Jednog dana kad ponovo budemo primorani da se zabavljamo čitanjem knjiga naglas, možda ćemo 2018. pamtiti kao godinu u kojoj je internet umro. Nezavisno od priče o GDPR i debate o pravu jednog Aleksa Džonsa da po Tviteru eksplodira poput svih nas, nedavno donete i predstojeće regulativne mere najavljuju teška vremena za porno industriju.
Četvrtog jula ove godine, YouTube je ugasio nalog nezavisne produkcije erotskih filmova pošto je na njemu bio objavljen intervju sa seksualnim radnicama. Erika Last, feministkinja i producentkinja filmova za odrasle, na svom blogu je objasnila da su joj istoimeni kanal ugasili zbog dokumentarne serije „Razgovori sa seksualnim radnicama“ u kojima one pričaju o svojim iskustvima, društvenoj stigmi koju nose, odnosima sa mušterijama, organima reda, vezi između seksualnog rada i feminizma.
Videos by VICE
Iako se radi o ne-eksplicitnom snimku na kom ljudi samo razgovaraju, YouTube je kanal zatvorio zbog „kršenja pravila ponašanja“. Problem, kažu iz YouTube, nije bio u seksualnom sadržaju snimka već u tome što linkovi u opisu istog usmeravaju posetioce na Erikin sajt, što YouTube smatra za pomo sajt (iako se bavi samo hostingom za plaćeni sadržaj, tj. sasvim je čist).
Erika Last Odluka koju je YouTube doneo po svemu sudeći je još jedna neplanirana posledica FOSTA/SESTA. Ozakonjena u SAD prošlog aprila, ova regulativa ima za cilj da oteža trgovinu ljudima tako što zakonski tereti sajtove za svu informaciju koju korisnici na njima razmenjuju. Osim što ovako škodi dobrovoljnim seksualnim radnicima a trgovinu ljudima samo šalje dublje u ilegalu, ova mera široko zahvata brojne sajtove koji sada iz predostrožnosti cenzurišu sve o čemu njihovi korisnici razgovaraju kako ih ne bi neko tužio sudu zbog problematičnog sadržaja. Već smo videli kako se uklanjaju fajlovi koje su seksualne radice delile preko Google Drive servisa, kako Patreon menja uslove poslovanja i zabranjuje pornografski sadržaj, kako Majkrosoft na Skajpu zabranjuje psovke i golotinju.
Ne treba posebno isticati u kojoj meri ovo ugrožava već ranjivu grupu kao što su seksualne radnice. Uz njih, seks blogovi i male nezavisne kompanije (feministički, telesno-pozitivni, ili fetiš sajtovi) više ne mogu da se reklamiraju preko društvenih mreža, dok mejnstrim mizogini sajtovi nesmetano posluju.
Razgovarali smo sa Erikom Last o budućnosti porno industrije u post-FOSTA/SESTA svetu, o problemu Uredbe o digitalnoj ekonomiji koja unutar UK nameće svim pomo sajtovima potvrde punoletstva, i o tome koliko je vrednije obrazovanje o zakonsko ograničenja.
VICE: YouTube je enormno popularna platforma, posebno kod mladih. Kakve misliš da će biti posledice zabrane pristupa svom materijalu vezanom za seks iz feminističke perspektive?
Erika: Mlađi gledaoci, znači generacija Z, koji YouTube koriste mnogo više od starijih, koje potencijalno zanima alternativa mejnstrim sadržaju za odrasle, neće moći da naiđu na alternativnu indi feminističku pornografiju. Ali i dalje će ih mejnstrim porno zasipati sa svih strana.
YouTube cilja manje indi kompanije a dozvoljava mejnstrim gigantima da nesmetano posluju. Uzmimo na primer WoodRocket kanal, koji u svakom snimku usmerava gledaoce na svoj porno sajt i eksplicitno priča o seksualnom sadržaju – analno sranje, dvostruka penetracija, itd. Ali eto, moj kanal morao je a bude zatvoren zbog dokumentarca posvećenog seksualnom radu i nimalo eksplicitnim trejlerima za indi feminističke filmove za odrasle, koji se baziraju na dobrovoljnom seksu u kom žene uživaju. Lako je uočiti kojoj će vrsti sadržaja ljudi imati lakši pristup.
