Sa rastućim troškovima energije, rastućom inflacijom i stagnirajućim platama, sigurno nije bila laka zima u Velikoj Britaniji. Dok neki moraju da biraju između grejanja ili jedenja, drugi moraju da pribegnu ilegalnim metodama da ostanu na površini – poput krađe iz prodavnice. Iako je krađa u prodavnicama uvek bila popularna aktivnost (za kradljivce), oportune krađe su porasle od početka krize troškova života. Od sira i mesa do pelena i šampona, krađa u prodavnicama porasla je za 21 odsto u poslednjih 12 meseci od marta 2022, prema Zavodu za nacionalnu statistiku. Možda nije iznenađujuće u vreme kada su narodne kuhinje toliko preplavljene da nema hrane za sve.
Ako vas uhvate da kradete stvari iz britanskih supermarketa, možete dobiti zabranu, novčanu kaznu ili čak zatvorsku kaznu ako nemate sreće. Ali šta ako vas ne uhvate? Jer neki čuvari, koji bi inače pazili, osećaju da je nepravedno biti oštar prema onima koji moraju da kradu u prodavnici kad je ovakva kriza.
Videos by VICE
Majk radi kao obezbeđenje u jednoj od najvećih bezbednosnih firmi u Velikoj Britaniji. Redovno patrolira velikim lancima supermarketa i često okreće glavu od ljudi koji kradu hranu. Kao i svima drugima u ovom članku, promenili smo mu ime da bismo ga zaštitili od njegovog poslodavca.
„Zaista ne volim da zovem policiju ili da hvatam kradljivce pošto su cene toliko skočile“, kaže on. „Ako ljudi biraju između grejanja i hrane, ko sam ja da ih sprečim? Cene su se bukvalno udvostručile – od hrane preko struje do zakupa. Ne želim da iko bude gladan.“ On nastavlja: „Ljudi imaju decu da hrane. Bilo da se radi o ljudima koji guraju hranu u kolica i torbe ili ne skeniraju polovinu kupovine na samouslužnoj kasi, jednostavno više nemam snage u sebi da sprečavam ljude da kradu osnovne potrepštine. Da li bi ljudi zaista krali mleko za bebe da ne moraju?”
Majk kaže da je lakše ignorisati kradljivce tokom vikenda kada je policija obično zauzetija. „Ne verujem da ljudi kradu hranu iz zabave“, dodaje on.
Nik, još jedan čuvar, se slaže. „Ljudi su postali zaista očajni. Srce mi se slama kada vidim ljude kako kradu stvari koje su očigledno za njihovu decu. Ima toliko toga za kupiti i potrošiti novac. Recimo ovako, neću obraćati pažnju na to kad neko krade stvari za jelo ili piće. Svi moraju da žive.”
Karl, bivši čuvar koji sada poseduje firmu za obezbeđenje koja pruža usluge mnogim britanskim supermarketima, kaže da je ionako teško uhvatiti kradljivce. Ponekad čak i nije vredno muke – naročito kada su i sami čuvari slabo plaćeni. „Bilo je incidenata kada su nas kradljivci napali i zaista nas povredili“, kaže on. „Znam da su neki čuvari izbodeni na poslu. Kada čujem za ovakve stvari, uz krizu porasta troškova života, naravno da je veća verovatnoća da ću zatvoriti oči… Ljudi postaju očajni, jednostavno. I neću ja da im stajem na put. Zakonski gledano, mi čuvari ionako ne možemo nikoga da isteramo iz radnje zbog zdravlja i bezbednosti.”
Pitao sam Karla šta bi se desilo ako menadžeri radnje vidi da čuvari ignorišu kradljivce. „Da ne izvršimo građansko hapšenje, brzo bismo bili otpušteni. Ali tako nam je teško da uspostavimo pravi balans… Verujte mi, plakao sam kada sam video svoj račun za kupovinu namirnica, tako da zaista saosećam sa ljudima ove zime.”
Tim, čuvar u velikom lancu supermarketa, dodaje da je „veoma teško dokazati da zapravo zatvaramo oči, posebno kada u prodavnici ne poznaju kradljivca. Kako tačno da razlikujemo kradljivca od normalnog kupca, kada to radi toliko ljudi? Danas većina ljudi krade jedan ili dva artikla, pored svoje redovne nabavke, u pokušaju da smanje svoje račune – i ne krivim ih. Imam prijatelje koji rade isto.”
U cilju borbe protiv nedavnog porasta krađe u prodavnicama, određeni supermarketi u Velsu pokrenuli su inicijative za koje se nadaju da će dovesti do smanjenja osuđujućih presuda. Umesto da pozivaju policiju da izvrši hapšenje, kradljivci će biti spojeni sa lokalnim narodnim kuhinjama i dobrotvornim organizacijama.
Međutim, Karl je skeptičan u pogledu toga da ovo postane norma. Da su narodne kuhinje rešenje, onda ljudi ne bi morali da kradu. „Neki od nas su govorili o ovim inicijativama“, kaže on. „Verujemo da je to zamišljeno da da nam olakša teret hvatanja kradljivaca, ali nije. Ovime neće biti umanjena krađa proizvoda sa najvećim rizikom u supermarketu, poput hrane za bebe i alkohola. Da li će narodne kuhinje uvek imati dovoljno stvari za decu? Ne. Hoće li davati alkohol alkoholičarima? Ne.”
„Dakle, da li ću se i dalje osećati krivim što hvatam ljude koji kradu osnovne stvari? Da. Da li ću nastaviti da zatvaram oči? Definitivno.” Jasno je da podsticaji koje je ponudila vlada nikako nisu dovoljni, jer ljudima je očajnički potrebna konkretna ekonomska podrška. U vreme kada cene svega rastu, a socijalna davanja su na šokantno najnižem nivou u poslednjih 40 godina (iako je inflacija na 40-godišnjem maksimumu), nekoliko narodnih kuzhinja i dobrotvornih organizacija neće rešiti štetu nastalu tokom više od decenije mera štednje.
„Svi smo mi zaista pioni u igri i svi možemo da osetimo krizu“, kaže Majk. „Bilo da ste kradljivac ili čuvar, ispušili ste”.