FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Kada VICE sretne Markusa Vilijamsa

Proveli smo popodne sa Zvezdinim plejmejkerom Markusom Vilijamsom i saznali mnoge stvari o njegovom odrastanju, karijeri i herojima...
1.1.15

Još uvek se dobro sećam oktobra 2013, kada je Zvezda posle milion godina i kusur ponovo zaigrala u Evroligi. U goste nam je stigla Lokomotiva Kuban iz Krasnodara, onako, na papiru jak tim, nakupovali silu nekih ludih stranaca, deluju dobro, ali, puna Arena je puna Arena. Možemo mi to!

Neko se, ipak, nije složio sa tom ocenom – 191 cm visoki plejmejker Marcus Williams, koji nam je uterao pet trojki i 23 poena i tako nas brzo spustio na zemlju. Delovalo je gotovo nestvarno kako je u trećoj i četvrtoj četvrtini Amerikanac na svaku našu pretnju odgovarao trojkom. Nismo mu mogli ama baš ništa…

Reklame

Nepunih godinu dana kasnije, upravo je Marcus doveden u Beograd, kako bi na mestu pleja zamenio odlazećeg admirala Nelsona. Spade DeMarcus na Marcusa, šalili smo se, ne baš previše upućeni u lik i delo ovog gospodina, mimo činjenice da nam je zagorčao život u dresu Lokomotive. Vizitku je ostavio protiv Cibone u Zagrebu, kada je prvo poluvreme završio sa osam asistencija. Posle prvog meča u Evroligi protiv Galatasaraya nije više bilo nevernih – Marcus je demonstrirao silu i stavio nam svima do znanja da je došao da, da citiram Roddyja Pipera, tokick ass and chew bubblegum. And he's all out of bubblegum. Valencija, Neptunas, Kutxa, cela ABA Liga… svi su bili nemoćni pred novom, jakom, brzom Zvezdom. Bobi Marjanović se pretvorio u double-double monstruma, Luka Mitrović je stasao u pravog klupskog kapitena, Jaka, Kalina i ostali su mamili uzdahe svojom end-to-end akcijom.

A iza svega toga bio je Williams, koji je svojim pasovima otvarao i najkompleksnije evroligaške brave. Protiv Galatasaraya u Istanbulu je stigao i da obori rekord Evrolige po broju upisanih asistencija – čak 17. Prvi deo takmičenja završio je sa 6.9 uspešnih dodavanja u proseku, što ga je momentalno krunisalo najboljim asistentom takmičenja.

Bio je to jako dobar povod da malo popričamo sa njim i saznamo nešto više o tom čoveku. Tokom sezone, Williamsa su domaći novinari mahom pitali trivijalnosti tipa, "kako to da Bobi i ti tako dobro igrate pick'n'roll", i tako to. Nikoga nije zanimalo kako mu je bilo kada se sam sa jedva dvajes' i kusur obreo u sred Sibira. Kada je kao mlad napustio dom da bi se usavršavao u elitnoj srednjoj školi za košarkaše. Za koga navija i ko su njegovi idoli.

Nikoga, osim nas. Dame i gospodo, predstavljamo vam Marcusa Williamsa, prvog plejmejkera Crvene Zvezde Telekom.

***

Reklame

VICE : Marcuse, ti si iz Los Angelesa. Kako je bilo odrastati u Los Anđelesu sredinom devedesetih?

MARCUS WILLIAMS : Imao sam tu sreću da su me roditelji od malih nogu učili pravim vrednostima. Uopšte nisu ulepšavali situaciju, nego su mi izložili surovu istinu gotovo odmah. Znači, nije bilo ono, „hej, nemoj da izlaziš tu i tu", nego je bilo, „znaš kako, ako izađeš na pogrešna mesta, naći ćeš drogu, bande, nasilje"… Sve su to istresli pred mene, i pravo da ti kažem, to me je prilično uplašilo. Tako da je ta taktika upalila.