Kako očekuješ da ovaj oblik cenzure utiče na sposobnost javnosti da vodi progresivni dijalog na temu seksa i seksualnog rada?
Progresivni i zdravi razgovori na temu seksa i seksualnog rada su već cenzurisani. Onlajn platforme posvećene seksualnom obrazovanju već su podlegle ovom tihom blokiranju [sadržaj se blokira a korisnik se ne obavesti da je blokiran], kao i demonetizaciji i cenzuri heštega. Sjajni obrazovni kanali kao što je Come Curious tiho su blokirani i demonetizovani. Drugi LGBTQ i BDSM edukatori nailaze na iste probleme. Ovi su kanali izuzetno važni ako želimo da obrazujemo mlade iz perspektive inkluzije i diverziteta, da pokrijemo one seksualne teme kojima se škole ne bave. Posebno su korisni za mlade kod kojih se razvijaju misli i želje kakve ne dele sa svojom okolinom, jer tako mogu da shvate da nisu ni izolovani ni abnormalni. Otežavši pristup ovim kanalima ukida se marginalizovanim kvir zajednicama mogućnost da iskoriste savete koji bi mogli da im spasu život.
Tihe blokade i demonetizacija već su se dešavale pre FOSTA/SESTA, ali kako će ove regulative dodatno otežati situaciju?
Te zakonske mere primoraće sve platforme da same vrše suvišnu cenzuru materijala vezanog za seks, čak i ako nije eksplicitno seksualne prirode. Što se tiče dijaloga, iz predostrožnosti se neće više ni pominjati seksualni rad. Uzmimo video platformu za seksualno obrazovanje O.School. Oni su posle donošenja FOSTA/SESTA zakona uklonili sav sadržaj vezan za bavljenje seksualnim radom. Ovim se samo održava negativan stereotip po kom seksualni rad nije stvarno rad, stigma tako samo jača.
Koji se problemi javljaju kad velike korporacije kao što je YouTube/Google počnu da ukidaju sadržaj sa što privatnih što javnih naloga?
Tako dobijamo internet feudalce koji nas ne pitaju ništa ni o čemu. Sajtovi se previše plaše zakonske odgovornosti, pa preventivno cenzurišu korisnike i sadržaj koji im je „problematičan“. Na ličnom nivou, ovako se ućutkuju glasovi seksualnih radnica i kontroliše njihovo ponašanje – Google Drive je bez upozorenja obrisao sadržaj sa privatnih naloga seksualnih radnica. Iz šire perspektive, dobro se zna da cenzura najteže pogađa već marginalizovane grupe; Fejsbuk je u suzbijanju govora mržnje pretežno cenzurisao LGBTQ osobe i etničke manjine. FOSTA/SESTA takođe neproporcionalno cilja trans, LGBTQ, i POC seksualne radnice.
Svi ovi zakoni svode se na stav po kom je seksualni rad nešto loše, i tihi seksizam po kom se zaključuje da sigurno te žene ne donose same odluke koje se tiču njihovih tela. Naravno, seksualni radnici svih polova postoje, ali Instagram na primer cenzuriše hešteg #woman i #femalestripper, a dozvoljava #man i #malestripper, što ukazuje na patrijarhalnu potrebu da se ženama nametne šta se sa telom sme a šta ne sme raditi.
Koji su po tebi najveći problemi poro industrije danas?
Pre svega tu je piratski poslovni model besplatnih tube sajtova. PornHub i slični ne proizvode svoj materijal već ga kradu. Tradicionalno se oslanjaju na „korisnike“ koji sami kače sadržaj na sajt, i nominalno to rade samo uz dozvolu, ali jasno je da uz veliku količinu licenciranog materijala na takvim sajtovima, takođe se masovno i krši kopirajt. Ipak, oni tvrde da se oslanjaju isključio na doprinose samih korisnika i ne garantuju da je svaki okačen video pod licencom.
