Ubiće me anksioznost

Nešto me probada u grudima. Boli me već više od nedelju dana. Za to vreme sam se, protivno svojoj volji, navikla na taj osećaj. Srce mi lupa bez prestanka, kao kolibri koji traži kako da pobegne kroz moj grudni koš. Povremeno se borim za vazduh. U tim trenucima, moram svesno da se podsećam da dišem, jer moje telo naizgled ne ume više instinktivno da izvrši jedan od najjednostavnijih životnih zadataka. Zapatila sam poremećaj anksioznosti u trećoj deceniji svog boravka na ovoj planeti, jer život sam po sebi očigledno nije bio dovoljno težak.

Počelo je dok sam vodila veče open mic komedije — osećaj me je obuzeo dok sam sedela za šankom, pijuckala mlaki O'Doul's i s pola uva slušala jednog od beskrajne kavalkade komedijaša. Disanje mi je postalo ubrzano i otežano; moje koža, neizrecivo hladna. Osetila sam (i ignorisala) sličnu stvar nekoliko dana ranije, tako da mi je izgledalo kao da je sve to normalno. Proći će, pomislila sam, kao što je prošlo pre, a ja ću postići nešto nalik homeostazi. Nije prošlo. Nije prošlo.

Promrmljala sam: "Ne osećam se dobro" i odjurila do toaleta. Tamo sam se čvrsto uhvatila za lavabo i počela ubrzano da dahćem — udisala vazduh, izdisala ga, udisala, izdisala — sve vreme zureći u svoj bledunjavi odraz u musavom ogledalu. Nisam uspela da se saberem. Izašla sam u noć, misleći da će mi svež vazduh pomoći. Nije pomogao.

Požurila sam nazad u bar. "Može li neko da me odbaci kući?", zamolila sam nikoga posebno. "Ne mogu da dišem." Užasnuti i zabrinuti pogledi na licima ljudi kojima sam uputila pitanje samo je potvrdio utisak da, najblaže rečeno, nisam dobro.

Sličan osećaj doživela sam samo jednom pre, kad sam krenula da uradim nešto što nije trebalo (da podnesem zahtev za američko državljanstvo mog muža, za one koji me redovno prate). Bili smo na putu I-5, kasno uveče, kada sam odjednom osetila da mi se na grudi spustio neizdrživ i neizbežan teret. Disanje je postalo nemoguće. Zaustavila sam kola na odmorištu i počela ubrzano da dišem. Molila sam muža da ostatak puta preuzme volan — put je bio prav, nije bilo saobraćaja, bezbroj puta sam prešla ovu deonicu maltene u polusnu. On je izričito odbijao, budući da nikad nije naučio dobro da vozi pošto je kukavno derište a ne muškarac. Sedeli smo u tišini dok sam se, spustivši sedište, borila za vazduh. Posle dvadesetak minuta tokom kojih sam pokušala da se saberem i produbila prezir prema svom partneru, nastavili smo dalje. Ja sam nastavila dalje.

U ovom času, međutim, nisam mogla da nastavim. Dve ljubazne dušice ponudila su se da me povezu — ali čim smo se približili kući, osetila sam da sam suviše preplašena da bih ušla sama. Nisam imala pojma šta mi se dešava i da li će me to ubiti. "Isuse", rekla sam, "mislim da ću morati do bolnice." Moj drugar Kris je samo korigovao pravac vožnje u skladu s tim. Spustila sam sedište i uhvatila za ruku Kevina, koji je sedeo iza mene. Disala sam duboko, kako mi je savetovao. Nije pomoglo.

"Ko ga jebe", zašištala sam kad smo ušli na bolničko parkiralište. "Čak i ako mi pošalju račun, neću ga platiti." Bolnica se zvala "Medicinski centar Silver Lejk". "Šta, zar svi lekari ovde nose brkove?", sprdala sam se. Čak i tako smoždena, ostala sam nepopravljiva. "Ma da", rekao je Kris. "Dolazio sam ovamo na hitan prijem još pre nego što je to postalo kul."

Suviše slaba da hodam, sačekala sam da mi Kevin dogura invalidska kolica. "Imaš li ćebe?", pitala sam Krisa, promrzla do kostiju." Odjurio je do gepeka i vratio se smejući se. "Nemam", odgovorio je", ali imam piratske majice Lejkersa kojima možeš da se pokriješ." Nagomila sam ih preko sebe.

"Smem li da te držim za ruku?", pitala sam Kevina kad su me konačno smestili u krevet na točkiće. "Bojim se." Pružio mi je svoju ruku. Zgrabila sam je kao u samrtnom grču. " Ponovo sam počela da pijem sama kod kuće i nikom nisam rekla", poverila sam mu se.