Kada pogledam sa ove distance, sigurno mogu da kažem da je tada bilo dosta nevolje na ulicama, pogotovo su bande tada bile aktivne. U Los Anđelesu postoje Cripsi i Bloodsi koji se apsolutno ne tolerišu. Generalno gledano, ako znaš gde da ne zalaziš, sve je OK. Treba samo izbeći situaciju da budeš u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Ali, nekad ni to nije dovoljno. Jedna noć u pogrešnom društvu je mogla biti kraj za bilo koga.

Tvoju karijeru su u velikoj meri su je obeležili kulturni šokovi. Igrao si svugde, od Rusije do NBA. Ipak, prvi šok si doživeo kao mlad – prebacio si se iz Crenshaw srednje škole u Los Anđelesu u Oak Hill akademiju u Virdžiniji. Kako je to izgledalo, šesnaestogodišnjak iz Los Anđelesa najednom na američkom jugu, na suprotnom kraju zemlje?

Pa, jeste čudno doći iz Los Anđelesa u mesto po imenu Mouth of Wilson, gde je jedino što postoji škola. Sećam se, sleteli smo kasno uveče u Šarlot i krenuli kolima do Mauta. Zaspao sam, i kad sam se probudio, izgledalo je kao da sam usred šume. Samo sam pitao roditelje gde smo to. Kad sam se probudio sledećeg dana video sam da celo mesto ima samo pet-šest zgrada. I moju školu.

Reklame

Zašto si otišao tamo?

Oak Hill je prestižna srednja škola za košarkaše, funkcioniše kao internat. Već su me regrutovali sa Univerziteta u Konektikatu i roditelji su hteli da budem i blizu škole, i da malo osetim kako je to živeti sam. Jerry Stackhouse, Carmelo Anthony, Ron Mercer, Kevin Durant, Rajon Rondo… Sve su to bivši pitomci Oak Hilla. Bio sam na pravom mestu.

Posle toga, usledile su tri godine u Konektikatu.

Da. U to vreme, Mustafa Shakur, koji sada igra u Neptunasu, i ja smo bili na meti dva prestižna univerziteta – Arizone i Konektikata. Znalo se, ako jedan ode ovamo, drugi će tamo. Prvi sam reagovao i izabrao Konektikat. U mojoj prvoj godini imali smo opasnu ekipu… Ben Gordon, Emeka Okafor, Charlie Villanueva… Bili smo i šampioni nacionalnog NCAA takmičenja. Bilo je to odlično iskustvo za mene.

Ni Virdžinija, ni Konektikat nemaju baš etnički miks Los Anđelesa. Kako si se snašao na istoku?

Nisam video previše Virdžinije, ako ćemo iskreno. Uglavnom sam bio usredsređen na košarku i malo mesto gde sam živeo. U Konektikatu sam, doduše, prvi put osetio kako je živeti u mestu u kome ima više belaca, ali mi to uopšte nije smetalo. Na faksu je bilo ljudi iz svakog ćoška Amerike, a i ja sam tip čoveka koji se lako uklopi negde. Sve je to okej.

Posle koledža, draftovali su te tadašnji New Jersey Netsi. Kao ruki si bio zamena Jasonu Kiddu.

Pa, bilo je jako teško biti zamena – bilo kome. Stigao sam sa mesta gde sam stalno igrao, a sada sam nečija rezerva. Biti Kiddov dubler je bilo sjajno iskustvo, ali u neku ruku i jako frustrirajuće. Mogao sam da odigram pet, deset dobrih minuta svako veče, međutim uvek si svestan da dok ti igraš, na klupi sedi All-Star igrač i čeka svoj red.

Reklame

All-Star ? Hall of Famer!

To ti pričam! Bilo je teško, zaista, ali puno sam naučio od Kidda. Nije on bio bog zna kako pričljiv, nije baš bio u fazonu „hej, sad uradi ovo, nemoj ovo", nego je više davao primer drugima svojim radom. Uvek je stizao prvi i odlazio poslednji. Veliki profesionalac.

U Netsima su te dočekala i dva Srbina, Nenad Krstić i Mile Ilić. Kako njih pamtiš? Jesu li to prvi Srbi koje si sreo?

Da, jesu. Nenada sam znao od ranije. On je bio, onako, malo povučen. Nije puno pričao, deluje mi kao takva ličnost. Sećam se da je uvek više od ostalih vežbao svoj šut, i tada je važio za jednog od najboljih šutera među visokim igračima. Mile…

Znaš da ga ovde zovemo Yao Mile?

Haha, on tek nije pričao ništa. I on je bio ruki… Ne znam je l' uopšte znao engleski tada. U svakom slučaju, bili su okej momci. Dobro smo se slagali unutar ekipe. Sa nama je tada bio i Boštjan Nachbar. E on, Boki, on je bio drugačiji od njih. On je bio vickast, pričljiv, sjajan tip.

Neobično, uglavnom je stereotip da su Srbi bećari, a Slovenci tihi.

Ne znam, čoveče, Jaka (Blažič) je prilično smešan tip.

Toliko o stereotipima… Posle New Jerseya i epizode u Warriorsima, imao si svoje prvo pravo međunarodno iskustvo. Otišao si u Portoriko.

Agent me je kontaktirao na kraju sezone i rekao, možeš sad kući, a možeš i još da igraš. Kako sam bukvalno presedeo celu sezonu u Golden Stateu, rešio sam da igram, i agent mi je ponudio Portoriko. Pomislio sam, čoveče, Portoriko? Nisam imao pojma u šta se upuštam. Samo sam hteo da igram i ispalo je sasvim dobro. Tim za koji sam igrao, Quebradillas Pirates, je imao sjajne navijače. Stigli smo i do finala, ali onda sam morao u Memfis da igram letnju ligu.

Reklame

I propustio priliku da osvojiš prvu profesionalnu titulu!

Uh…da. Ko zna šta bi tu bilo. Dobro je to bilo iskustvo. Bilo je ekipa koje su bile dobro finansirane, imale dobre sale, ali bez navijača. Bilo je i ekipa koje su bile totalno švorc, ali su imali ludake na tribinama, i po pravilu, ti timovi su igrali u najgorim rupama. Slično je bilo i dok sam bio srednjoškolac u Los Anđelesu. I tamo su najbolji navijači bili u najopasnijim delovima grada.

Ubrzo si stigao i do evropske košarke. I to kako, prvo pa muško, što bi rekli.

Agent mi je tada rekao, okej, imamo ponude od par timova. A imamo i ovaj tim, koji nudi određene pare, i samo da znaš, prošle godine su bili poslednji. A ništa bolji nisu bili ni ranije. Rekoh sebi, jebote. Pa dobro, šta sada, ne mogu biti gori! Idemo tamo. I tako sam se obreo u Jeniseju iz Krasnojarska. Nisam imao pojma ni o čemu. Šta je Evroliga, šta je Evrokup, šta je, uopšte, evropska košarka.

Pričali smo kako je bilo otići iz Los Anđelesa u Virdžiniju, a kako je bilo otići iz Memfisa u Sibir?

Bio je to najveći kulturni šok u mom životu.

Valjda je bio neki Mekdonalds u Krasnojarsku?

Ma kakvi. Raspitivao sam se, rekli su mi da nije mogao da bude otvoren zbog nekih pravila.

Anton Čehov je svojevremeno rekao da je Krasnojarsk najlepši grad u Sibiru.

Možda. Ja nisam izlazio iz kuće (smeh). Čoveče, napolju je -40, ne znam nikoga, ne znam jezik, ne znam ništa. Samo ja i Lonnie Baxter (ex-Chicago Bulls). Ali, košarka je bila OK. Odigrali smo dobru sezonu, završili četvrti u ruskoj ligi. Tukli smo CSKA, valjda po prvi put u istoriji.

Reklame

Sećam se, dobijamo ih, a narod uleće na teren, veseli se, slavi. Meni sve to čudno, neko ludilo se dešava oko mene. Blage veze ja nemam šta je CSKA… Igrali smo sa Khimkijem, sa Unicsom, svim tim velikim ruskim timovima, i pobeđivali ih. Tako da, košarkaški gledano, stvari su bile super. Ali brate, jedva sam dočekao da se sezona završi, i da bežim kući. Po pitanju života daleko od kuće, Sibir je bio moje najgore iskustvo.

Nisi uspeo nimlao da se privikneš?

Ma kakvi. Ne može se čovek privikne na ono vreme, na onoliku razdaljinu od kuće… Ma, ludilo. Sledeća stanica je bila Kina.

Trebalo je zapravo da zaigram za Unics, ali je taj angažman propao zbog zdravstvenih problema. Pauzirao sam četiri meseca, a onda je stigla ponuda da završim sezonu u Kini. Čisto da bih igrao nešto te godine. Bilo je zabavno, šta reći. Imali su neko ludo pravilo da stranci, kojih može da bude najviše dvojica u timu, zajedno smeju da odigraju samo šest četvrtina u meču.

To jeste baš čudno.

Neki timovi su imali strategiju da ostave oba stranca na klupi prvu četvrtinu, pa ih onda puste da igraju do kraja. Ma, bilo je čudno. U Kini se igra 4x12 minuta, pa zato vidiš neke čudne brojke tamo. U toj ligi se cene isključivo strelci, ja nisam taj tip igrača, ne radi me to. JR Smith, zato, mislim da nam je dao 50 poena. Takvi igrači dobro prolaze u kineskoj ligi.

Kako je bilo živeti u Kini?

Bizarno iskustvo. Drugi stranac u ekipi je bio Jackson Vroman, isto Amerikanac. Nas dvojica smo živeli u hotelskim apartmanima, i svaki dan bi išli na treninge timskim autobusom, koji je već bio pun – po nas su dolazili poslednje. Jednog dana nismo bili poslednji, usput smo svratili po neke druge igrače, lokalce. I pravo da ti kažem, ono gde su živeli, meni je ono ličilo na zatvor. Ozbiljan sam, baš je tužno izgledalo. Mi u hotelu, a oni u ovome? Uf.

Reklame

Posle Kine, vratio si se u Evropu. Našao si angažman u ACB ligi, u Malagi. Kako si se tamo snašao?

U Malagi je bilo kao da sam kod kuće, ili barem blizu tog osećaja. Lepo vreme, plaže, hrana po mom ukusu. U supermarketima sam mogao da nađem stvari koje zapravo prepoznajem, ljudi u gradu su govorili engleski. Odigrali smo i jaku sezonu, imali zapaženu ulogu u Evroligi. Super je bilo u Andaluziji. Rekao bih, posle Los Anđelesa, tamo mi je bilo najbolje u životu.

Sad sam se uvredio.

Ma… (smeh). Ne znam, Malaga mi je nekako prirasla srcu. I ovde je super, ali tamo je bolja klima. I hrana mi više odgovara. Ne kažem da hrani ovde nešto fali, ali, tamo mi je bilo baš po meri.

Posle si ponovo otišao u Rusiju, u Krasnodar. Baš si se nagledao Rusije, kako to izgleda, biti Amerikanac, pa još Afroamerikanac, u Rusiji danas?

Svi znamo političku istoriju Rusije i Amerike. I znaš kako, neki ljudi još uvek žive sa tim u glavi, a neke je baš briga. Mene je bilo baš briga. Otišao sam u Rusiju otvorenog uma, spreman za nova iskustva, da igram košarku. Nisam doživeo nikakvu neprijatnost igrajući širom zemlje, niti sam ikada bio u situaciji da se osećam nebezbedno, ili da, ne daj bože, moram da bežim iz zemlje. U Rusiji je sve prošlo u najboljem redu. Krasnodar je, isto, okej mesto. Bolja klima, malo kosmopolitskiji grad. I more je blizu.

I tako si stigao do Beograda. Ljudi kažu da je Beograd mesto gde se sreću istok i zapad. Ti si bio i na istoku, i na zapadu, ima li istine u tome?

Reklame

Baš i nisam primetio taj istočni uticaj. Ljudi su ovde nekako otvoreniji, bolje prihvataju strance. U istočnoj Evropi su ljudi nekako otresitiji, namrgođeniji. Ne sad što sam ja crn, nego oni su jednostavno takvi. Malo povučeni, šta ja znam. Ali ovde je drugačije. Pre neki dan sam naleteo na navijače Partizana, vikali su mi, „Ej, razbićemo vas sledeći put!", ali onako, u šali. To je dobar fazon.

Zvezda je kroz istoriju uvek volela svoje američke plejmejkere. Od Charlesa Smitha, preko Scoonie Penna, Omara Cooka…

Do DeMarcusa Nelsona.

Koliko je on uticao na tvoju odluku da dođeš u Zvezdu?

Nas dvojica imamo istog agenta. Kada sam minulog leta pregledao ponude i kada smo razmišljali o Zvezdi, agent mi je predložio da porazgovaram sa DeMarcusom. On mi je do najsitnijih detalja objasnio o kakvom se timu radi, kakva je organizacija, trener, treninzi, kakav je grad, liga, sve to. Iskreno, nisam puno znao o Zvezdi. Jeste, dva puta smo se sreli dok sam igrao za Lokomotivu, ali to su za mene bila dva scout reporta. Mislim, to dođe i prođe, ne sećaš se svega. U svakom slučaju, zahvalio sam se DeMarcusu i rešio da razmislim malo. Onda sam pogledao ko to sve igra u Zvezdi, i provalio da ću biti najstariji. I to mi nije nešto godilo.

Uplašio si se da ćeš morati da budeš bejbisiter svim ovim klincima.

Nikad nisam bio najstariji u ekipi! Nikad! Čak su i svi moji najbolji prijatelji stariji od mene. Ta činjenica me i nije nešto privukla. Ali, onda sam shvatio nešto drugo – ovo je idealna šansa. Prošle sezone, stvari za Zvezdu nisu baš pošle kako treba, tim nije odigrao na nekom očekivanom nivou, to je prava prilika da se pokažem kao lider. Da pokažem sebi i drugima da to mogu.

Reklame

A oni su talentovana, mlada ekipa, fali im samo plej. Prisetio sam se situacije iz Jeniseja, kada sam došao u poslednje plasirani tim i odigrao odličnu sezonu. Rekao sam sebi, ja mogu da pomognem ovim momcima da postanu bolji. I onda sam rekao agentu, znaš šta, idemo.

Svestan si da Zvezda nema nacionalnu titulu još od 1998?

Znam za to. Pričali su nam. Ne razmišljam još uvek o tome, iskreno. Prioriteti su trenutno regionalna liga i Evroliga. Ali, kad stignemo dotle, idemo na titulu. Nema priče, navijači su puno čekali. Znam vrlo dobro koliko to znači.

Tvoj saigrač Charles Jenkins je već dobro upoznao Beograd. Kako ti stojiš?

Znaš šta, video sam par stvari, ali realno, slobodno vreme najviše provodim kući uz Playstation. Nisam ja baš neki tip za izlaske. Ako i izađem, izađem sa Charlesom na neku večeru ili tome slično.

Nije ti puno trebalo da postaneš ljubimac Zvezdinog Severa. Deluje mi kao da si poznatiji u Beogradu nego što si ikad bio u Malagi ili Krasnodaru.

Ovaj grad definitivno poznaje svoje sportiste. Ovde se osećam nekako pod mikroskopom, ne u smislu da me ljudi previše analiziraju i čekaju neku moju grešku. Nego više ono, pomno prate šta radim. A znaš, ja sam ipak neko ko ne voli previše pažnje. Ljudi koji te zaustavljaju na ulici, hoće da se slikaju, nije to za mene.

Moji roditelji me zezaju, kažu, ne voliš pažnju, a igraš pred 15 hiljada ljudi svake nedelje, i to igraš pleja gde te svi gledaju i svi čekaju tvoj pas (smeh). Kada bi Charles i ja došli na neku žurku, Charles je onaj koji se sa vrata pozdravlja sa svima. Ja bih našao prvu slobodnu fotelju, seo i blejao u pod. Cenim ja što me ljudi prate, ali, takav sam, šta ću. Uvek bio.

Reklame

*Je l' slušaš muziku u slobodno vreme?*

Muzika me i nije nešto zanimala previše dok sam bio klinac. Tek tamo negde, kad sam napunio 12-13 godina, i prvi put čuo Jay-Z-ja u očevim kolima. Tada mi je bilo jasno da će Jay-Z biti moj omiljeni reper (smeh). I danas, slušam najviše njega, malo 50 Centa, i tako to. Ma, poslušam ja sve kad imam vremena. Svakome dam šansu.

A NWA ? Gotiviš njih?

To je klasika. Ne slušam ih baš svaki dan, ali oni su bili jak bend.

Koga si najviše voleo?

Ice Cubea. Pogotovo kad je krenuo solo. Ona pesma gde napušava ostatak benda posle odlaska, No Vaseline, čoveče, to je najjači diss track u istoriji repa.

Vratimo se malo košarci. NBA liga, misliš li da još uvek imaš šansu da se vratiš, ili je to gotova priča?

Znaš šta, uvek ima neka prilika, ali pazi - ja hoću da igram, to je to. Nemam nameru da se vratim u Ameriku samo da bih nekome rekao, evo me u Americi. Pa čoveče, bio sam već tamo. Nije mi cilj da sedim na klupi i da pričam da sam NBA igrač. Kad napunim četrdeset godina i prestanem sa košarkom, biće mi draže ako budem sav izlomljen od igranja, nego da budem krepak i čio jer sam karijeru proveo sedeći. Ako negde budem mogao da budem starter, razgovaraćemo.

Da završimo lakom temom. Ti si Angeleno. Navijaš za Lakerse?

Eh, moj ćale voli Lakerse. Ja sam dete 1990-ih. Tada smo svi voleli Bullse!

Kao i ovde, znači. Ali znaš, podsećaš me malo na jednog igrača Lakersa iz 1990-ih.

Reklame

Stvarno? Na koga?

Na Nicka van Exela. Imate taj momenat kad spustite glavu i krenete u levo. I ta naskok-trojka iz tranzicije.

On je u mojih top 5 omiljenih igrača ikada. On, Rod Strickland, Mark Jackson, Jason Kidd i Magic Johnson.

Mojih top 5 su Chris Mullin, Dan Majerle, John Stockton, Jeff Hornacek…

(Marcus se smeje naglas)

Je l' već primećuješ neku sličnost?

Pa da, modeliraš se po nečemu što smatraš da je realno.

Pa realno, ja sam tromi belac koji ne ume da skoči. Zato sam uvek voleo Hornaceka, da ga vidi čovek na ulici ne bi posumnjao ni u ludilu da je košarkaš. Mogao bi da prođe kao ćale nekog druga iz razreda. A ubacivao je 15-16 po meču u NBA.

Ali spomenuo si Chrisa Mullina. Najlepši šut levicom u istoriji košarke.

On i Toni Kukoč. Marcuse, hvala na razgovoru, sve najbolje u 2015.

Hvala tebi! Vidimo se u petak.

***

A u petak 2. Januara, da vas podsetim, Crvena Zvezda u Areni dočekuje madridski Real, jedan od trenutno najjačih timova Evrope. Marcus protiv Rodrigueza, Kalina protiv Nocionija, Jaka i Laza protiv Llulla i Rudya.

Biće teško, ali to smo već više puta rekli ove sezone. Nek' dođu. Čekamo ih, nas 20 hiljada. I Marcus, i njegovi laserski pasovi. Pa da vidimo.