FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako smrt oca utiče na ljubavni život

Drago mi je što mogu da vam saopštim da nisam uspostavila nikakve neukusne veze sa očinskim figurama, zamišljenim ili stvarnim.

Mora da je jedno tako snažno osećanje kao što je tugovanje – ožalošćenost, konkretno – ljudska patnja o kojoj se u Zapadnom svetu najmanje priča. Razmislite samo: jeste li ikad izgubili nekog najmilijeg? Kad vas je neko pitao kako ste, jeste li priznali da se zapravo osećate jadno i nemoćno i, na neki čudan način, kao da ste zbog nečeg krivi? Ili ste samo odvratili: "Tužna sam, ali dobro mi je", pre nego što ste očajnički pokušali da skrenete temu na nešto što nema nikakve veze sa vašim mrtvim prijateljem ili članom porodice?

Reklame

Nisam znala šta da kažem kada je me prošlog leta nazvao policajac da mi saopšti kako mi je otac preminuo tri dana ranije. I na način tako svojstven Englezima, imala sam želju da se izvinim svima dok sam počela da reorganizujem svoj posao i društveni život kako bih sa svojom porodicom isplanirala sahranu.

A tu je bio i momak sa kim sam se viđala. Momak koji je, da sve bude komplikovanije, živeo u Sjedinjenim Državama. Nazvala sam ga i zatekla sebe kako mucam poput Eda Milibenda dok mu objašnjavam kako je tata napustio moj svet i da nemam pojma kako će od sada taj moj svet izgledati.

Ništa što sam gledala, čitala ili čula nije me pripremilo za moje iskustvotugovanja. Prvo, da mi je neko rekao ne bih verovala da ću trčati koliko me noge nose čim čujem vest o mom ocu, što sam uradila u lokalnom parku. S druge strane, glatko bih poverovala da ću sama popiti flašu roze šampanjca za manje od sat vremena, što sam uradila odmah posle trčanja. Prvobitni šok trajao je oko četiri dana. Drugi neobični osećaj bio je ljubav prema mom ocu koja me je preplavila, ljubav koja se skupljala čitavog života i sad nahrupila na sve pore, i zbog koje mi je bilo izrazito drago što sam rođena kao njegova ćerka.

Na mom rođendanu oko nedelju dana kasnije, dobila sam želju da se dobro provedem – ne iz eskapističkih nagona, već da bih slavila, toliko mi je bilo drago što još dišem i osećam.

Kada smo se moj momak i ja ponovo sreli dve nedelje kasnije, želela sam da razgovaram s njim o mom ocu i to sam i uradila. Međutim, iako me je ohrabrivao s iskrenom ljubaznošću, to mi nije delovalo prigodno budući da se njih dvojica nikad nisu upoznali. Utehu sam našla u činjenici da sam ocu pomenula momka, šturo ga opisavši kao nekog ko je "ošišan do glave, ali u duši nije neofašista." I tako sam postala još nervoznija. Nisam znala šta od tugovanja da očekujem, ali sam imala osećaj da koliko god se budem trudila da se od nje odbranim, ona će zaseniti, ugušiti i pokvariti svaku vezu koja obećava. I biću iskrena, čak i ako zbog toga budem ispala sebična kučka, svega nekoliko minuta nakon što sam saznala da mi je tata preminuo, svesno sam ponavljala naglas svojoj uplakanoj sebi i nikom drugom: "Našao si kad ćeš da odeš, ćale, za ovog sam se baš zagrejala."

Reklame

Kako su dve nedelje koje sam s momkom provodila prolazile, moje tugovanje je bilo sve snažnije. To ne znači da sam bila nesrećnija. Dok tugujete, niste neraspoloženiji u tradicionalnom smislu, bar ja nisam bila. Više su mi svesne misli bile zaokupljene uspomenama na osobu koju sam izgubila i pitanje kako će sada život bez nje izgledati. Te su uspomene bile stalno prisutne, ali čini se da su zauzimale potpuno drugi kolosek u odnosu na vaše dnevne, svesne misli i dela. I dalje sam uz njih osećala radost, zavist i dosadu. Sasvim slučajno sam istovremeno tugovala i jela, tugovala i slavila rođendan, tugovala i plaćala račune za grejanje. Tugovanje mi nije ubilo želju za provodom, odlaskom u bioskop, izlaskom u koktel-barove, niti želju da izmorim telo na časovima aerobika i joge ili prilikom odlaska u teretanu (tačnije, nalet endorfina od vežbanja bacio me je u manijačku opsesiju sticanjem kondicije). I nije mi ubilo želju za seksom.

Možda je momak osećao blagu grižu savesti, pitajući se da li ću biti raspoložena za seks kad se ponovo sretnemo, ali dobio je ono što je želeo – iznova i iznova – i nisam to radila samo iz navike. Bilo je, priznajem, pomalo uznemirujuće kad bih pomislila na to kako me tata gleda, čak i dok me oralno zadovoljavaju, ali nije potrajalo, a kad smo se momak i ja zamenili, a ja se skoncentrisala da njemu pružim uživanje, priviđenje je nestalo.

"Ožalošćenost mi je, ispostavilo se, priuštila vreme i emotivni prostor koji sama sebi nikad nisam uspela da priuštim."

Reklame

Ovo je navodno mnogo uobičajenije nego što mislite, tvrdi psihoterapeutkinja Tanja Glajd koju sam posetila posle toga. Umesto da vas takva scena zabrine, kaže Tanja, važno je dati sebi dozvolu da zaustavite radnju ukoliko ustanovite da telo hoće, a mozak ne može.

Iako smo još bili u fazi velike uzbuđenosti jedno drugim, malo me je zabrinuo vetar koji mi je u leđa dalo vreme provedeno sa mojim momkom. Tanja mi je objasnila kako u ranim fazama ožalošćenosti ponekad koristimo nove ljubavnike kao "potencijalne objekte tranzicije". Tvrdoglavo sam odbijala pomisao na to da su moja osećanja prema njemu prolazna, ali sam i dalje brinula zbog toga. Na kraju sam čak sebi nametnula sporadično izgnanstvo sa prijateljima dok smo bili zajedno, u slučaju da sam, da citiram Doroti Parker, "uložila sve što imam na jednu karu".

U emotivnom smislu, otkrila sam još jednu neočekivanu dobru stranu ožalošćenosti. Jedna sam od onih koje deluju savršeno opušteno tokom zabavljanja, ali u stvarnosti prerano počnem da očekujem previše od drugoga. Zatičem sebe kako sve vreme procenjujem da li bi dotični bio idealan muž, iako ne verujem u instituciju braka; idealan otac, iako zapravo ne želim decu; i idealan da zajedno proživite penzionerske dane, iako ću verovatno morati da pišem do svoje 92. godine.

Posedujem i retki talenat da jurim momke koji ispočetka deluju kao osećajna i uzbuđena ljudska bića, ali kad uđemo u fazu da više ne brojimo izlaske ispostavlja se da su od onih koji ekstremno izbegavaju prisnost. Eksperti su me upozorili da zbog ožalošćenosti mogu biti sklona donošenju loših ili za mene netipičnih odluka – netipičnih makar u smislu da bih svemu mogla da pristupim sporije. A tako se i desilo. Ožalošćenost mi je, ispostavilo se, priuštila vreme i emotivni prostor koji nikad sama sebi nisam uspela da priuštim. Jezivo, ali nesumnjivo od velike pomoći.

Reklame

Šta sam i očekivala da ću izvući iz tugovanja? Jesu li reakcije koje sam imala uopšte bile "zdrave"? Obratila sam se Suzan Kvilijam, treneru za veze, za njeno mišljenje. "Znam da je kliše, ali u potpunosti zavisi od osobe do osobe", rekla je ona. "Uvek savetujemo ljude da ne srljaju u nove veze, uglavnom zato što bilo kakav gubitak utiče na vaš proces donošenja odluka. Ali isto tako možete postati duboko prisni sa nekim ko vam je pomogao tokom vašeg procesa tugovanja."

Nisam sigurna koliko ovo važi za mene. Češće se dešavalo da skrivam svoje krize od momka jer nisam htela da ga zaplašim. A on je to umeo da ceni. Užasavala me je pomisao da bismo tek tako mogli da se prebacimo iz trenutaka zajedničke zanesenosti i zaljubljenosti u trenutke emotivne letargije. Ali u dugoročnijoj vezi ta vrsta podrška je ključna. "Ako ozbiljni partner ili supružnik ne ponudi podršku, to može da deluje kao velika izdaja", rekla je Suzan. Što nije lepo. Kao da izdaja već ne nosi dovoljno maski.

Ne mogu da zamenim svog oca niti sam pokušala. Ali potreba za tim da se neko stara o vama se definitivno produbila i projektovala na potencijalnog partnera koji bi mogao da ispuni tu prazninu. Moj otac je bio moj jedini bliski rod u Velikoj Britaniji, gde provodim većinu vremena, što je alarmantno, naročito kad se uzme u obzir da mi je ostatak porodice udaljen dugim letim avionom. Ali drago mi je što mogu da vam saopštim da nisam uspostavila nikakve neukusne veze sa očinskim figurama, zamišljenim ili stvarnim; nisam bila u vezi sa svojim momkom na toj osnovi; jedna od mojih omiljenih igara – glumljenje "tinejdžera" – poticala je iz vremena pre smrti mog oca. Moja poenta? Ne morate nužno da počnete da tragate za roditeljem kog ste upravo izgubili.

Reklame

Umesto toga, ožalošćenost "obično pojača ono što u vezi već postoji", tvrdi Suzan. Dakle, ako strahujete da ćete biti ostavljeni, patite od neizlečive ljubomore, prezirete ograničene kulinarske sposobnosti svog partnera ili biste voleli da on manje vremena provode na makrameu a više masirajući vam stopala, ta nezadovoljstva bi mogla da eksplodiraju.

Ima jedna stvar, međutim, koja me je zaista zabrinula u vezi sa gubitkom oca.

Kada sam konačno na Fejsbuku priznala da je preminuo nekoliko nedelja nakon što se to desilo – jedna od retkih stvari koje sam, kao ispovedni pisac, uglavnom zadržala za sebe – lešinari su se sjatili oko mene, kričući lažnu saosećajnost i nudeći zagrljaj. Dobro, možda nije bilo lažno, ali je svakako delovalo kao da se podruguju mojoj nepotrebnoj ranjivosti. Momci, stari i mladi, nudili su svoju "podršku", i mada sam sigurna da je bilo podsvesno, a neki možda čak to doživeli kao nešto slatko pošto je u njima probudilo zaštitnika, mislim da su samo videli sjajnu priliku da ponude "rame za plakanje" – i sve što s tim ide.

A što se "veze koja obećava" tiče, dobra vest je da je tugovanje nije poseklo u cvatu. Sad kad je prošao najbolniji period, volela bih da mogu tati da kažem: "Upoznala sam nekoga… i dalje se viđamo, uprkos tvom mađioničarskom nestanku." Na šta bi on, naravno, rekao: "Ah. Pa dobro." I to bi bilo to. Ali, ako ništa drugo, za mene je to dokaz da tugovanje ne mora obavezno da satre život koji posle njega usledi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu