Čudesna saga o vlasniku motela koji je špijunirao svoje goste

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US

Novinar Gaj Talis je 7. januara 1980. dobio anonimno pismo. Poslao mu ga je Džerald Fus, vlasnik motela Menor Haus u Aurori, u Koloradu; u tom prvom pismu, kao i u ostalim koja su usledila, Fus je opisivao svoj život voajera, koristeći svoj motel kao „laboratoriju“ za špijuniranje gostiju u najintimnijim i najbanalnijim trenucima. Godinama je vodio detaljan dnevnik o stvarima koje je posmatrao u bezazlenim motelskim sobama.

Fus i Talis su od tada bili u kontaktu, sa namerom da se iz njihove komunikacije izrodi knjiga – i ta knjiga, Voajerov motel, objavljena je prošle godine. Međutim, oko knjige se digla kontroverza, kada je Vašington Post objavio članak u kome se do detalja iznose vremenske nedoslednosti, u knjizi koja potiče samo od jednog izvora. Buka je dovela Talisa do toga da se javno odrekne te knjige, da bi zatim na kraju povukao reč.

Voajer, dokumentarac Majlsa Kejna i Džoša Kurija, počinje u trenutku kada je počeo proces pisanja Voajerovog motela. Koristeći kombinaciju intervjua i detaljnih minijaturnih modela motela i njegovih soba, dokumentarac više govori o sivoj moralnoj zoni i klimavog odnosa autora i njegovog izvora. Telefonom smo proćaskali sa ovim filmadžijama o razvoju i postepenom oblikovanju Voajera, kao i o različitim nivoima voajerizma.

VICE: Uzimajući u obzir Talisovu individualnost i ponos u njegovom izveštavanju, kako je došlo do toga da snimite dokumentarac? Jeste li mu se obratili?

Majls Kejn: Upoznao sam Gaja dok sam radio u Njujorkeru kao video producent. Snimio sam mali portret o njegovoj otkačenosti i opsesivnom istraživanju. Mislim da mu se to prilično dopalo. Dok smo to snimali, otvoreno je govorio o tome kako se sprema da napiše tu novu knjigu o voajeru, koju je spremao već dugo. Džoš i ja smo na osnovu toga odlučili da tu negde ima materijala za dokumentarac – svakako o Gaju Talisu kao piscu, ali takođe i o ideji današnjeg narativa o Gaju Talisu koji je osamdesetih sve to zapisivao kako su se događaji nizali.

Pošto knjiga govori o voajerizmu i o tome kako je taj izraz u vezi sa Gajom i njegovom čitavom karijerom, pomislii smo da bi dokumentarac bio pravi način da se osvrnemo i na njega i na njegov rad. Film se odatle razvio u pravcu toga da više govori o novinarima i njihovim subjektima, što se dogodilo kada smo imali više pristupa Gaju i Džeraldu.

Prvi deo dokumentarca pokriva materijal u Voajerovom motelu, ali zvuči kao da dokumentarac organski potiče od intervjua Fusa i Talisa. Da li ste pregledali knjigu i odlučili šta da ubacite u film, a šta da izostavite?
Počeli smo 2013. – još ništa nije bilo napisano. Džeralda smo prvi put videli oko osam meseci otkako je započet rad na dokumentarcu. Sve priče u filmu koje Džerald i Gaj opisuju su nam ispričali pre nego što su formalno napisane. Nismo se vraćali unazad – beležili smo te priče u trenutku, dok su ih pričali. Ova priča više govori o tome kako nastaju članak i knjiga. Sve se dešavalo organski–

Džoš Kuri: Zbog čega dolazi do male promene tona u filmu. U prvoj polovini, Gajova i Džeraldova priča je protkana dozom romantičnosti, jer se još ništa nije pokvarilo. I dalje formulišu verzije priča koje žele da ispričaju. Ali što se više bližimo izdanju knjige i objavljivanju članka, vidimo Džeraldovu intenzivnu reakciju prema Gaju, kada po prvi put otkrije pravo stanje stvari. Kada činjenice iz knjige počnu da se dovode u pitanje, vidimo Gajovu negativnu reakciju prema Džeraldu. Njhov odnos počinje da se urušava. Želeli smo da prikažemo to iskustvo u filmu. U svojoj srži, ono o čemu film zaista govori je komplikovan odnos umetnika i njegovog subjekta.

U jednom trenutku, Gaj u filmu pominje čak i vaš pristup Džeraldu. Šta mislite, zašto je Džerald želeo da bude snimljen?
Kejn: Razlog zašto se uopšte i obratio Gaju je bilo to što je pomislio, Evo tipa koji je poznat po kontroverznim temama. Pisao je o seksu. Ljudi ga ili vole, ili ga mrze, ali ja ga smatram za boga, i mislim da će mi dati legitimitet. Od samog početka, Džerald je želeo da bude poznat. On je bio potpuna tajna koju je znao sam Gaj. Teoretski, Džerald nam je dozvolio da ga snimamo zato što smo bili sa Gajem. Snimali smo film o Gaju, koji je evulirao do toga da i on bude uključen.

Postoji trenutak kada referišete na Psiho Alfreda Hičkoka, koji se prikazuje na jednom od minijaturnih modela televizora u filmu. Vidite li paralelu između voajera i prosečnog gledaoca filma?

Dopada mi se deo u kome često prikazujemo insert iz Psiha. To nagoveštava kulturološku vezu između filma i voajerizma – taj seksi element koncepta za koji ja mislim da je deo kolektivnog nesvesnog. Kada smo snimali i montrirali, postalo je sve više jasno da postoji više slojeva voajerizma, počev od Gaja, preko Džeralda, pa do nas. Ali onda smo takođe shvatili da nam je važno da na osnovu svog prisustva na kraju filma i mi postanemo likovi.

Osim činjenice da nas je Gaj prozvao pred uključenim kamerama, osetili smo da je važno da umešamo svoje prste, da bismo rekli da smo i mi, bez obzira na sve kritike upućene Gaju, jednako krivi, zato što to gledamo, kao i zbog odgovornosti koju preuzimaš kada pričaš nečiju priču, i zbog manipulacije do koje dolazi. Ali postojao je i taj četvrti ugao, a to je razmišljanje o tome za koga pravimo ovaj film. Nadamo se da će milioni ljudi poželeti da ga odgledaju, a to je samo po sebi vid voajerizma. Želeli smo sa time da završimo.

Još na VICE:

Nepisana istorija filma „Jackass“

Nakon petog dela, treba nam još Šarknada

Horor priče sa snimanja filmova