Kad autor otkrije da je njegov film ilegalno okačen, može da se žali sajtu, pošalje im se DMCA zahtev da film uklone, i oni ga stvarno uklone. Ali koliko sutra, isti snimak već je okačio neki drugi korisnik – nekad čak i isti onaj koji ga je po prvi put okačio. Nema svaki mali porno studio mogućnost da patrolira tube sajtovima i proverava ima li na nekom njihovog sadržaja. Snimci se kače brže i češće nego što stižu zahtevi za njihovo skidanje.
Da li je potrebno strože kontrolisati ove sajtove?
Definitivno. Pre svega, korisnicima treba staviti do znanja koje su etičke implikacije gledanja piratskog materijala. Mnogi su razlozi zbog kojih se etički snimljen materijal za odrasle nudi samo onima spremnim da plate. Proizvodnja košta, treba isplatiti glumce i snimatelje, montere i režiser, treba pokriti trošak sklapanja ugovora koji štite prava izvođača, obezbediti im obroke i udoban smeštaj po potrebi. Seksualni rad je posao, a svaki zaposleni sa pravom očekuje da mu se za rad plati. Ljudi koji plaćaju svoj porno sadržaj pomažu manjim kompanijama koje žele da ispoštuju poslovne standarde da nastave da se bave tim poslom, da snimaju sadržaj koji ljudi žele da vide u bezbednom okruženju. Ja uvek preporučujem da se ljudi raspitaju, da saznaju ko stoji iza sajta koji posećuju, da li je moguće videti im lica, pročitati imena? Da li je navedeno ko je koji film snimao i radio iza kamere?
Sa kojim se novim brigama suočavaš kao nezavisni autor erotskih filmova posle FOSTA/SESTA?
Sve se te regulative svode na anti-seksualnu politiku, tako da ja ipak mislim da bi pažnju trebalo obratiti pre svega na njihov uticaj na seksualne radnice. Njihovo ugnjetavanje pravda se ideologijom koja ih opisuje kao ili nečije žrtve ili nepoželjna lica. Stoga im zakonodavci nameću sopstvene sisteme vrednosti i sopstvene osude. Zakon je već bio vrlo strog prema seksualnim radnicama, pa su često propisane kazne bile u potpunom neskladu sa navodnom štetom nanetom društvu ili pojedincu. Unutar SAD vlada klima koja omogućava da je posao seksualne radnice rizičniji od posla policajca, a čak 400% puta su veće šanse da će one biti žrtve nasilja nego prosečna zaposlena osoba. Pritom je za njih mahom nemoguć da se oslone na institucije sistema kad su ugrožene.
A uz FOSTA/SESTA?
Danas su seksualne radnice primorane da ponovo traže klijente na ulici. Gube onlajn oglašavanje, gube spiskove mušterija koje treba izbegavati, gube mogućnost onlajn skrininga, gube svoj glas. Makroi ih ponovo eksploatišu i zlostavljaju, sumnjivi klijenti zloupotrebljavaju situaciju. Seksualne radnice bukvalno ginu zbog posledica ovih zakona, a nikom izgleda nije stalo.
Da li te iznenađuje što se FOSTA/SESTA u toj meri odražava na prostituciju?
Ne baš. Zakon je najviše gurao Nacionalni centar za seksualnu eksploataciju, osnovan još šezdesetih kako bi se „moralizovali mediji”. Na sajtu im piše: „Pornografija je toksična fizički i društveno, razara veze, oduzima nevinost, ruši saosećanje, promoviše nasilje, ubija ljubav.” FOSTA/SESTA je mera usmerena protiv seksualnog rada ništa manje nego protiv trgovine ljudima.
Takođe treba brinuti o licima kojima navodno ti zakoni pomažu – žrtvama trgovine ljudima. Veb platforme sada cenzurišu sve postove koji pominju seks, pa sad reči i fraze koje bi eventualna žrtva koristila u opisu svojih iskustava filter uočava i briše. Cenzura takođe otežava mogućnost da se preko interneta uđe u trag žrtvama. Trgovci ljudima, ako ih je bilo na ovakim sajtovima, sad se samo okreću dark vebu gde su bezbedni. Čak je ministarstvo pravde tražilo da se FOSTA-SESTA ne izglasa, upozoravali su da će im tako biti teže da zaustave trgovinu ljudima.
UK trenutno pokušava da implementira provere starosti korisnika za onlajn sadržaj koji je „namenjen odraslima“. Koji bi tu mogli problemi da se jave, kod mejnstrim ili nezavisnih porno sajtova?
O bože, toliko je problema sa tim planom da ne znam odakle da počnem! Osim što je rizik gubitka privatnog informacija za sve koji servis budu koristili, i samim sajtovima se stvari komplikuju.
UK vlasti praktično prepuštaju svu moć MindGeek kompaniji [vlasniku 90% sajtova kao što su PornHub, RedTube, i YouPorn], pa će im već ogroman šer još dodatno skočiti kad budu svoje sisteme za potvrdu punoletstva počeli da nude manjim sajtovima. Znala sam da će to biti ishod čim sam čula da MindGeek pregovara sa državom o tim novim zakonima. Manji sajtovi i nezavisni seksualni radnici koji ne mogu sami da podnesu cenu instalacije softvera za proveru starosti biće nesrazmerno pogođeni.
Kakav će to biti efekat na manje sajtove?
MindGeek će im dodatno nametnuti primat koji drži nad celom industrijom. BBFC predlog zakona ne obavezuje sajtove da ponude širu konkurenciju sistema za potvrdu starosti posetilaca, tako da će sajtovi koje drže MindGeek i njihovi studiji – a ponavljam, njihovih 90% tube sajtova – svi da ponude njihov proizvod, AgeID sistem. Pošto nije neophodno da se starost potvrdi na svakom pojedinačnom sajtu, ako su jednom bili uneti i lozinka i korisnički broj, korisnici će moći automatski da se loguju na svim sajtovima koje drži MindGeek dok će na svim ostalima to morati ručno da rade svaki put. Dakle, biće destimulisani da posećuju sajtove konkurencije koja ne koristi AgeID softver. Istovremeno, tak konkurencija biće pod pritiskom da prihvati AgeID kako bi mogla da ostane u poslu.
Takođe je zanimljivo – iako me nimalo ne iznenađuje – da MindGeek koji namerava da primenom AgeID uspostavi monopol uz pomoć ovih zakona istovremeno ne želi da izgubi maloletne mušterije, pa im već nudi svoj VPN! VpnHUB će pomagati UK korisnicima da zaobiđu potvrdu punoletstva tako što maskiraju IP da bi sistem mislio da mu pristupaju iz inostranstva.
BBFC u izjavi za medije kaže da im je prioritet da internet učine „bezbednim za decu”, dakle baš kao u FOSTA-SESTA slučaju, koriste pomoć ugroženima kao izgovor. Ima li boljih načina da se mladima predoči materijal koji gledaju osim striktnih zabrana?
Razumem brigu koju vlasti izražavaju, na prvi pogled nema ničeg lošeg u sistemu koji zahteva a korisnik potvrdi da je punoletan – da porno sadržaj ne bi bio dostupan maloletnicima. Ipak, uopšte nema dokaza koji bi ukazali na efektivnost takvih filtera. Istraživanja su pokazala da ovakav sistem neće delovati na željeni način. Oksfordov internet institut objavio je Internet Filtering and Adolescent Exposure to Online Sexual Material u kom se jasno zaključuje da internet filteri za mlade nisu nimalo efikasna prevencija.