Bolničar me je pitao da li sam pila te večeri. "Ne", odgovorila sam iskreno (niko pri zdravoj pameti ne smatra O'Doul's pravim alkoholom). "A juče?" upitao je. "Jesam", odgovorila sam. "I to mnogo." Izgovorila sam to, naravno, dok mi se komično predimenzionirana suza skotrljala niz obraz. Savršeno bedno, zar ne?

Kevin i Kris su na smenu posećivali moju samrtnu postelju. I Krisu sam rekla da sam ponovo počela da pijem. "Život je zaista težak", odgovorio je na to. "Odvikavao sam se od pušenja do sada deset puta. Prosto ne mogu." Život je zaista nepojmljivo težak.

Zamolila sam ga da na telefonu pročita neželjene efekte antidepresiva koje sam pila. Skrivene duboko u gomili teksta nalazile su se "halucinacije". Dan ranije, uznemirilo me je nešto što sam u međuvremenu sebe ubedila da se nije desilo. Dok sam mu detaljno prepričavala događaj, u očima sam mu prepoznala mešavinu zbunjenosti i zabrinutosti.

Kad sam se vratila kući, dozvolila sam da me sitničavo smeće koje se izdaje za internet vesti zapljusne kao topli talas. Zureći u sliku mlade glumice koja je ličila na svaku drugu, primetila sam kako se pomera, mada sporo. Mora da je GIF, pomislila sam. Ali zašto? Proučila sam sliku. Ipak je bio JPEG. Do kurca. Odlepila sam.

Oduvek sam smatrala se u savremenom govoru previše koristi fraza " napad panike". Napad panike ne čini ushićenje sopstvenom popularnošću na nekom zvaničnom događaju. Od pravog napada panike ostanete stvarno nemoćni. Izbaci vas iz koloseka. Od njega izgubite sposobnost da ubedite sebe da siđete sa simsa na koji vas je on sam postavio nezavisno od vaše volje.

I u tome je caka — u toj nemoći. Osećaj da više nemate kontrolu nad sopstvenim telom je srceparajuć i nepodnošljiv. Svoje telo trenutno držim u nemilosti. Dok ga motrim u ogledalu, osećam se potpuno odvojenom od njega. Kad ste generalno zdravi, nema ničeg neprijatnijeg od osećaja da više nemate potpunu kontrolu nad sistemima koji funkcionišu u vama. Dok sedite i uzdišete, pokušavate ponovo da preuzmete vlast koju ste nekad uzimali zdravo za gotovo. Znate da ne postoji logičan razlog da se tako osećate. A opet, uprkos svemu, tako se osećate. To je kao karikaturalni silovatelj u noći, koji vam se prikrada s leđa i hvata vas za gušu. Ophrvaju vas emocije. Obuzme vas strah, nemate snagu da delate.

Ne postoji osećaj veće izolovanosti od sveta nego kad se nađete u zagrljaju napada panike. Osećate se potpuno, iskonski usamljeni, plutate na košmarnom moru koje je vaš um sam stvorio. Prema Udruženju za borbu protiv anksioznosti i depresije , poremećaji teskobe najčešća su mentalna bolest u Americi i zahvataju 18 odsto stanovništva (neverovatnih 40 miliona ljudi).

Napad panike može nastati bilo kad i naizgled bez razloga. Logično, znate da je taj osećaj neiskren, iracionalan; logika, međutim, u ovom slučaju ne pomaže. Definicija napada panike Klinike Mejo odslikava ovu istinu: "Napad panike je iznenadni nalet intenzivnog straha koji izaziva ozbiljne fizičke reakcije kad nema stvarne opasnosti ili očiglednog uzroka."

Rečeno mi je da je moj novootkriveni poremećaj anksioznosti rezultat nepravilno povećane doze antidepresiva. Mojim venama trenutno teče previše toga dobrog. Nikada nisam imala negativnu reakciju ni na jedan lek — imala sam tu sreću da sam uvek mogla odrično da odgovorim na pitanje: "Da li ste alergični na nešto?" Više ne mogu.

Rečeno mi je da "ksanaks" pomaže, ali moj psihijatar odbija da mi ga ispiše, zbog mog "istorijata uživanja opijata". Kognitivna bihevioralna terapija je jedan od načina da se izborite sa problemima anksioznosti bez lekova. Međutim, ne zarađujem dovoljno za takvu terapiju. Zarađujem, međutim, dovoljno za "ubrzano disanje u mom garderoberu".

Trenutno se krećem neverovatno sporo — sporo poput Klausa Kinskog u filmu Nosferatu. Jer svaki napor završava se očajem. Kad god napustim stan, zažalim što sam to uradila. Voziti automobil postalo je gotovo nemoguće. Osuđena na boravak u kući, jedino zadovoljstvo su mi da jedem vegetarijanski majonez iz tegle kašikom i brbljam u telefon dok ležim ispružena na krevetu, koji se nalazi u mom garderoberu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu