ne pokriva objašnjavanje motiva: „Verujem da ljudi treba da čuju tvoju priču, da bi bolje razumeli problem."

A problem, iako ne sasvim očigledan, pokazuje koliko je žilav ispod pokušaja zataškavanja stila života. Sve je, kao, skockano, i krevetić u ćošku okružen igračkama, i orman, krevet, stolice, pa čak i kupatilo. Ali, okrugli tamni trag izgoretine stvara sliku zapaljenog rešoa, produžni kabl prijavljuje da se struja pozajmljuje iz komšiluka. Vode ima, ali samo hladne, što su sve samo simptomi. Dijagnoza je šira, a uzročnik svega leži u Nininom detinjstvu.

Rođena je u Nemačkoj, u Dizeldorfu, i dobro se seća, iako je imala svega godinu dana, kad je majka pobegla u Srbiju, i ostavila s ocem nju i tri sestre.

- Tata nas je spakovao i krenuo da je traži, Nina taksativno izlaže. Romantično, pomislim, i još romantičnije što je pronašao, ali to dalja hronologija ruši. Usledio je pakao svakodnevnih svađa uz mnogo grubih ćuški.

- Kad bi tata tukao majku, ona bi tukla nas, a onda bi nas on branio, dramski oblik rečenice me šokira gotovo isto kao njena suština. Potom je „tata preminuo", a majka se preudala. Očuh je nastavio sa makljanjem majke, ali je maltretirao i devojčice, na sve načine, pa i „vulgarne".

- Mi smo bežale od kuće, skitale i počele da duvamo lepak, kaže, a lice joj se krivi u izraz gađenja. Jer, „lepak uništava moždane ćelije, i posle se ničega ne sećaš", preciznost je vredna divljenja. Lični na školsku, ali je skroz iskustvena.

Takvo, „problematično ponašanje", kako se tom prilikom izrazio sistem, odvelo ih je u popravni dom „Vasa Stajić", iako je procedura zahtevala smeštaj u prihvatilištu zbog, najblaže rečeno, poremećenih porodičnih odnosa. Ovde se smirila, i počela da pohađa školu.

Onda joj je, jednog petka, kad su štićenici dobijali džeparac od 250 dinara, neko iz društva predložio da se „utale".

- Nisam imala pojma šta to znači, priznaje naivno kako je „počela da se gudra".

Prva reakcija na šmrkanje horsa bila je povraćanje, ali je usledio stond, na šta se primila.

- Svi uvek jure za tim prvim stondom, i uzimaju sve više, ali bezuspešno, oči joj se zacakle, pa zgasnu. Docnije jure samo da ne budu u krizi, opisuje znalački. A čuveni fleš - njega nikad nije ni osetila. Srećom ili nesrećom, ko bi ga znao?

Šta ti se tačno dopalo, pitam, a ona kaže – to što ni na šta ne misliš i sve ti ravno.

- Ali, možeš tako i da se zapališ, recimo, cigarom, Nina odmah na vagu stavlja fakta „za" i „protiv". „Za" je tada pretezalo, pa je nakon godinu dana snifanja „počela da se radi u venu". Namah je „od jedne od najboljih maloletnica, postala jedna od najgorih", jasno uviđa. Sestre su se udružile u sitnim kriminalnim radnjama i postale geng Kalinovićki. Ali, dok god su bile u „Stajiću", stvari su koliko-toliko bile pod kontolom.

Po izlasku, direkt na ulicu, spavale su gde su stigle, pa i u Banjičkoj šumi. Onda su obile praznu kuću u Dubljanskoj, sa tri sobe, opremile je stvarima nađenim pored „kontenjera" , i tu ih se večito visilo njih tridesetak.

- Svi smo bili isti, i isto prolazili, sad postaje i pesnik.

Dolazio je ko je kad hteo, gudralo se i padalo u over, izvlačilo iz nesvesti na ulične fazone – „so i voda u venu, ruka na jednu, noga na drugu stranu, masiranje, veštačko disanje, dok mu ne povratiš boju". i, opet Jovo nanovo. Tad je negde krenula i sa prostitucijom, još jedna je od staloženo izrečenih činjenica.

Do tada mirna, Nina počinje da drhturi. Da li je to kriza, ili mi se čini?

- Skidala sam se tri puta suboteksom, a zbog Đoleta bila na metadonu. Tad sam i izvadila dokumente, inače ne bih imala volje, priznaje. Snagu samokontrole je pokazala i u zatvoru, CZ-u i Kruševcu, gde je bila zbog prostitucije i posedovanja heroina. Mogla je i ovde da ga nađe, ali nije, čak je i bensedine bacala, da bi ostala čista. Pamtila je dobro muku koja je čeka, ali je zaboravila na rovca. Koji je, naravno, proradio, nedugo pošto je izašla iz zatvora. Opet na ulicu.

A na ulici ista priča – uličarenje.

- Nisam počela samostalno, već preko, šatro, dečka koji mi je samo jednog dana gurnuo kondome u ruke, izbacio na autoput kod Nacionala i rek'o – kako radiš sa mnom, tako radi i sa njima, priča. Prve mušterije se ne seća, jer od tada im se ni broj ne zna, a kako joj je – „da izvineš, on na meni, a ja plačem."

Urođeni stid joj ne da da uđe u detalje koje joj klijenti traže za dve hiljadarke. Međutim, sa gnušanjem pominje one što insistiraju da ona od te crkavice plati sobu. Od tog, šatro, dečka, odavno je utekla, iako je mnogo puta silom vraćao, ali su usledili drugi partneri, u isti mah poslovni i emotivni, nikad tu kad su potrebni. I uvek spremni da šamarima povrate disciplinu. Posle je Ninu navika otupela, ali zar to nije ono što je htela?

- Ne bi' volela da Đole sazna da mu je majka bila uličarka, prostitutka, Nina kao da mi čita misli. - On ni za šta nije kriv, nije tražio da se rodi, i ne treba da ispašta, nežno mu gladi trbuščić. Ne bi volela ni da druge devojke krenu njenim putem, već da znaju da uvek imaju izbor. Svoje 24 godine bi rado pretočila u neki pisani okvir, ali je stalno u nekoj gužvi.

Đole je opšti ljubimac i od milja ga svi zovu Trandža, jer je, protivno željama, ispao dečak. Dečkonja je mali beg, „navikao na ruke", miran kad je u centru pažnje, a kenjkav kad ona izostane. Da ga umiri, Nina mu ćušne flašicu sa mlekom, jer ne doji dete zbog hepatitisa C.

- Kad sam saznala da to imam, htela sam da se ubijem, a sad me je samo blam da o tome pričam, prvi put spušta glavu, a dete prducka. Meni je krivo što sad ta scena nije klasičnog materinstva, ali dojka ostaje na svom mestu, i ona, bujna, pati što ne vrši svoju funkciju.

Ninu ne pitam šta sad radi, možda se neopravdano plašim odgovora. Svesna je da će joj oduzeti Đoleta ako nastavi sa starom praksom, i s njim, jedinu životnu motivaciju. Zna da joj, ako izgubi poverenje Milice, niko neće čuvati leđa. Sad je svesnija i rovca. Al' heroin je đavo, ma kakvi, sto đavola.

Usput, Veza se praktično raspada zbog nedostatka novca usled povlačenja Globalnog fonda. Time će najskrajnutiji deo margine ostati i bez te retke podrške.

Na Ninu mislim svakog dana, ne samo zato što nisam iz prve uspela da je fotkam. U početku sam i plakala, toliko me je dirnula. Kad bi bar mogla nekako da joj koristi ova javna ispovest. Pa da vidi ona žena iz Centra za socijalni rad.