Otkako onlajn pornografija postoji, postoje i zahtevi da država uradi nešto, da je ukine i zabrani, mahom kako bi „zaštitila decu“. Ali ta cenzura nije pravi odgovor na seksualnu disfunkciju društva. U doba interneta praktično je neizbežno da će deca naići na sadržaj koji za njihov uzrast nije prikladan, ali to je problem društva, ne tehnologije. Treba se zapitati zašto naša deca traže seks onlajn? Na koja im to pitanja nismo dali odgovor?
Kako bismo bolje mogli da priđemo tim pitanjima i odgovorima?
Problem je u tome što kvalitetnog, korisnog seksualnog obrazovanja praktično nigde nema. Ogroman broj škola ne nudi adekvatno seksualno obrazovanje. Deci se ne objašnjava šta je to saglasnost, što bi trebalo da je prilično važno, zar ne? Nije da naša deca ne znaju šta je to seks; svašta čuju od društva, mogu da potraže odgovore na Guglu. Nažalost, kad god ukucaš nešto vezano za seks u pretraživač, on te uputi na PornHub koji je prepun loših, ponižavajućih primera seksa i kinka, često čak prisilnog.
Decu je nemoguće sprečiti da nađu ove sajtove, ali umesto da problem ignorišemo, hajde da ih obrazujemo. Ako priznamo da pornografija postoji, ona automatski postaje manje sramotna i otvara jedan sasvim nov dijalog, što vodi ka zdravom i aktivnom učenju.
Kako bismo mogli da započnemo tu vrstu dijaloga?
Potrebno je obavezno seksualno obrazovanje u državnim školama koje se bavi fenomenom pornografije. Takođe je potrebno da predavači budu nezavisni stručnjaci a ne neupućeni nastavnici. Mladima je potrebno omogućiti da bez stida postavljaju pitanja i istražuju svoju seksualnost.
Moj muž Pablo i ja radimo na tome da roditeljima i nastavnicima ponudimo materijal preko kog mogu tinejdžere da informišu o pornografiji, zovemo ga „Porno razgovor“. Radi se o praktičnom, korisnom vodiču koji ohrabruje diskusiju između dece i roditelja o sadržaju koji se onlajn može pronaći. Deci treba reći da je radoznalost normalna, ali takođe i da je to što gledaju samo predstava, da pravi seks ne funkcioniše baš tako, da tela osoba na ekranu neće videti kod prosečnih ljudi, i da žene ne bi trebalo tretirati onako kako su tretirane na mnogim problematičnim porno snimcima na besplatnim tube sajtovima.
Kako misliš da će to pomoći na duže staze?
Pornografije će uvek biti, zato decu treba učiniti kritički svesnom da bi mogli da shvate šta to gledaju. Trebalo bi da su sposobni da razlikuju vrste pornografije, da znaju u kakvim vrstama ravnopravnog seksa uživaju odrasle osobe koje se uzajamno poštuju. Kad budu odrasla, deca će tako uočiti da neka pornografija promoviše jednakost polova, intimnost, diverzitet, afirmativnu saglasnost, bezbednost, zadovoljstvo, slobodu, otvorenost.
Kada budu umela da razgraniče vrste seksa koje su im na videlu, deca će na seks i međuljudske odnose početi da gledaju mnogo zdravije. Kroz otvorene i iskrene rasprave, biće sposobna da razgovaraju o svojim osećanjima i seksualnim željama, pa će izrasti u srećnije osobe!
BBFC je 2014 izdao široku listu „neprihvatljivog porno sadržaja“, od davljenja do ženske ejakulacije. Da li misliš da je ispravno da jedna nevladina organizacija reguliše kojim se seksualnim sadržajem javnost sme baviti?
Prvo, taj spisak je besmislen. Deli seksualne činove na dobre i loše, što samo podržava retoriku srama kojom se obično prilazi prirodnim telesnim funkcijama, požudama, fantazijama. U potpunoj je suprotnosti sa seksualnim slobodama, posebno ženskim, što se vidi iz spiska neprihvatljivih činova. Promoviše osuđivanje ljudi kod kojih te želje postoje, potiskuje njihovu seksualnu autonomiju, isključuje ih iz porno narativa.
Ali da ti odgovorim, ne mislim da je uopšte ispravno da pornografiju reguliše NVO koja industriju uopšte ne poznaje. BBFC primenjuje na porno filmove iste standarde kao i na mejnstrim, a bar delom se oslanjaju na Uredbu o opscenosti iz 1959. za koju svi znaju da je potpuno zastarela i teško podložna interpretaciji.
BBFC po meni nije organizacija sposobna da uređuje sadržaj za odrasle. Po njima je scena silovanja prigodna za uzrast od 12 godina, ali prikaz penisa u opuštenom stanju je samo za 18+. BBFC je osnovana 1912., kada je to slovo C u nazivu bila „cenzura“ a ne današnja „klasifikacija“. Mislim da je vreme da se nađe nov način za regulaciju video sadržaja. Odavno smo odlučili da na umetnost i književnost nema smisla primenjivati propise, zašto ne bismo isto uradili na primeru filma?
Da li bi i Kakvu bi regulaciju želela da vidiš na planu pornografije?
U Americi se zakoni bave pornografijom na nivou federalnih jedinica, neki su autori hapšeni na osnovu opscenosti, protiv nekih od njih su i podizane optužnice. Brine me što mladi ljudi danas mogu da vide najrazličitije ekstremno nasilne sadržaje, ali ne verujem u cenzuru. Da bi bilo dobro da je pornografiji teže pristupiti? Verovatno bi. Ali uz internet, porno žanr je toliko rasprostranjen da ne vidim kako će bilo koji drakonski zakoni tako nešto moći da postignu. Cenzura internet pornografije samo bi mogla da je izmesti na dark veb, što nikako nije poželjno.
Isto važi i za potvrde punoletstva. Smatram da treba obrazovati a ne zabranjivati. Pornografija je svud oko nas, na internetu je besplatna, zato treba preuzeti odgovornost i objasniti mladim ljudima kako da se snađu u svemu tome. Sa moje strane, to obuhvata snimanje seks-pozitivnih filmova u kojima je vidljiva saglasnost, obostrano zadovoljstvo, širok raspon požuda i orijentacija.
A što se tiče propisa koji garantuju bezbednost samih izvođača?
Bilo bi sjajno da postoje zakoni na temu implementacije etičkih standarda produkcije, obaveznog testiranja, i strožih povera starosnih grupa izvođača. Nažalost, ja kao samo jedan auto nemam moć da tako nešto sprovedem u delo. Mogu samo da garantujem da će moj etos, moji standardi produkcije, moji sistemi vrednosti biti na nivou koji sam sama postavila i podržavam ih stoprocentno.
Problem na primeru FOSTA/SESTA i britanskih predloga zakona istog tipa je u širokim zakonskim definicijama. Pod istu kapu stavlja sav razgovor u vezi sa seksom i seksualnim radom, sve to gura oflajn umesto da otvara stvari. Šta uraditi da se porno industrija i stav društva pomere u pozitivnijem smeru?
Potrebni su sveobuhvatni programi obrazovanja koji se bave seksom i seksualnošću a ne apstinencijom. Istraživanja su pokazala da su niže stope seksualno prenosivih bolesti u onim evropskim zemljama koje imaju otvoren stav prema seksu, nego u zemljama poput Amerike gde se deca uče samo apstinenciji. Potrebno je otvoreno se obratiti mladim ljudima na temu seksualnosti. A što se tiče industrije seksa, potrebno je dekriminalizovati seksualni rad, unaprediti uslov rada, pružiti radnicima prava, eliminisati stigmu, pokazati da je seksualni rad zaista rad, smanjiti stopu seksualnog nasilja, i načelno unaprediti situaciju u životu i na radnom mestu svakog zaposlenog.
Hvala, Erika.
Saznajte više na ErikaLust.com.
